NEBRUŠENI DIJAMANT BEOGRADA

Toliko sam puta šetala Kalemegdanom i uvek me dotakne to mesto, taj nebrušeni dijamant Beograda. Čim stupim na njegovo tlo, u meni se pokrene mehanizam malog sata kojim putujem kroz vreme. Taj sat ne uključujem ja, već gospodin Kalemegdan svojim vekovima izbrazdanim rukama.

Da li moli za pomoć?!
Da li kaže :
“Hej, ne dozvoli da me samo popravljaju po površini, ja sam toliko bogat iznutra, ali to nema ko da vidi, jer trenutno ne postoji način. Daj, reci im da otvore moje podzemne dvore, da mi pročiste i podupru kanale, da primim ljude i tiho im pričam o sebi.
Ne, nisam ja neki narcisoidni tip, ali boli me ta nemarnost, taj nehaj, to okretanje glave…  pa tek su me prošle godine uzeli nešto kao za ozbiljno, ali me središe samo po površini. Hej, ljudi imam i ja dušu. Pa zar moje godine ne zaslužuju malo više ozbiljnijeg rada na meni?  Ljudi od Miki Mausa naprave atrakciju, a ja matori dripac, čamim i ćutim ovde vekovima i jedem se polako.
Hej, draga moja, plašim se da ne bude kasno za moj svet iznutra.
Draga moja, reci im!”

“Znam, znam gospodine Nebrušeni Dijamante da niste narcisoidni tip. Znam, kako ste bogati iznutra i spolja (čitala sam o tome), sve ja to znam i niste jedini, verujte. Toliko je nebrušenih dijamanata u ovom gradu da to naprosto boli. Evo, pre neki dan mi Skelet Mamuta (pronađen na samom početku Knez Mihailove) reče:
“Idi molim te, reci im da postave pločicu na kojoj će pisati kada su me pronašli i koliko mi je leta. Neka znaju deca da sam ovuda setao ja, i moji. Oni i ne slute da sam živeo nekada ovde!”
Javio se i Rimski bunar, čudi se kako sam ga prvi put videla prošle godine. Nije mi jasno zašto se čudi – stalno sam dolazila do njega, a on zatvoren za posetioce. Prošle godine umalo se ne onesvestih od iznenađenja videvši da su mu kapije otvorene. Dadoh zadnji dinar u papiru da platim ulaznicu i dadoh zadnji novčić u metalu da zamislim želju…
Javljaju se nalazišta iz doba Rimljana, javljaju se i lagumi iz Zemuna i Tašmajdanska  pećina i neka nalazišta iz neolita (tako mi bar oni rekoše) i ja sad ne znam kuda  u ovoj gradskoj vrevi sa svim ovim pismima…
Za Gospodina Mamuta sam već pitala u prirodnjačkom muzeju, da postave tu pločicu i oni mi rekoše da to nije u njihovoj nadležnosti i da na ovim prostorima ima toliko delimičnih skeleta gospode Mamuta da je to kao: Dobar dan!
Zabezeknuh se gospodine Nebrušeni Dijamante od tih reči: “Pa zar je skupa jedna pločica na toliko Gospodina Mamuta?”
Rekoše: “ Hvala na ideji, potrudićemo se.”

Evo, govorim glasno gospodine Kalemegdan, govorim glasno i urlam  za Vas i ostalu Vašu braću i nadam se da će me neko nadležan za sređivanje Vaših podzemnih prolaza čuti.
Ako ne uspem, dragi moj gospodine, znajte da nije do mene.
Urlala sam što sam jače mogla za Vas, za Vaše rođake dijamante na ovim prostorima, za sebe, za decu našu, za znanje, nauku, arheologiju, za čuvanje bisera , za turiste koji Vas ne mogu videti u punoj lepoti i sa svih strana…
Ako me ne čuju danas, možda me čuju sutra; ako me ne čuju sutra možda me čuju prekosutra; ako me ne čuju ni prekosutra, ako prođe moj vek, možda me čuju posle njega – eho mog glasa dugo odzvanja.
Ako  Vas ne vidim sređenog iznutra ja, možda Vas srede za budućnost, ali ne da od Vas naprave neku papazjaniju već da Vas samo glacnu i ostave u veličanstvenosti takvog. Znate našta mislim.

E, moj gospodine, ne bih ja urlala već bih tiho, kulturno govorila, no plašim se niko to ne čuje. Jednom sam u mom rodnom mestu zakasnila da kažem: Ostavite stari drveni most!
Jednom sam se kao dete borila sa svojim drugarima da ne iseku prelepo drvo na kome smo presedeli najlepše trenutke detinjstva i niko to nije čuo, borbu našu shvatio. Posle sam urlala u pesmama o njima. E, zato sad (poučena tim iskustvima), neodložno, odmah krećem sa urlanjem, dok ne bude kasno.
Kako da jednog dana prihvatim činjenicu da će neko u budućnosti reći: “Vidi ove naše pretke kako su bili nemarni prema ovim – Nebrušenim Dijamantima. Sramota!”
Moraću posle ja da pišem: “Hej, ja sam urlala na sav glas, za njih, za Vas i niko me nije čuo. Nisam ja taj nemaran predak.” Ali moj glas tada niko neće čuti, jer ja nisam veličanstveni Nebrušeni Dijamant.

Ja sam samo običan čovek.

Dragi gospodine Kalemegdan,
sad ja Vas moram zamoliti (ako ne uspem u ovome), molim Vas prenesite  budućim pokoljenjima da sam urlala za sve Vas i da me ne krive za nešto, za šta nisam kriva.
Pišem Vam ovo, jer verujem u Vas – ako Mi ne uspemo sada – Vi nećete odustati ni u budućnosti.

PS.
Ne znam da li možete čuti pesmu Ane Popović – My Hometown?
Ne znam, ta vrsta muzike da li bi bila pregruba za Vaše uvo, ali njen glas, tekst, naslov te pesme  i njena virtuoznost na elektricnoj gitari (ako uopšte znate kakav je taj instrument)…
Evo, slušam je i razmišljam, dragi gospodine, ti nisi deo My Hometown, ali se ipak borim, glasom i rečima, jedino tako znam.

 

 

Jelena Stojković-Mirić

21.02.2007.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Goodreads

%d bloggers like this: