SAN

Te noći nisam ustala
ni na desnu,
ni na levu nogu.
Probudila sam se oko ponoći
dubeći naglavačke
a ceo svet mi se, uostalom,
činio takvim odavna.

Jezgro vulkana
bilo je pod mesečevim rebrima,
krater negde u središtu Zemlje
a i reke su, te noći,
izvirale na ušću.

Čudno
čudna sam bila i sama sebi.
Kosa mi rasla iz vazduha,
hiljadama kilometara dugačka
a znam, znam sigurno
nisam
nisam toliko živela.

Tabani su bili na kukovima,
a ruke moje okačene o nebo
držahu ramena
a i reke su, te noći,
tekle ka nebu.

Rekoh sebi:
“Ortuj orbod Anelej.”
Tek tada shvatih
kako pričam van svih pravila:
“Mozerb mojom as ej il atš?”
I ona je poklekla te noći.
Listala je u zemlji,
a korenje joj bi
visoko nebu pod rebrima.

Dva su se leptira,
letom jurila oko njenih žila.
Nisu se videla
niti zagrlila
samo su slutila –
ko je s’ druge strane
mlečnog puta moje breze.

Nisu se videla,
niti poljubila
samo su slutila,
dva
uplakana leptira.

Šta hoćete?
I ona je poklekla te noći.
Pa zar se reke,
nisu ulivale u nebesko more?
Kosa mi rasla iz vazduha,
hiljade kilometara dugačka?
A znam, znam sigurno
nisam,
nisam toliko živela.

 

Jelena Stojković-Mirić
12.02.2007.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Goodreads

%d bloggers like this: