TEBI KOJA GUTAŠ VATRU

Crepom si oči prekrila
srce gušila asfaltom.
Možda si đavo đavola,
iako si mi note gazila,
ipak   sam te volela.
Čupala sam ti korov iz duše,
srcem na tebe vrištala:
Ti, ribo bez mora!
Ti, ptico bez neba!
A  ipak  sam te,
ipak
volela .

Zbunjuju me  iščašeni  kosturi
i  pogled  spotaknut  o  prah  nemira.
Dok   ti  duša  miriše  na  strah,
slepi  se  miševi,
grče  pod  tvojom  kožom.
Ti  ništa ne osećaš, škrtice.
Pa čega se onda plašiš,
ptico bez neba?

Daruješ mi lažnu priču
na tvom nemom licu,
ni  grom ni oluja,
uzburkati te ne mogu.

Ti ništa ne osećaš,
ali šta traže miševi na tvome tlu?!

Možda  je zdravo ne rasuđivati
priču na tvom nemom licu.

Žulja te žica u očima,
najdraža,
škrtice emocija.

Ribo bez mora,
ptico bez neba.
Gutam stene,
dišem kiseo vazduh,
al’ brinem za ono,
zdravo je ne rasuđivati.

Možda si đavo đavola
iako si mi boje gasila,
ipak  sam te,
ipak  volela.

 

 

Jelena Stojković-Mirić

22.02.2007.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Goodreads

%d bloggers like this: