KIŠO MOJA

Izaćiću noćas iz kuće tiho
bosim nogama sasvim lagano
i niko neće znati da me nema.
Pogledom ješću oblake tvoje,
ostati nema pred njihovom snagom.
Znam, milovaćeš mi prste k’o lahor
al’ padati sa tobom neću.

I pitaću te sneno:
Zašto mi ukrade
noćni rukopis neba?
Taknućeš mi lice
u neverici da sam stigla
pićeš sa usana mojih.
Znam, uzvratiću isto
al’ padati sa tobom neću.

Pustiću kosu niz vetar
zabacivaće je ludo
pramenovi praviće reke
kroz korito kičme
kliziće ćelije tvoje.
Znam, naježiću se onako
al’ padati sa tobom neću.

Izaćiću noćas iz kuće tiho
bosim nogama sasvim lagano
i niko neće znati da me nema.
Zajedno sešćemo kraj klavira,
sviraćeš
kap po kap,
pevaću pesmu tvoju.
Uzećeš me za ruke
vodeni
slatki stvore
i plesaćemo dugo, dugo.
Znam, zagliću te onako…
snažno
al’ padati sa tobom neću.

(Znam, boleće jednoga dana.)

 

 

 

Jelena Stojković-Mirić

21.03.2007

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Goodreads

%d bloggers like this: