NA OBLAKE ME PROPNI

Samo ću ja ostati drvo zauvek
drvo što pije sa bunara soli.
Nije u redu.
Nikada pušku u ruci nisam držala,
iz svih sam vojski dezertirala
šumama grane nisam lomila
ni cveću latice kidala
samo sam leptire
bosa jurila
al’ krila im nisam lomila.
Nije u redu.

Samo ću ja
ostati drvo zauvek.
Drvo što pije sa bunara soli.
(Koliko će pejzaža
ostati nezapisano
u mom lisću?)

Putevi na kojima me nema.

Podigni me.

Pomozi mi,
u polarnoj zimi
kad mrznu mi prsti.
Pomozi mi,
kad teški tragovi tutnje u meni
pa me na oblake propni
i ušuškaj me njima
da prespavam tvrđave težine,
o stene sam se razbila.
Reke rana.

Probudi me,
kad otpadnu tegovi
okačeni o moje telo.
Probudi me,
kad prođe.
Probudi me
lagano
i oprosti mi
što me nije bilo.

 

 

Jelena Stojković-Mirić

27.04.2007.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Goodreads

%d bloggers like this: