RUŽIČASTI OBLACI (na zidu piše)

Živim u nekim ružičastim snovima
mada prezirem roze boju.
Valjda zato što su me ogajali tako,
što su me (između ostalog) učili
da je život borba.
Tako sam rasla u večitom gardu,
u plamenu želje
da ispravljam stvari koje se ne daju ispraviti,
da mirim stvari koje se ne daju izmiriti,
da varim popucale metalne kopče koje se ne daju zavariti,
da mešam boje koje se ne daju pomešati…
Pa sam rasla u nekim “ratničkim” bojama.
Ako bi trebalo namazala bih se njima kao Indijanac
i krenula u borbu
za mir, iskrenost, topla srca, za pravdu,
a protiv gluposti.
(Ah, ta Vaga u meni, mira mi ne da nikada.)

Sećaš se one “naivne” igre:
“Ide maca pokraj tebe,
pazi da te ne ogrebe…”
A mi, dečica igrasmo se tako,
ne sluteći
koliko tu ima priprema za buduće dane,
kad izađemo iz sveta detinjstva
i počnemo da preuzimamo na grudi
odgovornost stasale osobe.
Kad počne život da grebe
onako iz anfasa, poluprofila, bočno ili iz ptičje perspektive.

Sve više shvatam,
moji ružičasti oblaci
nemaju baš mnogo veze sa detinjstvom.

Oni postoje u meni i sada;
okačila sam se noktima,
nogama i rukama obgrlila ih
i ne dam se skinuti sa njih.
Jedino njih mi ovaj svet ne može oduzeti!
Naučih se tako
visiti po nekim zvezdama, sazvezđima, granama;
roniti po okeanima;
batrgati se po bestragijama duše.

Lepo mi je.
Izbacim se kad poželim u orbitu.
Ohoooo…
Ne, taj osećaj mi niko nikada
neće oduzeti;
ni oblake
ni moju don-kihotovsku borbu
“ispravljanja krivih Drina”.
Suludo-tvrdoglava jesam.
Priznajem.

Jaooo što ne volim
da me drugi svrstavaju u kategoriju.
Ma, bilo kakvu kategoriju,
osećam se kao Jelen pivo sa rogovima,
kao svinjska polutka sa pečatom.
Neće moći!
Moja je kategorija Ljudsko biće i Tačka.
Nema tu dalje priče.
Ma ne volim ni izjave ovakve:
“Svi su umetnici ludi.”
I to mi ima prizvuk kategorije.
Ne mogu se ja ovakva, prostrana svrstati, sortirati.
Nisam ja neko voće.
Ne može se vazduh u jednu čašu nasuti.

Jednom mi neko reče:
“Tek kad tebe vidim verujem da Bog postoji,
jer samo je on mogao da stvori
tako kompleksno biće kao što si ti.”
Još uvek u meni odzvanja taj najkompliment.
(Hej, Neko, hvala Ti!)
….
Moja večita maćeha
Briga za ovo, ono
polako će me pojesti.
Hoće, znam…
Ali ne dam se ja
tek tako lako životnom crnilu.
Izvrnem se na ružičastim oblacima i užiiiivaaamm!
Alooo, ne ometajte!
Ne skidajte me sa njih!
Ne dam! Ne dam ni zašta na svetu!
Ne dam!
Tačka i tačka!!!
Jeste da sam zbog njih milion puta lupila o zid.
Na zidu piše:
“Dečje srce naivno.”
Na zidu piše crvenim slovima:
“Opet greška u proceni života, vremena, ljudi.”
A ja,
ja teram po svome,
lupim o zid
pa se svijem u neki maleni oblak
nepoverenja i mučnine od ružnog
i ostanem tamo
i ispovraćam se pošteno
i mrštim se odraslo,
a onda se opet vratim.
Devojčica u meni.
E nju mi niko, nikad neće oduzeti, ukrasti, ubiti:
U ta ta ta!
Eno me, preskačem lastiš,
zaljubljeno gledam u vodu.
Eno me, igram se školice.
Eno me, skupljam slicice Sare Kej.
Eno me razvlačim žvaku, duvam balone i puckam bučno.
Eno me, letim sa Petrom Panom.
I šta mi ko može!?
Ništa!!!
Dobro, dobro ne baš totalno ništa.
Zaboli ponekad,
razbolim se od svetskih,
ovih il’ onih .ranja.
Baš se razbolim,
onako jako se razbolim
pa razmaženo vičem: “Mamaaa…!!!”
I tražim njene tople oči, ruke
pa izmišljam šta ću jesti
pa me masiraju alkoholom,
stavljaju obloge na čelo,
primam injekcije…
Ali ozdravim
i vrati se devojčica u meni
iz inata: U ta ta ta!!!

I čini mi se,
sve više mi se čini
da će mi i na grobu pisati: U ta ta ta ta!!!

 

 

 

Jelena Stojković-Mirić

29.03.2007.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Goodreads

%d bloggers like this: