SLUČAJNO POPODNE

Iznad brade mi zastade,
tvoj zamišljen glas,
teško ga skidam
kao loše ispucan balončić žvake.
Iznad usana mi skliznu
sladak ukus tvog pogleda.
Otrgnuti se ne mogu,
svilenkastom utisku.

Iznad nosa mi šušnu
reči upućene slučajnog popodneva.
Otrgnuti se ne mogu,
jednom proleću.

Iznad oka mi zasvetluca
tvoj znak.
Otrgnuti se ne mogu,
iščekivanju.

Iznad čela mi
zaplešu misli čežnjive.
Otrgnuti se ne mogu,
nedostajanju.

Samo ponekad
svega mi je iznad glave
ni s njom ne znam šta ću.
Pobegnem,
a kad se vratim
zateknem sebe
na sopstvenoj glavi

sedim
kao Rodenov Mislilac.

 

 

Jelena Stojković-Mirić

31.03.2007.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Goodreads

%d bloggers like this: