TRI REČI

Pođoh pisati
o ljudskoj gluposti, poganosti,

o tamnim stranicama obraza.

Pođoh pisati
o ljudskim šupljinama,
bunarima zle naravi.
O surovosti i sirovosti sveta.
O svom pogledu
trogodišnjeg deteta
i štitu stvaranom godinama,
a tkanje mu nikakvo.

Samo me tri reči
spasiše.

Pođoh pisati
o promrzlinama tela
što ih svet pakosti donosi.

Pođoh pisati
o krvavim ranama u utrobi
i Zemlji punoj gnoja
što je ljudi zaraziše
kroz vekove se
ne osvestiše.

Samo me tri reči
zaustaviše.

Pođoh,
psovati sebe
što ne sagradih
dovoljno jake zidove
skloništa za krhkost.

Samo su me
tri reči
zagrlile,
iz ružnog sna
probudile,
na drugu obalu izbacile.
Obalu bez crnog kamenja
i ovim gorkim redovima dolazi kraj.

Zar su samo tri,
sićušne reči
dovoljne,
za hod po belom pesku?

 

Jelena Stojković-Mirić

24.04.2007.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Goodreads

%d bloggers like this: