DOMINE

U nekim danima učinilo bi joj se da bi mogla doktorirati na temu Ja
i da bi već sutra mogla zasjati na predavanju na Oksfordu ili Kembridžu, izlažući taj doktorat i da bi još za to mogla imati dobru platu.

Onda bi naišli momenti ne poznavanja.
Ne, nije bila tolika neznalica, ali je uvek bivala iznenađena, spoznajom koliko joj druge osobe mogu “ukrasti” tog Ja.
Koliko ga mogu zbuniti, nasmejati, rasprsnuti ga u million sjajnih ili million tamnih boja i koliko je mogu učiniti da se oseća kao vesela novogodišnja prskalica ili Mesec.

Pokušavala je grčevito uhvatiti svoje Ja, ali ono se nije dalo. Gubilo se, bivalo nemirno, slivalo sa dlanova i nije znala kako ga ponovo natočiti u dlanove.

Ponekad bi joj se učinilo da je vredna kao Zvezda, kao Mesec, kao vazduh… nekome, a onda bi opet naišli trenuci u kojima bi se tužno, zagrlivši samu sebe, zapitala pevušeći bolnu pesmu:
Pa zar ja ne zaslužujem ni jednu malu nežnost, ni jednu reč, rečenicu, ni jedan osmeh ni jedno ništa?
Zar sam toliko mizerna i zar sam toliko nepoželjna?
Onda je dugo slušala melanholične pesme, tonula pa izranjala, batrgajući se po bestragijama sopstvene duše.

U takvim vratolomijama nekad bi bila zadovoljna i jasno bi videla sebe, kako izranja iz bistre vode kao najlepša sirena.
Nekad bi se samo umorno bacila, jedva docekavši suvu obalu i nije imala snage ni za šta, sem da zaspi i da potraži te odgovore sutra, ako joj se bude dalo da opet oblači ronilačko odelo i usudi se da krene u tu pustolovinu.
Možda je želela da bude drugačija; možda je zaista i bila drugačija; možda je volela što je baš takva šarena, raznovrsna.
Možda joj je prijalo što sama sebi nije dosadna.

Kazaljke su dodavale godine na to istraživanje i taman kad bi pomislila da joj je sve jasno, bivala bi nanovo iznanađena, kada bi uvidela da je neko, nešto opet uspelo ometi i razmrljati deo tog ja.

Teško je
družiti se sa sobom
u noćima kad sebe vidiš kao domine koje padaju; kao kulu od karata koja se ruši.
Možda je bila neskromna.
Možda je previše očekivala od sebe
i time označavala da to traži i u drugima.
Možda je bila zaljubljena u svoju unutrašnjost i mislila da zaslužuje više, a možda je zaslužila baš toliko koliko joj se pružalo.
Možda je bila namćorasta, radoznala, čudna, zahtevna u nematerijalnim sferama.

Jedno je sigurno,
otićiće odavde jednog dana, svesna da nije u potpunosti upoznala sebe.
Imaće ukus grejpfruta u ustima:
Pa zar ja ne zaslužujem….

Onda bi prošaptala: Teško je, bolno je…
i izbacila se na suvu obalu, nadajući se da će se odmoriti, smejati u danu
gde će zaslužiti bar nešto.

 

Jelena Stojković-Mirić

12.05.2007.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Goodreads

%d bloggers like this: