SADISTA DUŠE

Mogla sam ti očni kapak
snivajućim usnama dotaći.
Mogla sam tiše od kosmosa
na tvom dlanu plesati.

Mogla sam
samo da si hteo.

Mogla sam bojama
kroz kosu ti ruke provući.
Mogla sam nežnije od latice,
prstima čežnjivim
izvajati
svilene skulpturice
kolena.

Mogla sam.
Samo da si hteo.

Mogla sam nežnije od blage svetlosti
kroz tvoje biće prošetati
zastati.
Mogla sam čitave klavirske simfonije
po koži ti komponovati,
oblacima dirigovati
i njihovim te notnim stranicama
obaviti.

Mogla sam.
Samo da si hteo.

Džabe ti,
matematička desetka
iz nacrtne geometrije.
Džabe ti.
Džabe ti,
za novim žarkim suncima tragati
kad svitce pred nosom ne umeš videti.
Džabe ti.
Džabe ti,
poliglotska diploma.
Džabe ti.

Na smetlište me treba baciti,
k’o stare zgužvane novine
ponovo reciklirano da živnem.
Bio bi to gest humanosti,
mogla bih sebi u oči pogledati,
zbog zalud prosutih polja iskrenosti.

Nekad sam mogla
do Meseca i nazad
samo kad sam htela,
samo kad si hteo.

Mogla sam.
Ovako
ostajem
tebi
veliko ništa – malo ništa.
Klackalica svejednosti.
Uživas gledajuć’
zgaženo pseto voljenja.
Mogao si bar padobran dobaciti.
Sadisto!

Sadisto duše
odmaknutog tela.

 

Jelena Stojković-Mirić

24.07.2007

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Goodreads

%d bloggers like this: