ŠARENI KALEDIOSKOP SEĆANJA

Pažljivo razgledam raznobojne staklice, kaledioskopa minulih dana.
Polako izvlačim jedan od njih, brižljivo, da ga ne oštetim nekim nesmotrenim potezom ruke.
Stavljam ga na dlan, gledam kroz magličastu mrežu koja se isplela izmedu nas i pišem:
Ja… veoma mala…
Leto – konačno stiglo.
Roditelji, prosvetni radnici. E, to je raj za klince, onda i leta ima na pretek.
Ne spavam.
U cik zore cujem dobro znani zvuk motora, belog fiće (kasnije, zastave „101“).
Krecemo na put.
Spavam.
Budim se negde na auto-putu.
Znači, tu počinje radost i ono osluškivanje, simpatičnog i sve južnijeg jezika.
(Oskudevam u rodbini, ustvari, uopšte je nemam u Zapadnoj Srbiji i zato se tu, u kraju mog odrastanja, osećam pomalo kao da sam pala sa Marsa.)
Ali, tu je leto i put. Daljina je imala lepu kilometražu. Zbog nje su mi predugo trajala sva godišnja doba, u iščekivanju leta i one slatke, magične reči putovanje.
Pevamo…
Zabacujem glavu i posmatram na zadnjem staklu kola, igru krošnji drveća koja ostaju za nama.
Opet spavam…
Budim se pri ulasku u rodno mesto mog oca, bakin grad.
To se ne propušta.
Na vratima nas čeka ona i kaže: „Kude ste mori ?“
Dalje je sve magla, sem onih dana kada me baka hitro izvlači na trotoar. Obuvam crvene papučice sa čudnim vezom na njima. Ona me drži brižno, navodeći moj pogled ka ulici.
Ništa mi nije jasno. Glasna i živa muzika, lagano se uvlači u moje  uši. Južnjačka svadba prolazi kroz caršiju. Ispred svatova, luduju trubači.
Posle par dana isto.
A onda opet magla.
U magli, mirisi i nove reči. Paprike spremljene na ovaj ili onaj način, od drugih milion načina.
(Kasnije sam paprike prozvala poreklo.)
Tako,  iz leta u leto, poneko sećanje i magla.
Što sam bivala starija, neke druge nove reči, misli, mirisi i zvuci uvlačili su se u moje tople, šarene oblačiće snova.
Crvene papučice više nikada nisam videla, sem kako stoje malene, na stepenicama kuće, na početku ulaznog hodnika, ulica  …, mesto … , ali u mom sećanju.

Danas kada sretnem trubače srce mi zatitra čudno, kao da se lomi između osmeha i suze u grču. Pre neki dan začuh trubače.
Pogled mi slučajno pade na crvene cipele koje obuh tog dana. Slučajnost!?
Nasmeših se.
Šareni kaledioskop sećanja.

 

Jelena Stojković-Mirić

9.05.2007.

(uz ovo se sluša Igra vetrova…)

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Goodreads

%d bloggers like this: