ZEMLJOM HODE ANĐELI

Malena
pod kišnom kapljicom,
pod srebrnastom pahuljicom.
Ne usuđujem se
naglas
velike reči izgovarati.
Samo ponekad
ne mogu,
ne mogu izdržati
toliko sreće u sebe sabiti,
moram,
moram
naglas poleteti.

Ne znam,
mnoge stvari iz sebe
zlaćanom formom
uobličiti.
Znam,
mnogo toga
nikad neću stići
naučiti.

Znam,
moram
ponekad
na sav glas
srećom prhnuti.

Ne znam
ko te je poslao
da sa mnom
stope ukrstiš,
magličaste trenutke
sa mojima poklopiš.
Ne znam,
ko te je poslao
da moje boli
ispijaš
da mi iz rana
otrov zmija
usnama izvlačiš.
Iz šupljina samoćem, bolesti, očaja
iz nemogućih nejednačina nesreće
glavu umornu
na belo platno
životno,
razigrano,
položiš.

Ja samo ponekad
osetim,
bićem celim
krhkim,
malenim:
Zemljom hode Anđeli.

Ja samo osećam
moram glasno
srećom prhnuti:
Hvala Vam,
hvala Vam
Anđeli.

(prva polovina jula 2007. god.)

 

 

Jelena Stojković-Mirić

(pesma objavljena 1.08.2007.)

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Goodreads

%d bloggers like this: