MOZAK JE ZAPALJIVA MATERIJA

Zaboravi čovek,
skapavao sam od gladi
nebom su gvozdeni dinosaurusi
proždirali oblake
kuće su padale k’o kule od karata
civilni mrav zavlačio se u memljive podrume
Zaboravi čovek plač beba, nemoć da ih zaštiti.

Zaboravi čovek prokletinja
i još ne čuje šta je danas mogao čuti
Hirurg govori
hirurgija je postala onkologija.
Rak je rutina
i svaka druga žena što se kod mene pojavi
skuplja se,
rak dojke u njoj se širi,
u muškarcima obično štipaljke zakači za prostatu.

Ej, rutina!
Zar nije dovoljno, čoveče prokletinjo,
čuti,
podvući,
naučiti,
običnom danu se radovati?
Zar nije dovoljno?

Ne čuje, čovek prokletinja
sanja o nemanjima
amnestičan od imanja.
Uši bi čekićem trebao razbiti,
toliko ni topovi nisu gluvi.

Ne zna se pomaknuti,
sa strane pogledati,
progledati
s’ očiju mrenu skinuti
svitanje novo prigrliti
uz dan poleteti.
Zašto bi?!
Sve se to drugima dešava
„neće rak u koprive“.

Ne zna prokletinja,
u zoru uzleteti na krilima imanja dana.
Ne zna prokletinja,
ubija sebe u vrtoglavicama
papagajskih nemanja.
Do smrkavanja,
do sledećeg svitanja
nesvestan nesvesti
hvata peškir spiska
na koju je dodao još jednu bedu
bedema nemanja.
Ne čuje prokletinja,
već niže crne đerdane
vezuje omču oko vrata Dana,
guši ga
besi na vešala besmisla
i krene
dalje,
dalje niz put
slep sa očima,
a dan ogromniji od svih predmetnih nemanja.
Ne čuje čovek prokletinja,
neko cvrkuće:
Lep je dan.
Ne čuje, a već mrak pada:
A mogao je biti lep dan!
Samo da se prokletinja setila
trpavice razmaknuti
u oči slike vedrine primiti
iz ušiju plutu isčupati.

Umorna ratnica
srebrnastog paperja
diže belo perce
odlaže svoje proburaženo,
unakazeno srce u stranu
u zid se pretvara.
Iz njega curi crveno
čuđenje čuđenja
umor umora.

Prokletinjo,
ne možeš videti nevidljivo, ne videvši vidljivo.
Razumeti razumljivo, ne razumevši razumljivo.
Čuti nečujno, ne čuvši čujno.
Ne možeš, prokletinjo.
Pogledaj,
drvo bez lišća ostaje
osvesti se svoje lisnate kose
zavrišti srećom imanja.

Ne vredi,
čovek prokletinja
dubi i dubi bezdane nemanja
slaže dane ispljuvke
otpatke.
Ubija veselost u drugima
kao iz nehata,
kao iz nehata,
ruši sve pred sobom do temelja
od nemanja
čupa iz korenja,
kao iz nehata.

Prebole se dečje bolesti lako
od ovih odraslih bolesti skoro nikako
nema vakcina.
Sreća, te nisu svi odrasli
samo se anatomijom čini
– takvi su dobro pelcovani.
Za sreću ne trebaju
Sejšeli,
Kornati,
Azurne obale,
dijamanti…
Za sreću se treba
osvestiti
osvrnuti,
prst pred nečiji nosić staviti,
dašak osetiti
pa slaviti,
slaviti.

( Papagaj će pesmu ponavljati,
možda će neko
čuti…)

Ne vidi čovek prokletinja
ljude kraj sebe ima.
Zaboravlja,
čovek je slabašno, nejako čeljade.
Zaboravlja,
predmeta će biti
planine će trajati…
zaboravlja,
zaboravlja.

E, gde mi je onaj dan???
Eno ga u Nemanjima.
E, gde mi je ona devojka-žena , kraj uzglavlja
vesela, bleskasta, nežna, razdragana???
Gde mi je kosa njena???
Eno je u Nemanjima.
E, gde mi je pamet bila???

U paklu nemanja se spržila,
mozak je zapaljiva materija.

 

 

Jelena Stojković-Mirić

16.09.2007.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Goodreads

%d bloggers like this: