PLES KAPLJICA NA NEUSIJANOM LIMENOM KROVU

Još jedna istrošena olovka. Čemu je tragove davala, sa vrha do dna, o tome ćuti brdo papira. “ Dokle će nas ona habati i nositi sa sobom?“, šuškaju.

Limenim krovom odzvanja igra kapljica, zasukanih nogavica i ovlaš podignutih rubova haljina. U kakvim cipelicama skakuću? Ovo je muzika življeg ritma.

Ako proviri uplašice ih ili će zaplesati na njenoj glavi. Fim bi se zvao „Ples kapljica na neusijanom limenom krovu“  ili u nekoj normalnoj zimi sa snegom:  „Ples pahuljica na neusijanom limenom krovu.“

Lep prizor razigrane radosti u slobodnom stilu. Da im pustim neku drugu muziku? Sigurno bi neko pomislio: „To Ona pušta muziku kapljicama.“,  osmehnula se vlasnica olovke koja piše. Procvetalost mašte.

Krovovi, krovovi  i antene koje ničemu ne služe. Dimnjaci koji pogubiše svoju svrhu.

Pri crtanju kuća, naznaciti dim i dimnjake. Tako se stavlja do znanja, da u tim kućama nekog ima, da tu je ognjište. Sad to ne bi imalo smisla. Možda nacrtati radijator umesto dimnjaka. Ne, ne, ružno bi bilo.

Oblaci su uvek tu. Ne moraš ih dozivati, samo otvoriš prozorčić. Neko na terasi, u dvorištu, zaliva cveće, a neko se zdravi sa oblacima.

Tagora i Antić na stolu razgovaraju ko zna o čemu, u taj razgovor nije mogla tek tako upasti. Druže se.

Supa se hladi.

Sa zida gleda je slika, koja će jednog dana biti na nečijem zidu. Nije uljana, ali je njoj posebno draga. Ta slika je rezervisana. Gde? U njenoj glavi, za nečiji zid.

Čudan osećaj kad je posmatraju njenih ručica dela, neuramljena ili jednostavno uramljena, a takvih je malo.

Zašto od slike prave dvorsku ludu, sa sve kapicom koja zvecka? Kome je to bitno!? Bitno je da se slika okiti i tako jadna, dobra slika postane ptica u odvratnom zlatnom kavezu. Svesna sebe slika kuka da nije na karnevalu, ali je niko ne čuje. Nije slika zlatan ram što sija. Slici se u ram ne gleda. Ne razumeju to ovi u prodajnim galerijama.

Tragajući za prošlim vekovima, omaklo joj se zapažanje ispred nosa. Knjige koje je kupovala, ne tako davno, sada su iz prošlog veka. Antikvarnica na drvenog polici. Stara sam dva veka.

Pažljivi posmatrač Gremlin, hvata zalet, u želji da otme olovku iz ruke. Šapicom se najbolje žonglira sa olovkama i upaljačem. U spisak dodati novi glagol – Gremliniti. U rečniku novih reči i izraza zapisati da je glagol veoma složen: nemiran biti; upijati svaki pokret i imitirati ljude; mjaukati, ali ne dosadno; zevati kao tigar; gledati direktno u oči; neprestalno jesti; ličiti na egipatsku kraljicu Nefertiti; grliti obema šapicama; maziti se; njuškati; stajati na dve šapice; mirisati na deterdžent Ariel; inteligentan biti; kad se vrate kući prijatelji (ne vlasnici, jer ne može se biti vlasnik…) ne dati im sat vremena da se mrdnu sa mesta; tražiti pažnju, jasno reći: „Bio sam usamljen.“

Pustiti misli da teku.

Komlikovanost misli i jednostavne reči.

Zamišljeni kokeršpanijel , riđe dlake pogledao je u nebo i tiho zalajao na zvezde, očiju pomalo tužnih.

Gremlin i dalje željno iščekuje olovku ili on čita? U svakom slučaju uvek je tu dok pišem. Glava mu leti levo-desno kao da gleda tenisku lopticu. Ponekad sedne na papir.

Vreme je da odložim olovku, nekom se zaista igra.

 

 

Jelena Stojković- Mirić

10.10.2007.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Goodreads

%d bloggers like this: