RASTI IZ SEBE

 

I

Od mene neka ponese
svetlu iskričavost mojih sećanja,
neka se ne zastidi
ni jednog trena nijanse
mog prolaska

i neka uči iz sebe.

Ako ne uspem drugačije
list ću mu na povetarcu biti

šum u uhu
koja će ga dotaknuti
čistom ljubavlju.

II

Ako rodim planetarnu devojčicu
nazvaću je Venera
po snu i stvarnosti

za dvadeset vekova
ako se iko seti
Zemlje i Zemljana
ona će zakmečati

dušu, oko i srce sam, izrešetano
nebrojeno puta
ispovraćala
zgađena.

III

U svojoj mnogoljuskoj porodici
imala sam njega

pogledom mi je preneo
one nečujne stvari

pomagala sam mu da upozna sebe
(greška nauma)

tek kad sam primakla sebe sebi
pomogla sam mu,
al’ ne do kraja

i podigla ga na presto kralja
tada

bio je siroče,
dospelo do darivatelja dece
iz bezimenih ulica.

Posipao ih je bombonama,
a ona su ga zagledala čudno
ne znajuć’
da ih daruje rukama svog’ oca.

Znao je da neću prihvatiti
sve njegove strane
i da ću se čak i s’ njima boriti

sakrio je i osmeh i suzu
negde ispod kaputa

videvši da rastem
iz sebe
iz sebe

kao prvog dana.

Znam, plakao je sa mnom,
govorio:
Zašto su te napustili
sad
kad si najslabija?

Morala sam sama sebe
iz bola da izdignem
i da ga utešim

zbog sebe,
zbog njega.

IV

Na putu do tramvajske stanice
upitah se šta ću tamo,
kad ježim se reskog poljupca
točkova i šina?

Iskočio je iz asfalta
preda me’ čovek u ritama,
blatnjavih stopala
uplašio se novih znakova vremena
tresao, od svetlećih reklama.

Možda se ni ja ne bih snašla u njegovim pećinama,
al’ zašto mi je izvukao iz pamćenja
nacrtanog čiča-glišu raširenih ruku
omeđenog krugovima.
Jesam li bila pećinski čovek
na času gušećeg predmeta
kada sam nacrtala
svoju savršenu sliku?

Još nisam uspela
da rastrgnem sve krugove
lance,
a rastem iz ramena i pete
i još se usudim reći:
Majko, rastem!

Ne razume li me odmah
pročitam joj svoj glas

grešna,
što joj ranije nisam tumačila
misleći:
Plaši se šta će pronaći u mojim hijeroglifima,
gipsa
gline
boja.

Do određene tačke
gde smo se srele
i gde sam znala da je znala.

Oslobodivši se svojih strahova
upletenih oko mene
prihvatili su me ovakvu
prihvatili, da sam doktor jedino bila
spasivši unuče njihovo
u časovima rađanja.

V

Primili su me slomljenu
izlečili
i pustili da živim
sebe

i ponovo me rodili
presekavši vrpcu mreže
svojih snova.

VI

Iskoračila sam iz kože
i smogla snage
da pogledam isplovljen talas ogledala.
Moja je glava vetrenjača
kosa, jato ptica
moja je noga
antilopska
srneća
kolena, lavovska
ruke mi rečne
jetra morska,
a srce jezero
što useca se i nadolazi
vučeno silama nadgranatih odsjaja.

I vidim,
kasnim za sobom
i vidim
pretičem se
i tek sam na nigde druma

nesigurna,
loš sam ubica emotivca
što mi se stalno negde vrzma
leti i staje na ringišpilima.

Zasto se ne uči od dece
od beba
umesto iz knjiga?

Zapitkujem kestenovim godovima.
Na trepavici grani
stoji plod
koji ne veruje u sve
što mu se pod cvet servira.
Na ledjima mi lišće, trava, dlaka, krljušt i pero.
O, kako sam lepa danas,
sa prstima srebrnastih pahuljica
i oblak sam i vatra i voda i vetar
i još više utonem u sebe, zaljubljena
u mnoštvo mešavina
i rastopim se od miline u paleticu epitela
šarena.

Da li mi se mati igrala bojama
topim se žuto, crveno, belo, crno?

Može li se izmeriti pustoš
da se tri osnovne boje nisu pomešale
i u sebe sasule malo crne i bele
Može li se izmeriti ta beda?

VII

Zagledana u budućnost
svog zemljanog želudca
ispečem se u lavama,
uvučem plašljivo u kućicu.
Kakvom ću svetu ostaviti puža
pena iz jezera, piše mi
neće svi dojiti nežnošću, puževe i planete
i dalje ne vidim,
iz ruku mi se omakne magla.

Hoće li mi nemiri
opet zemlju iz trupla pomaći?
Da li ću uspeti da se reanimiram?

Samo da ne posustanem,
u borbi za koru vazduha.
Samo da ne posustanem,
u borbi za himne nežnosti.
Samo da ne posustanem
u rastu lekovitih biljaka
voljenja

ako mi to ne izleči jezero
od iščašenosti
samozvanih humanoida
ograničenih mozgova pogleda
opet ću se razboleti od povraćanja
zgađena nad vekovima mraka
i moraću se roditi makar iz oblaka
bar kao srebrnasta,
sletaću i uzletaću
sa svih rukavica
godišnjih mena.

(Svesna da će biti teško posle dehidriranja.)

VIII

Nisam dorasla sebi
skroz,
nit’ drugima

naslućujem se u kori breze
u leptiru
mrvi hleba
amebi
prašini
u prosjaku i bogatašici
u nevinoj i bludnici
u detetu i starici
u Nomadu i mnoštvu korenja
do jezgra.

IX

Ako ne saznam ništa više do ovog sumraka
jedno ću znati
neću od sebe odstupiti ni koraka
nemam se čega stideti pred vekovima
i nek’ me nagrizaju
otrovi slepih nepromišljenosti
nek’ me zgaze
nek’ grade brane na rukama
nek’ mi lome krila
oblake
vetar i nek mi kažu:
Nakazo zaljubljena!
Nek’ me iscepaju
samelju i zapale
ja ću se ponovo sklopiti
i rasti
iz sebe
iz sebe

kao prvog dana.

Ponosiću se svojim toplinama
i toplinama toplina
koje sam sretala i nesretala
vukući svoj leš sada
i kroz tunele vremena.

I zaplakaću gorko
zajecaću sa zvezda
vrisnuću do ludila
ako se ne sazna
koliko je Zemlja bila dovoljna.

Raprsnuću se kao kometa
nek’ se u njenom repu vidi poruka
svih nevinih zgaženih mrava.

Još nisam iščupala iz vetrenjačinih obrtaja
zato mi je baš ta slika
zgažene lutke
poneta iz zemlje sa severa
ostala tako duboko usečena
u irise kestena
u noćne more dlanova.

X

Sedim na raskršćima obala,
prilazi mi zmija.

Dobro je,
zmija nisam,
al’ umela sam ujesti kao glasna žica
pirana
i pljunuti kao lama
u neizbežnim vratolomijama neodustajanja

da rastem iz sebe
iz sebe

kao prvog dana.

 

 

 

Jelena Stojković-Mirić

22.11.2007.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Goodreads

%d bloggers like this: