ŽUČ

Veče prekriveno jezivim šapatom.
Mesec zarivenih noktiju u obraze
odgriza kožu sa usana.

Jutro se utopilo u isceđenom bršljanu,
dan je prekrio lice mahovinom
niko nije video
slegnuta ramena svitanja mraka
razmimoišlih snova.

Krila su sanjala gnezdo.
Otpadaju perca zabluda.
Istrošena koža na dlanu ptičjem
meandri slanog kristala
geografija srčanog mišića
slepo tumara,
neko je ugasio svetla
pustivši bič magle
da raskrvari četiri sunca u komorama.

Skokovi po iglicama inja
i tupi udar lobanje o stenu.

Vidimo se na penzionerskoj klupi.
Možda.

Bitnost ćemo prigriliti
kad je ne bude bilo.
Presahla usta,
peskom obložen pogled
peva baladu
o nesvesti shvatanja
jednostavnih
svetlucavosti života.

Jelena Stojković  Mirić

30.01.2008.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Goodreads

%d bloggers like this: