BUDI SE U PLAVET JUTRA


Napola osušeno srce budi se u plavet jutra
znojem nagnječeno
mučni su sni osvrta na prošlo leto nedorečeno

pučina ravnodušno kotrlja muk
do lepljivog nepca,
guši se slatkoćom urminog ploda

netrag i neglas plode mrežu nespokoja

sve ćuti sem budnog oka,
ako priroda progovori
svejedno će odbaciti tumačenja, kao i svoja

napola presahlo srce
još je na onoj strani mosta, gde reče: Čekam.
Ponekad, suvom se snagom izdigne
daleko s’ visine posmatra projekciju pamćenja
gde bokore se dve divlje duše
strašću razmaha
žudnjom, nijanse isijavaju i učini se
s’ tim će osećajem uzleteti.

Učini se.

Spusti se i čeka.
Možda se vitez optočen dubokim rečima
pojavi i pre uboda svog bega, hrabro odgovor da

da budno oko konačno umorni zastor spusti, usni i,
sahnuto se pletivo otkucaja
ožili nemukom

oslobođeno s’ mirom s’ mosta uzleti.

Pre,
neće.

 

Jelena Stojković-Mirić

17.3.2009.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Goodreads

%d bloggers like this: