DRVO ŽIVOTA

Rođena sam u pustinji.
Dugo sam tragala za vodom.
Iz ničega sam stvorila sve.

Sama u bespuću.
Vetar me nosio…
Tražila nisam svoje pretke,
niti slutila svoje potomke.

Sama u bespuću,
vekovima posmatrah
lik vetra izdubljen borama.
Vekovima osluškivah zvuke prošlosti.

Gubila sam nadu:
„Ne mogu da ih nađem.“
Vreme mi se svetilo.
Zbog zaborava bejah raskomadana.
Mirisala sam na melanholiju,
mirisala na nostalgiju.

Očajna, dugo sam čekala.

Pojaviše se lica u odorama od pepela.
Otvorila sam vrata –
plašljiva i nesigurna,
uđoh u vreme prošlosti.
Naglo je nestao u meni
osećaj praznine,
a melodija u duši,
bila je moja sreća.

Našavši svoje pretke,
sakupih svoje delove
i sklopih potpuno biće.
Od  iluzija stvorih stvarnu sebe.

Sad gledam svoje potomke
i  pamtim svoje pretke.

Rođena sam u pustinji .
Bejah  plašljiva.
Na stazi svog života
izgubih sve svoje strahove.

Dugo sam tragala za vodom.
Iz ničega sam stvorila sve.

 

Jelena Stojković-Mirić

21.3.2009.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Goodreads

%d bloggers like this: