FOSFORNA PRAŠINA


I

Klovn se smeška i smeška
vrteške
lica
lebde nasmejana
kad sljušti mu se osmeha koprena
vrteške nestalih
klešu mu skulpture
samotne.

Gde seju, gde pronalaze?
Otkud toliko semena zaborava?

Polen laži draška i celim telom kijam.

Zaboravim ključ, vozačku dozvolu
zaboravim da radim prvu smenu, zaključam vrata
ugasim svetlo, isključim ringlu
zaboravim kišobran
zaboravim
al’ ljude ?!

Gospođo Zaborav iz vaše zdele
izgleda, nisu me dobro nahranili.

Zaboravljaju majke decu
u smotuljcima pred zaključanim vratima
zaboravljaju očevi decu nerođenu
zaboravljalju cvetovi otpale latice
zaboravljalju jeseni lišća, boje
zaboravljalju zime snegove
zaboravljalju ljubavnici polegle trave postelju
i sebe zaborave i ime zaborave
zaboravljaju prsti nokte
zaboravljaju oči suzu i slike
zaboravljaju vetrovi otiske

i sve miriše na zaborav

zaboravlja i on.

II

On
imao je oči poezije
u koje su sve nesreće i boli
radosti i sreće
ovog sveta slile
imao je ramena prepuna pljuskova
jagodice pune tačaka namesto linija
usne lepljive od strasti
dah koji breg može oduvati

eto to je imao.

Nisam videla pljusak će me sprati
dah oduvati
za tren će me spržiti
završiću u izbrisanom
delu njegovog uma.

„Jeo sam zubima tvojim!“, reče,
a evo hvata se buđ na te reči
kijam celim telom
budim se, polako shvatam

zaboravljaju ljudi čak i lepote lepet
i sve što im na lepo liči
i sve što im lepo zvuči
i sve što mogu osloviti značenjem lepim

ta vrsta zaborava ne poznaje vreme
samo ljude.

Večeras neću
sutra neću…
neću da budem čovek
neću da budem žena
što tako lako i jednostavno zaboravlja
pretvoriću se
u kamen
il’ drvo
jer pamtim

III

Pamtim i vedro nebo
zvezdu što gleda
razjarenu lavicu
besnilo njeno na papiru
skače sa stranice na stranicu
udara o linije o kavez, o žicu

pamtim fotelju kojoj cepam šavove presvlake
dok u njoj udobno grebem slova
i urlam na začuđenu zvezdu.

Pamtiće me fotelja drvenastim mozgom
i olovka će pamtiti
njenom sam venom urlala
njenu sam venu istrošila
pamtiće dodir mojih prstiju u nekom kontejneru
i zameriće mi…

Nagnječi se mozak od razmišljanja
o lobanju udara i tek kroz modrice progleda:
prašina si s’ cipele otrešena i blato,
posle pljuska s’ njegovih ramena

pod besnilom se sveska povija, olovka lomi
ispisuješ histerične stranice nepoimanja
rečenice počinju jedne druge da ujedaju
reči se rvu
slogovi grizu

a onda odjednom
spokoj
u još jednom trzaju mozga:
nisi bila vredna pamćenja
nisi bila fosforna prašina.

Gospođo Zaborav
(sa naglaskom na – čak lepote lepet)
zahvaljujući našim lošim odnosima
zapamtiću
iznova i iznova pronalaziću mir
ponavljajući
nisi bila…
vredna pamćenja
nisi bila…
nisi bila
fosforna prašina.

Jelena Stojković Mirić

5.6.2009.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Goodreads

%d bloggers like this: