HALJINA

Pitko je veče k’o voda jezerska
s one strane obale muzika doziva
žure joj bosa stopala
jednim skokom baletanke obuva
kožom joj klizi tanka letnja haljina
gola joj leđa biserno nebo posipa
u dva poteza, kosu joj vezuje stoletna breza
i već je spremna,
i već je spremna
muzika doziva.

Pitak je vazduh k’o titraj soka srebrnih ribizli
što joj s nebeskog mora, lice umiva.

Gospodin Ples finih manira
negde je usput nešto izgubio
a ni primetio nije.

Vlasnici haljine vlažne usne
lahornom rukom taknuše
pitkovečernje srebrne ribizle, voda jezerska i,
ona uze taj tren k’o komad hleba, gladna
gladna
i ode kući da spava

opor je stisak u grudima
prekriva.

Haljina osta da pleše sama.
Negde se utopila gospođica romantika.

Haljina osta da pleše sama.

 

Jelena Stojković-Mirić

30.06.2008.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Goodreads

%d bloggers like this: