Kad okrenem leđa vrištećim stihovima

Kad okrenem leđa vrištećim stihovima
a oni jure za mnom
stavim zaštitnu masku da me ne izujedaju rojevi
nema meda u njima

i jedno nonšalantno iššššš, pomaže

Kad zatvorim crnilo ispisanih stranica
postanem upravnica zatvora vlastitih stihova
prema nekima sam blaža
Kažem, neka ih neka odleže
jednom će doći red i na njih
budiću ih

za sada bacam ključ u šipražje

Kad mi besnilo nabuja od gluposti
opsujem umesto da čupam kosu
i sasvim glasno izgovorim:
Od danas sam kišna glista!
(mada ostane onaj grč u želudcu
i pomislim
koliko će biti duga ona moja stara pesma
Nikad neću shvatiti…
izgleda da ću je pisati do kraja)

između zagrada nešto je klisnulo iz zatvora
ponovo bacam ključ
dalje još dalje
dalje

Kad prepoznam sebe u nekoj biljci
i okrenem se ka svetlosti
postajem lagano lagana kao maslačak
a svetlost je komplikovana reč
recimo meni je svetlost Mika Antić
ili  kuglice svetlosti koje dobijam iznenada
u raznoraznim nijansama…

Kad rasplinem se ovako
nikako da stignem da zapišem
danas sam suncokret
možda i duže
jer ko zna sem mene
u kom sam vremenu počela okretati leđa vrištećim stihovima

I da napomenem
nije lak put
izrastanja u suncokret
al’ kad uspeš vredi 24000000000000…
suncokretastih karata.

 

Jelena Stojković-Mirić

11.4.2009.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Goodreads

%d bloggers like this: