TO JOŠ NIKO NE UME

Hajde plači sa mnom,
niko ne plače kao ja,
biće ti malo nezgodno,
uvek mi nabiju prst u oko,
smeta im zvuk okamenjenih suza dok prave rupe u podu.
Hajde plači sa mnom,
sa mnom je najlepše plakati,
biće ti malo nezgodno,
moraćeš da mi brišeš suze,
a to još niko ne ume.

Hajde raduj se sa mnom,
niko se ne raduje kao ja,
skakaćemo po žardinjerama,
vrtećemo se oko uličnih svetiljki,
ljubićemo drvorede,
širiti ruke, hvatati radosne sebe u letu,
biće ti malo nezgodno,
gledaće nas prolaznici,
malo je reći mrko,
iako nikog ne mlatiš i nikom ne smetaš,
svikli se na čemer
pa im je čudno sve što se izvije drugačije.
Hajde raduj se sa mnom,
niko se ne raduje kao ja,
bubamari na ruci,
svicima u krilima leta,
procvalom mirisu lipa,
pesmama reka,
biće ti malo naporno,
treba prepoznavati radost dvadesetčetiri sata.

Hajde pij sa mnom,
jer niko ne pije i ne nazdravlja kao ja,
u zdravlje mojih zvezda i breza
što me nikad napuštale nisu
za svaku ponaosob po kriglu piva!
Hajde pij sa mnom,
jer niko ne zna kao ja
za svaku žicu zadenuti milion razbijenih parčića sebe,
biće ti malo nezgodno,
iako ne praviš galamu i pijan
ne mlatiš ostale goste,
biće ti malo nezgodno
ako nas primete
kako plivamo kroz pločnike i nevidljive zidove,
moraćeš da naučiš
u pravom trenu da zagrliš svaki moj skrhan deo,
i da ga uspavaš izranavljenog,
a to još niko ne ume.

Hajde crtaj sa mnom,
jer niko ne crta naslagama ugljena iz sebe,
biće ti malo nezgodno,
umakaćeš prste u moja nedra,
treba istrošiti taloge,
ima ih za par gradova, u muralima sve zgrade da osvanu,
a posle,
moraćeš da naučiš prepoznavanje mog spokoja,
i trebaš me zagrliti i tad,
a to još niko ne ume.

Hajde boluj sa mnom,
niko ne boluje kao ja,
teglićemo bol u zavežljaju na štapu,
savijaće nam kičmu,
a mi ćemo se uzdizati,
i radovaćemo se,
veruj,
bar za trunku više od drugih,
jer ćemo pevati pesmu.
Nismo beskičmenjaci i plastičnjaci,
moraćeš da naučiš da me lečiš, umiriš, miluješ,
dok bolujem od ljubavi,
kasno ih lažne naslutim,
zaletim se otvorenog srca,
koplja lakše prodru,
a ja ostanem tako
da krvarim na lažima,
zabezeknuto i zveknuto
malo je reći
ko glavom o banderu.
Moraćeš da naučiš razvezivanje čvorova bola
kad zadesi se tako da umrse se raznoliki,
za isečenim drvetom,
za ljudima koji se nikad ne vrate,
za istopljenim snegom;
moraćeš da naučiš razvezivanje čvorova,
dok bolujem od mržnje,
čiji me hici okrznu u hodu,
a od nje bežim odavno,
sluhom i mirisom,
vidom i jezikom,
dušom i umom,
biće ti teško,
jer to je maraton za ceo život.

Hajde sanjaj sa mnom,
jer niko ne sanja kao ja,
brdo pahulja,
i kako pronalazi poljane na kojima niču stihovi dobrotom opijeni,
makar ih nikla samo dva,
biće ti malo nezgodno,
moraćeš da se hraniš ostvarenjima malih snova,
da roniš kroz plitke i duboke snove,
i letom dotakneš njihove vrhove,
a to još niko ne ume.

Hajde pričaj sa mnom,
jer niko ne priča toliko koliko ja,
biće ti malo nezgodno,
moraćeš da shvatiš,
može se biti pričljiv i mudar istovremeno.

Hajde ćuti sa mnom,
biće ti mnogo teško,
ozbiljno mi lice,
moraćeš naučiti da ga nosiš,
i svima objašnjavaš
da nisi ljut i neraspoložen,
samo ti lice takvo,
ja sam se umorila od objašnjavanja,
ako se umoriš i ti
evo, kupićemo maske klovnova,
pa ćemo se stalno keziti,
ili ćemo štipaljkama, krajeve usana zakačiti za uši.

Hajde izvinjavaj se sa mnom,
jer niko se ne izvinjava kao ja,
kad treba i kad ne treba,
biće ti veoma nezgodno,
učićeš od mojih breza i zvezda
kako se izvinjava bez podteksta
šumova predomišljanja,
a to retki znaju,
moraćeš da se naučiš strpljenju,
neka izvinjenja stižu sa decenijom kašnjenja.

Hajde igraj se sa mnom,
niko se ne igra kao ja,
igraćemo žmurke,
biće ti malo nezgodno
dok se pokušavaš uvući u tubu boje,
sakriti se na polici iza knjiga
između dve stranice,
iza dva slova,
igraćemo pošteno,
zapamti,
nikad se nećemo igrati grubih igara,
nikad se nećemo igrati rata,
ni postrojavanja,
čim mi neko naredi da se postrojim
ja se rastrojim ko četa leptira,
takva mi šarena neposlušnost,
verujem,
neće ti biti teško,
mi smo deca ranjenog pogleda.

Hajde voli sa mnom,
niko ne voli kao ja,
moraćeš da naučiš,
(ako se voljenje uopšte može učiti),
to mora da traje dugo i strasno i iza beskraja,
biće ti teško,
treba voleti tako,
i raznovrsno
treba voleti,
zarazno i bez predaha.

Hajde želi sa mnom
jer niko ne želi tako malene želje kao ja,
modroplav kačket,
bordo plišanu svesku,
mesingan fenjer u sobi okačen,
bosu nogu u travi,
nežnost maslačka na ramenu,
pev slavuja, poželi.
Hajde želi sa mnom,
jer niko tako bandoglavo
uporno
ne upire želju,
da se rodi kad hoće i gde hoće,
biće nam mnogo teško
to još niko nije uspeo.

Hajde svetli sa mnom,
sedefasto kao Mesec,
počnimo odatle
to je bar lako…

…a za ostalo, biće ti kako se snađeš,
jer niko nije
nepodnošljiv,
uvek
kao ja,
tako bar kažu oni
koji sve ono
još ne umeju.

 

 

Jelena Stojković-Mirić

16.10.2008.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Goodreads

%d bloggers like this: