SECIRALA SI ZVEZDE

Secirala si zvezde
pažljivo odvajala neke elemente
ozbiljna kao da nešto značajno radiš

i bila si mi čudna.

“Evo ti najsjajnije od primenjenosti
eksperimentalne biologije na svetlost
lakše da me nađeš!

Darujem ti deo posleponoćne svetlosti
u njoj se meša magičnost boja
izdvojila sam ti
onu, najdivniju plavu
uzmi iako ne vidiš
kroz nju ti poklanjam drugačiji vid
veruj ja sam hirurg svetlosti!”

Seciraj žabe bar ćeš zaraditi dobru ocenu!,
urlao sam
umoran od tvojih umnoženih pojava.

Odmahivala si tvdoglavošću
čudnosti
prelazila na druge teme
preskakala meridijane i paralele
kao lastiš klinke

svirala na činelama kišobrana
pečurki

čudnovato povezana sa drvećem.

Budalo!!!
Nervirao sam se i vikao
ne čudna budalo
nego samo budalo!
Ti, kao da me nisi čula…

“Otkrivam ti jednu od struna lične svetlosti
kroz koje se prelamam
evo ti zrak šumske vile!”

I bila si mi čudna
sve čudnija

a ja sam tada bio sav u hiperealizmu i hipermaterijalizmu
svirao sam ti na pravoj pravcijatoj gitari
flauti
na čemu sam stigao

i, otišao
presit
punih ruku tvojih impresija i ekspresija.

…
A sad ti pišem iz vagona zrelosti
i kad sam odlazio, nisam odlazio
i kad sam dolazio, nisam dolazio

živeo sam u međuvremenu i međuprostoru
oblepljen tvojim čudnostima

a sad ti pišem iz vagona moje zrele svetlosti
nadajući se da će te okrznuti bar jedno
svetlosno pismo

nisam umeo da odem
još onda svesnost mi je ostavljala naznake
i bila je u pravu

nikada nećeš naći sličnu devojku

devojku koja secira zvezde.

 

 

Jelena Stojković-Mirić