Svetlo na Kosančićevom vencu (Oživljavanje prostora)

(Beograd, 13. jul 2012.)

Mesta, gradovi, predeli, reke… emituju bezbroj različitih slika, osećanja, energija ili obrnuto – mi im dajemo svoja bezbrojna emitovanja.
Ne treba mnogo mašte da bi se zamislilo kako ta naizgled neživa pojavnost oseća, baš kao i mi, i stvara svoju sliku nas – ponaosob, jer i mi kao jedinke, pojavnostima/nepojavnostima, zavisno od raspoloženja, vremena, lične boje trena, šaljemo posve različite nijanse. Ali, u tome ipak postoji uravnoteženost, gotovo konstanta doživljaja.
Ako mi možemo doživeti drvo, zašto ono ne bi moglo doživeti nas?!

Nanesemo li na tu spregu, sećanja i slike onih koji su napustili ovaj svet pre jednog, dva, tri, deset vekova, na onih bezbroj slobodno dodajmo još bezbroj, ma kako to matematičko-jezički nemoguće zvučalo. Jasno je da ne možemo dosegnuti njihove projekcije pohranjene duboko u ljudsku dušu, u pamćenje jedne kosti, ali možemo ponešto naslutiti jednostavnim posmatranjem nas sadašnjih. Neko se, na primer, nikada neće okrenuti za nekom zapuštenom, ruiniranom zgradom, ali će sa divljenjem posmatrati novosagrađeni “svemirski brod“ od stakla, metala i betona u sred starih delova grada. U jednom starom i ruiniranom ima više duše i topline nego u pet “svemirskih brodova“ i upravo zbog toga zastajem pred njima (to je ona pomenuta konstanta).

Mogu da zamislim nekog ko je pre II sv. rata prolazio Kosančićevim vencom, ulazio u zgradu Narodne biblioteke Srbije, možda tu radio ili posuđivao knjige.
Može li taj neko osetiti u nekoj bezimenoj ravni, mene i mnoge druge koji godinama prolazimo pored rupe u tlu iz koje vire ostaci podrumskih delova, malo zidina, koje su sve što je ostalo od te kuće knjiga, starih rukopisa, mapa, novina, spisa na pergamentu, slika, gravira posle bombardovanja zapaljivim bombama 6.aprila 1941. godine?
Sve je izgorelo, sve što se za to zdanje skupljalo i pre 28. februara 1832. kada je zgrada izgrađena.

Beograd je poznat po svojim lagumima, podzemnim prolazima, rimskim ostacima. Zakopaj malo po površini i već će se naći neka sena prošlih vekova. Poznat je i kao vremešni starac koji naravno zaboravlja i gubi stvari. Ipak, ne možemo ga okriviti za sve, naprosto on ne može sve sam.

Moju prvu šetnju Kosančićevim vencom pamtim po otkriću prostora na kome je nekada bila biblioteka. Isprva sam mislila da je to što sam “otkrila“ povezano sa Kalemegdanskom tvrđavom zbog blizine, ali uskoro ću saznati da je to ogromno groblje knjiga, ostavljeno da se samo od sebe sređuje i održava, u kandžama grabljivice zaborava.

Rana na Kosančićevom vencu iz koje će rasti vidljivo-nevidljivi korov koji će prekrivati grad i šire, gotovo sedamdeset i jednu godinu. Neko je tu u ne znam kom vremenu, dobacio onako na brzinu tek prvu pomoć u vidu ograde.

Kroz tu ogradu i divlje rastinje sledeći put sam videla deliće podnih pločica Biblioteke i u tom momentu preda mnom je počela da raste ta zgrada, da se stvara od neke magle i da se misli: Ovo je moguće napraviti ponovo – istu takvu zgradu. Postoje stare fotografije Biblioteke, možda je moguće izvesti repliku po njima. Da li će podrumski delovi izdržati repliku?
Nisam arhitekta da dam odgovore na ova pitanja niti sam jedino biće kome se ukazala vizija zgrade. Postoji još ljudi koji reaguju na same reči: biblioteka, zgrada, knjiga, književnost, čitanje. Mada smo malo žigosani kao čudaci koji rade nešto što treba maltene kriti – čitaju.

Poznavajući vreme i prilike i istovremeno nerazumevajući zašto niko ništa nije uradio po tom pitanju kada se imalo i moglo, moje šetnje na Kosančićevom vencu nastavile su se u upitno-sivoj nijansi, u tihom hodu u društvu melanholije i sete. U poštovanju prema kremiranim stranicama i povremenim gnevom zbog nemicanja prsta.

U tim šetnjama pomišljala sam da bi taj prostor neko mogao uzeti i podići neki novi tržni centar ili stambenu zgradurinu (dobra je lokacija) i tako sahraniti groblje knjiga još dublje.
Nasuprot tome desilo se nešto pozitivno, na moje zadovoljstvo i zadovoljstvo drugih prisutnih (i neprisutnih), ovaj prostor je večeras u 20 časova, 13. jula 2012. oživeo.

Održano je prvo “Veče na Kosančiću“ u akciji Narodne bibliteke Srbije “Povratak knjige na Kosančićev venac”. Najavljeno je da će se na ovom mestu svakog drugog petka, tokom letnjih meseci čitati poezija i proza. Nadam se da će se desiti još jedno čudo, a to je natkrivanje ovog prostora kako bi se ove večeri održavale i posle toplog perioda.

Svetlo na Kosančićevom vencu pojavilo se iznenada, a prvi kontakt sa onovremenim i ovovremenim, započeo je književnik Vladislav Bajac čitanjem tri odlomka iz Gastronomadskih priča (izdanje Arhipelag, 2012.), uz muzičku pratnju dve akustične gitare. Odabrao je pravu meru, niti predugačko niti prekratko, taman toliko da zadrži pažnju. U delu “Restorančić Bertol Breht“ čitao je odlomak o trećem i njemu najzanimljivijem restoranu vezanom za Bertola Brehta: „Treći, ceo bočni zid naslanjao se na groblje.“

Dok je V. Bajac čitao da su ljudi u tom restoranu stojeći zauzimali istu ravan kao i susedi na groblju, organizatori su, verujem, nemajući bolje osvetljenje polako palili mirišljave svećice po zidovima i ciglama nekadašnje biblioteke.
Momenat prepun slučajne simbolike.
Doživljaj i emitovanje slika, na groblju knjiga do mene se došunjala rečenica Duška Radovića: „Na uglu ulica (…) srušena je prizemna kuća, nečiji dom i draga uspomena. Ako vam večaras nestane svetla, zapalite sveću za njenu dušu.“

(Ovo svetlo je moglo da se upali mnogo ranije, jer po Beogradu se samoorganizuju mladi ljudi i govore svoje stihove na poetskim večerima, u podrumima i klubovima. Samo je neko trebao da im otvori vrata.)

Da li su nas knjige iz biblioteke čule i kakvu su sliku projektovale? Ili možda likovi iz knjiga, pisci? Ko je kako od prisutnih doživeo ovo prvo veče svetla na Kosančiću i šta su emitovali u druge dimenzije?- ostavljam nekom naučniku da se duboko pozabavi tom neobičnom spregom, koja je sigurno dok ovaj prostor nije oživeo ocrtala novu, jedinstvenu i višeslojnu mapu.

Ako mi možemo doživeti prostor, zašto on ne bi moglo doživeti nas?!

„Po meni je padao svetlucavi prah: Tu ste.“

 

 

Jelena Stojković-Mirić
(13.6.2012.)

Tekst je izvorno objavljen ovde.

 

Advertisements

Goodreads

%d bloggers like this: