KRVARENJE (haljina koja pozira belinu)

Unutrašnje krvarenje vetra pod sluzokožom asfalta;
osmeha zaključanog pod starom kaldrmom.

Unutrašnje krvarenje haljine koja pozira belinu
sebi i lutki koja umire u izlogu;
mrkova koji je osedlao iščašen zglob u kasu.

Unutrašnje zaglušenje violine-juvelirke
koja kida svoj vrat
a potom ležerno na njega stavlja ogrlicu.

Dugmad izleće iz potiljka besnog drveća
koje cepa bele košulje u mirnom parku,
baca i,
sahranjuje kante boja
svojih arterija i kapilara
ispod kodirane upetljanosti
na ivici blagosti
korenja i duboke,
duboke i hladne,
hladne zemlje.
Klupe ćutke brišu mahnitost krošnji
upućujući kavaljerski naklon šeširom
devojci koja je slomila štiklu
povredila zanoktice i nastavila dalje uspravno
sa malo hramljajuće senke u levoj nozi.

Unutrašnje aveti Meseca u vatrenim kanđžama
zvezda koje su pogubile svoju prijatnost
odlazeći u jaru crvenog.

Unutrašnji po(rub) stare Singer mašine,
obučene u sto suknji postavljenih zaboravom
zaćutkuje
Gde je nestalo srce za koje sam šila san.
/Tišina./

Unutrašnje provalije belutaka
zagubljenih u živom blatu.

Unutrašnje krvarenje horizonta
iza koga ne postoji ništa.

I ispred koga ne postoji ništa
napominju crne dirke klavira
na pustoj peščanoj obali.
(Izgubljene u najdubljoj tišini
na leđima morkih dina spavaju bele dirke
ispljunute iz usta ajkula.)

Vidokrug u slepoočnici.

Stranac, u odelu slučajnog prolaznika
nepoznatoj ženi
poklanja ružu otljučanog osmeha,
ženi,
sa unutrašnjim krvarenjem kose.
Bosonoge reke prilaze joj
unutrašnjim milovanjem
kosa zažubori
Sjaj.

Vidokrug u slepoočnici košmara
puca sebi u nogu.

 

 

Jelena Stojković-Mirić

Advertisements

ZAPISI SA REKE (II-da me priroda misli)

Voda protiče, ali kaže mnogo.
(Miljkoviću, ne zameri.)

Nosimo metalna rebra, stegnuti u metalne korsete. Kičma nam ojačana metalnim šipkama ubrzanih vremenskih zona i metal se preoptereti. Nataloži se i rđa i mahovina, a mi trčimo i trčimo i ne primetimo da je korset sve stegnutiji i stegnutiji i da nam dah sve više zamuckuje, štuca, čak ni da zevnemo ne možemo, a trčimo – nalik na zupčanike. Sve dok ne stignemo do, i učini nam se da smo odjednom Alisa i Alisan u zemlji čuda, a nismo, samo smo stigli do reke, do divlje plaže. Dotakli smo prirodu i ona nam se sama otvara i lista – ne moramo se micati, kao da već vidi ono što mi nismo.

Osećamo da se lagano otvara čaura u kojoj smo bili i čudimo se broju boja i zamršenosti konaca kojom smo navodno bili ušuškani u njoj. Priroda šapuće: „korsetmetalrebrazupčanik“ i otvara nam oči svileno.

Tu, na obali, regenerišemo se, obnavljamo se i reka blaže izgovara Reč.

Sanjala sam ljude kojima smrt nije ništa rekla i kojima uvek, uvek fali ono malo i ono samo da bi bili srećni.
Postoji nešto što zove hlorofilna inteligencija i reč, hidro-intelegencija i reč.
Jablan zna da već sutra može naići nevreme, ali stoji pred nama  vedar, razgranat, zanesen pticama, hrastom, vrbom i vetrom. Isijava radost iz kore, umoči koren u vodu. Reka ga na dlanovima iznese i vrati i jasno, sasvim jasno se vidi da mu ne fali ni ono malo ni ono samo, dok ona rečna pena pleše po vlastitim notama.

Posmaram kamenje i po ko zna koji put pitam se koje je vere, nacionalnosti: kamen, jablan, reka, tuga, radost, bol…
I ako ovaj belutak bacim do Egipta, menja li se šta i zašto jablan odmahnu, a reka se glasno nasmeja?

Priroda nije zla, ona jednostavno diše po svojim mehanizmima i njeni ispadi – zemljotresni, olujni, vulkanski nemaju ništa protiv onih koji na nekom tlu žive.
Vulkan ne misli ovako: Idem u rat protiv Pompejaca, juriš!

Priroda jeste podeljena, ali pogledaj leptira i konja.
Ima li leptir kopita, ima li konj krila?
Ima li bilo koji čovek krila ili kopita?
Razlika? Pogledaj strukturu, sklop neke ribe i žirafe, a potom otvorite čoveka ove ili one vere ili nacije i pokažite mi razliku, sem polne.

Voda protiče, ali kaže mnogo.

Tu, na obali, umesto da pišem pesmu ili slikam zakoračila sam u divljinu, svesna da ulazim u sliku, ali nesvesna nastajuće lepote iste.

Zahvalila sam se pomalo smušenom i u tom trenutku kubističkom oblaku koji me hladio; impresiji, ekspresiji, Moneu, Fridi, Leonardovoj „Dami sa Hermelinom“- virili su iza hiperrealističih žbunova i vode. Bezbrojnim maslačcima koji su padali sa neba, prijatnoj lepršavosti bez neprijatnog draškanja nosa. Belom konju koji je potopio svoju grivu u reku ujedno hladeći svoju violinu na kojoj je svirao dok se primicao.

Sem sitne začkoljice sa Miljkovićevim stihom dok sam slušala vodu, ćutala sam
i učila, posmatrajući.

Neskrivena od sunca, a uronjena u sebe (bez imalo samo i malo), uživala sam u harmoniji svog bića i prirode. Savršeno mirna i spokojna.

Pustila sam
tu
na obali
u divljini
pustila sam da budem stih rekama
pustila sam
da me priroda misli
slika i vaja
da joj budem boja i četkica
paleta i platno
da joj budem roman
odlomak romana
pesma
poema
skulptura
konstrukcija
pustila sam
tu
na obali
u divljini
pustila sam da budem stih rekama.

 

 

 

Jelena Stojković-Mirić

ZAPISI SA REKE (I-komplikujemo)

Trčimo i stajemo, posmatramo, apsorbujemo i emitujemo. Žednimo, pijemo i svetlosti uzimamo koliko nam je potrebno. Poput biljaka (hodajućih) smo, ali komplikujemo.
Ispuštamo kiseonik  i ugljen-dioskid misli, pri tome olako niz list jezika puštamo ove druge. Prve, da postoji nešto naše telesno, a niže od pete – tu bismo ih posakrivali – i senke njihove bi uništili i pogušili, kad bismo mogli.

Izumiremo (čovečanstvo), sasvim sigurno izumiremo. Tu ne komplikujemo i ne upuštamo se u pitanja: Hoće li posle ove silne tehnologije i naučnih otkrića, korišćenih uglavnom na crnoj strani sveta, postojati neki muzej naših skeleta izloženih poput skeleta dinosaurusa, mamuta…? Ko ili šta je to što će posmatrati naše skelete i hoće li? Ko će biti kustosi?
S vremena na vreme čujemo da je izumrla neka životinjska ili biljna vrsta, uzdahnemo i u sledećem treptaju oka bavimo se nekim bezveznim stvarima, nerviramo se oko sitnica i nanositnica, ubrzavamo vreme (ili ono nas) i taj i takav muzej nije nam ni na porubu uma.

Osamljujemo se s merom ili bez mere i uporno sebe lažemo da smo dovoljni sami sebi.
Glumatamo bor na vrhu nepristupačne strmine, svesni da ne lažemo jedino kad nam osama i tišina ustrebaju za jasnije razumevanje i normalno praćenje vlastitih misli koje pokatkad šiknu kroz nas kao kroz stabljiku u prenatopljenom tlu.
Pojmimo misli kao brzake sa znakovima uzvika, pitanja ili kao šifrovane morzeovske ili kardiografske znakove i komplikujemo. Opet komplikujemo! Komplikujemo pravopisnim znacima, jer se ne setimo govora biljaka, govora voda, a voda i biljke jesmo.
Priroda ne komplikuje, ne pita se kako se šta piše, nema velikih i malih slova, ne pita se šta se piše odvojeno, šta sastavljeno, a daleko je pismenija od nas. Harmonija pismenosti – osetih je na reci.
Možemo li reći da je rečenica jednog hrasta neuka i nepismena?

Ima li smisla zapisivati govor vilinih konjica kad je momenat vizualizacije priča ispisanih krilima i prisustvom dovoljno?

Starimo, sigurno i izvesno starimo telesno i odlazimo. Odlazimo s redom ili preko reda, van logike starosnih mapa. (Osećanja ponekad odbacuju starosne mape.)
I toga smo svesni i opet komplikujemo.
Zatrpavamo se suvišnim brigama, stvarima, bezvezarijama. Odlazimo na odmore (oni sa manje sreće, jednom godišnje), odlazimo nadajući se da će one bitne i ponekad jezive brige ostati iza nas i da će ih put negde skriti, zatajiti, ali ne ostaju, stižu nas i tamo.
Padamo i ustajemo, uz biće ili bića kraj nas i više ne glumatamo bor. Pokušavamo da shvatimo, rezonujemo čisto do u detalje ono što se ne da samo umom bar delimično srediti  i niko nije dao jedinstven recept: Kako, niti odgovor.

Jedino što sa sigurnošću znamo je da reka blaže izgovara smrt i da se pri tome ne zamlaćuje padežima i glasovnim promenama.

Misli nam stare, postaju mudrije, samosvesnije. Duša nam mlada (ne kod svih) iako tako mlada u vremešnom telu, umori se.

Odlazimo do onih koji su otišli, sedamo kraj mermernih ploča i pričamo. Sećamo se i  uvek se čudimo odakle tolika bol nedostajanja i posle toliko vremena.
Do juče pusta livada na brežuljku dodaje sve više i više mermernih rukava iz kojih ponegde proviri njen cvetni dah.

Prebacujemo misli na svoju smrt koju naravno ne možemo predvideti, ali se samo sa njom možemo na tom mestu i uopšte našaliti.
Možemo sanjati da bude tiha i bezbolna i možemo odrediti mesto gde ćemo i kako ćemo kad već dođe. U par sekundi sve osmislimo, nabacamo i muziku koju baš tada želimo, ali i zakomplikujemo misleći šta će neko misliti o onima kojima te želje usmeno zaveštavamo.
Šta i kome i zašto objašnjavati? Koliko vremena protraćimo u objašnjavanju jednostavno svedenih stvari.

Možemo li tu livadu koja se oblači mramorno nazvati smenom generacija i šta o tome misli onaj hrast?
Jesmo li zli ako u povratku sa brežuljka posle unutrašnje priče, povijanja i grljenja Mikinom Besmrtnom pesmom, čujemo sebe kroz korak i otkucaje da svaki mirisan trenutak života treba slaviti, da ga treba punokrvno živeti i odbaciti anemična komplikovanja.

Hoćemo li i ovo što smo čuli kroz korak i otkucaj za isvesno vreme odbaciti?

Oblubljujemo mozak rečenicama, pohranjujemo ih u velike sarkofage ćelija i teško prihvatamo odlazak  čoveka – sveta.

Svako od nas ima svoje pokušaje shvatanja, tešimo se različito, tugujemo različito, a iste nam oči – ljudske.

Zamišljamo ih kako zajedno sede za nekim velikim starim stolom, naručuju muziku i smeju se. One koji su skoro stigli dočekuju oni koji su odavno tamo i to ne komplikujemo, dodajemo nijanse svoje prihvatljive pesme.

Pitamo se jesmo li im stigli sve reći što smo želeli ili smo naivno mislili da će živeti dvesta godina? Preslišavamo memoriju, crpimo je i ne znamo jesmo li ili ne naglas rekli koliko ih volimo.
Zašto kiseonik misli najviše naviru tada?

Govorimo im dok su tu makar ličili na čudake (nije isključeno i na ludake –  ne komplikujemo).
Govorimo kroz pogled, stisak ruke, zagrljaj, ali i kroz reč – glasno.
Sve se to nekako uvek svodi pod – podrazumeva se, ali ne podrazumeva se, dajmo tom podrazumevanju zvučnike (na vreme).

Žednimo
pijemo
i svetlosti uzimamo
koliko nam je potrebno.
Poput
biljaka
(hodajućih) smo,
ali komplikujemo.
Ispuštamo kiseonik
i ugljen-dioskid misli,
pri tome olako niz list jezika
puštamo
ove druge.
Prve,
da postoji nešto naše telesno,
a niže od pete
– tu bismo ih posakrivali –
i senke njihove bi uništili
i pogušili,
kad bismo mogli.

 

 

Jelena Stojković-Mirić

Goodreads

%d bloggers like this: