ZAPISI SA REKE (I-komplikujemo)

Trčimo i stajemo, posmatramo, apsorbujemo i emitujemo. Žednimo, pijemo i svetlosti uzimamo koliko nam je potrebno. Poput biljaka (hodajućih) smo, ali komplikujemo.
Ispuštamo kiseonik i ugljen-dioskid misli, pri tome olako niz list jezika puštamo ove druge. Prve, da postoji nešto naše telesno, a niže od pete – tu bismo ih posakrivali – i senke njihove bi uništili i pogušili, kad bismo mogli.

Izumiremo (čovečanstvo), sasvim sigurno izumiremo. Tu ne komplikujemo i ne upuštamo se u pitanja: Hoće li posle ove silne tehnologije i naučnih otkrića, korišćenih uglavnom na crnoj strani sveta, postojati neki muzej naših skeleta izloženih poput skeleta dinosaurusa, mamuta…? Ko ili šta je to što će posmatrati naše skelete i hoće li? Ko će biti kustosi?
S vremena na vreme čujemo da je izumrla neka životinjska ili biljna vrsta, uzdahnemo i u sledećem treptaju oka bavimo se nekim bezveznim stvarima, nerviramo se oko sitnica i nanositnica, ubrzavamo vreme (ili ono nas) i taj i takav muzej nije nam ni na porubu uma.

Osamljujemo se s merom ili bez mere i uporno sebe lažemo da smo dovoljni sami sebi.
Glumatamo bor na vrhu nepristupačne strmine, svesni da ne lažemo jedino kad nam osama i tišina ustrebaju za jasnije razumevanje i normalno praćenje vlastitih misli koje pokatkad šiknu kroz nas kao kroz stabljiku u prenatopljenom tlu.
Pojmimo misli kao brzake sa znakovima uzvika, pitanja ili kao šifrovane morzeovske ili kardiografske znakove i komplikujemo. Opet komplikujemo! Komplikujemo pravopisnim znacima, jer se ne setimo govora biljaka, govora voda, a voda i biljke jesmo.
Priroda ne komplikuje, ne pita se kako se šta piše, nema velikih i malih slova, ne pita se šta se piše odvojeno, šta sastavljeno, a daleko je pismenija od nas. Harmonija pismenosti – osetih je na reci.
Možemo li reći da je rečenica jednog hrasta neuka i nepismena?

Ima li smisla zapisivati govor vilinih konjica kad je momenat vizualizacije priča ispisanih krilima i prisustvom dovoljno?

Starimo, sigurno i izvesno starimo telesno i odlazimo. Odlazimo s redom ili preko reda, van logike starosnih mapa. (Osećanja ponekad odbacuju starosne mape.)
I toga smo svesni i opet komplikujemo.
Zatrpavamo se suvišnim brigama, stvarima, bezvezarijama. Odlazimo na odmore (oni sa manje sreće, jednom godišnje), odlazimo nadajući se da će one bitne i ponekad jezive brige ostati iza nas i da će ih put negde skriti, zatajiti, ali ne ostaju, stižu nas i tamo.
Padamo i ustajemo, uz biće ili bića kraj nas i više ne glumatamo bor. Pokušavamo da shvatimo, rezonujemo čisto do u detalje ono što se ne da samo umom bar delimično srediti i niko nije dao jedinstven recept: Kako, niti odgovor.

Jedino što sa sigurnošću znamo je da reka blaže izgovara smrt i da se pri tome ne zamlaćuje padežima i glasovnim promenama.

Misli nam stare, postaju mudrije, samosvesnije. Duša nam mlada (ne kod svih) iako tako mlada u vremešnom telu, umori se.

Odlazimo do onih koji su otišli, sedamo kraj mermernih ploča i pričamo. Sećamo se i uvek se čudimo odakle tolika bol nedostajanja i posle toliko vremena.
Do juče pusta livada na brežuljku dodaje sve više i više mermernih rukava iz kojih ponegde proviri njen cvetni dah.

Prebacujemo misli na svoju smrt koju naravno ne možemo predvideti, ali se samo sa njom možemo na tom mestu i uopšte našaliti.
Možemo sanjati da bude tiha i bezbolna i možemo odrediti mesto gde ćemo i kako ćemo kad već dođe. U par sekundi sve osmislimo, nabacamo i muziku koju baš tada želimo, ali i zakomplikujemo misleći šta će neko misliti o onima kojima te želje usmeno zaveštavamo.
Šta i kome i zašto objašnjavati? Koliko vremena protraćimo u objašnjavanju jednostavno svedenih stvari.

Možemo li tu livadu koja se oblači mramorno nazvati smenom generacija i šta o tome misli onaj hrast?
Jesmo li zli ako u povratku sa brežuljka posle unutrašnje priče, povijanja i grljenja Mikinom Besmrtnom pesmom, čujemo sebe kroz korak i otkucaje da svaki mirisan trenutak života treba slaviti, da ga treba punokrvno živeti i odbaciti anemična komplikovanja.

Hoćemo li i ovo što smo čuli kroz korak i otkucaj za isvesno vreme odbaciti?

Oblubljujemo mozak rečenicama, pohranjujemo ih u velike sarkofage ćelija i teško prihvatamo odlazak čoveka – sveta.

Svako od nas ima svoje pokušaje shvatanja, tešimo se različito, tugujemo različito, a iste nam oči – ljudske.

Zamišljamo ih kako zajedno sede za nekim velikim starim stolom, naručuju muziku i smeju se. One koji su skoro stigli dočekuju oni koji su odavno tamo i to ne komplikujemo, dodajemo nijanse svoje prihvatljive pesme.

Pitamo se jesmo li im stigli sve reći što smo želeli ili smo naivno mislili da će živeti dvesta godina? Preslišavamo memoriju, crpimo je i ne znamo jesmo li ili ne naglas rekli koliko ih volimo.
Zašto kiseonik misli najviše naviru tada?

Govorimo im dok su tu makar ličili na čudake (nije isključeno i na ludake – ne komplikujemo).
Govorimo kroz pogled, stisak ruke, zagrljaj, ali i kroz reč – glasno.
Sve se to nekako uvek svodi pod – podrazumeva se, ali ne podrazumeva se, dajmo tom podrazumevanju zvučnike (na vreme).

Žednimo
pijemo
i svetlosti uzimamo
koliko nam je potrebno.
Poput
biljaka
(hodajućih) smo,
ali komplikujemo.
Ispuštamo kiseonik
i ugljen-dioskid misli,
pri tome olako niz list jezika
puštamo
ove druge.
Prve,
da postoji nešto naše telesno,
a niže od pete
– tu bismo ih posakrivali –
i senke njihove bi uništili
i pogušili,
kad bismo mogli.