ZAPISI SA REKE (II-da me priroda misli)

Voda protiče, ali kaže mnogo.
(Miljkoviću, ne zameri.)

Nosimo metalna rebra, stegnuti u metalne korsete. Kičma nam ojačana metalnim šipkama ubrzanih vremenskih zona i metal se preoptereti. Nataloži se i rđa i mahovina, a mi trčimo i trčimo i ne primetimo da je korset sve stegnutiji i stegnutiji i da nam dah sve više zamuckuje, štuca, čak ni da zevnemo ne možemo, a trčimo – nalik na zupčanike. Sve dok ne stignemo do, i učini nam se da smo odjednom Alisa i Alisan u zemlji čuda, a nismo, samo smo stigli do reke, do divlje plaže. Dotakli smo prirodu i ona nam se sama otvara i lista – ne moramo se micati, kao da već vidi ono što mi nismo.

Osećamo da se lagano otvara čaura u kojoj smo bili i čudimo se broju boja i zamršenosti konaca kojom smo navodno bili ušuškani u njoj. Priroda šapuće: „korsetmetalrebrazupčanik“ i otvara nam oči svileno.

Tu, na obali, regenerišemo se, obnavljamo se i reka blaže izgovara Reč.

Sanjala sam ljude kojima smrt nije ništa rekla i kojima uvek, uvek fali ono malo i ono samo da bi bili srećni.
Postoji nešto što zove hlorofilna inteligencija i reč, hidro-intelegencija i reč.
Jablan zna da već sutra može naići nevreme, ali stoji pred nama  vedar, razgranat, zanesen pticama, hrastom, vrbom i vetrom. Isijava radost iz kore, umoči koren u vodu. Reka ga na dlanovima iznese i vrati i jasno, sasvim jasno se vidi da mu ne fali ni ono malo ni ono samo, dok ona rečna pena pleše po vlastitim notama.

Posmaram kamenje i po ko zna koji put pitam se koje je vere, nacionalnosti: kamen, jablan, reka, tuga, radost, bol…
I ako ovaj belutak bacim do Egipta, menja li se šta i zašto jablan odmahnu, a reka se glasno nasmeja?

Priroda nije zla, ona jednostavno diše po svojim mehanizmima i njeni ispadi – zemljotresni, olujni, vulkanski nemaju ništa protiv onih koji na nekom tlu žive.
Vulkan ne misli ovako: Idem u rat protiv Pompejaca, juriš!

Priroda jeste podeljena, ali pogledaj leptira i konja.
Ima li leptir kopita, ima li konj krila?
Ima li bilo koji čovek krila ili kopita?
Razlika? Pogledaj strukturu, sklop neke ribe i žirafe, a potom otvorite čoveka ove ili one vere ili nacije i pokažite mi razliku, sem polne.

Voda protiče, ali kaže mnogo.

Tu, na obali, umesto da pišem pesmu ili slikam zakoračila sam u divljinu, svesna da ulazim u sliku, ali nesvesna nastajuće lepote iste.

Zahvalila sam se pomalo smušenom i u tom trenutku kubističkom oblaku koji me hladio; impresiji, ekspresiji, Moneu, Fridi, Leonardovoj „Dami sa Hermelinom“- virili su iza hiperrealističih žbunova i vode. Bezbrojnim maslačcima koji su padali sa neba, prijatnoj lepršavosti bez neprijatnog draškanja nosa. Belom konju koji je potopio svoju grivu u reku ujedno hladeći svoju violinu na kojoj je svirao dok se primicao.

Sem sitne začkoljice sa Miljkovićevim stihom dok sam slušala vodu, ćutala sam
i učila, posmatrajući.

Neskrivena od sunca, a uronjena u sebe (bez imalo samo i malo), uživala sam u harmoniji svog bića i prirode. Savršeno mirna i spokojna.

Pustila sam
tu
na obali
u divljini
pustila sam da budem stih rekama
pustila sam
da me priroda misli
slika i vaja
da joj budem boja i četkica
paleta i platno
da joj budem roman
odlomak romana
pesma
poema
skulptura
konstrukcija
pustila sam
tu
na obali
u divljini
pustila sam da budem stih rekama.

 

 

 

Jelena Stojković-Mirić

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Goodreads

%d bloggers like this: