PRAŠTAJ ŽIZNJI

Umesto papira
uvlačim prste, ruku i vrat
u staru pisaću mašinu.
Žustrim udarcima po dirkama
tetoviram kostur romana,
vremenom nakupljenog
u jedarcima ovog tela.

Klinasta tabla nezavršenog.

Linije crvenih krvnih zrnaca – eritrocitna pesma,
kaplje:

Praštaj živote,
nije ti po sluhu
šraf koji uvek negde i nekako zaškripi.
Praštaj,
ove karakterne crte;
plihove na moždanoj iznutrici prisustva
otvorenog pogleda;
emocionalno rasipništvo,
praštaj,
potrese po preciznoj skali
emocionalne gluposti il zaslepljenosti…
Imenuj kako hoćeš!

Praštaj žiznji,
kao što ja neću
ove zareze po skuvanim kostima
u modernizovanim kanibalskim kotlima;
zvukove šišmiša u pećinama iskrzanih mi vlasi;
ovaj smrad – prilog od gnjilog mesa.

Praštaj,
ja tebi ne mogu
ova gušenja u kubicima
vazduha-ilovače;
ove humke
koje mi ispadaju iz prepunih đžepova
ostavljajući snegovima
crvene akvarele mučnine.

Praštaj žiznji,
kao što ja tebi neću
ove masovne grobnice
iskidanih delova mene.

A pred nebo ću
pred
nebo
s deset
široko raširenih i
čistih
prstiju,
bistrih očiju
i samo jednom
kristalnom perlom.

Pred nebo ću.

Praštaj žiznji,
ja tebi ne mogu.

 

 

Jelena Stojković-Mirić

Advertisements

23 komentara (+dodajte svoj?)

  1. noviinternet
    dec 15, 2012 @ 09:03:27

    Interesantne slike… neobičan stav – šta dovodi do toga da ne možete da oprostite?

    Odgovor

    • srebrnastopaperje
      dec 23, 2012 @ 21:30:24

      Noviinternet, dobrodošli na Srebrnasto paperje.

      Mogu da oprostim i praštam, čak mi je veoma visok prag tolerancije,
      ali ne mogu da oprostim životu neke povrede koje ponavlja –
      npr. slikovito rečeno
      kada padam uvek na isto koleno i lomim istu čašicu (a ne spotaknem se sama).
      I kada se ta čašica slomi po ko zna koji put tu stvaljam tačku neopraštanja.
      Otuda interesantne slike:

      Praštaj žiznji,
      kao što ja tebi neću
      ove masovne grobnice
      iskidanih delova mene.

      Odgovor

  2. nekidrugisvet
    dec 15, 2012 @ 11:35:26

    Uh… Zaista si nam prostrla pesmu od tkiva.
    Živa je… bolna…
    Divna je – Jelenina je.
    Kako god, pesma prašta, Ti ne moraš (možda je i obrnuto, jer Ti si pesma)

    Uglavnom, praštamo mi životu sve ono što on nama nije hteo.

    Odgovor

    • srebrnastopaperje
      dec 23, 2012 @ 21:35:21

      Nekidrugisvete, hvala na komentaru.
      Pesma je od tkiva, da.

      Odgovor

    • srebrnastopaperje
      dec 23, 2012 @ 21:50:50

      Zavisi od pesme do pesme, da li se ja osećam ovako ili onako ili prenosim sagledavanje sveta oko sebe itd.
      U ovoj se desilo ovo prvo. Grunula je iz đžepova slika iskidanih delova po belom snegu i eto je. Onda me sastavila, jer:

      A pred nebo ću
      pred
      nebo
      s deset
      široko raširenih i
      čistih
      prstiju,
      bistrih očiju
      i samo jednom
      kristalnom perlom.

      Pred nebo ću.

      Odgovor

  3. Станимир Трифуновић
    dec 15, 2012 @ 12:49:48

    НЕ!
    Мора бити обрнуто!
    Једино тако добијамо смисао задат још на почетку… где беше-реч!
    Срдачно,
    С.Т.

    Odgovor

  4. Wojciech
    dec 15, 2012 @ 14:01:04

    Mene je baš dotaklo.
    Da je drugačije, mislim da bi taj efekat izostao.
    Mislim kod mene…
    Tako je – Kako je!
    Bravo!

    Odgovor

  5. insajder
    dec 19, 2012 @ 00:12:15

    Život ne prašta i ne toleriše greške,
    a ljudski je grešiti, zato i ljudski nadrljamo…

    Odgovor

  6. insajder
    dec 23, 2012 @ 22:31:37

    Nemoguće je da ne grešimo.
    Znaš li ko jedino ne greši?…Onaj koji ne radi. 🙂

    Odgovor

  7. insajder
    dec 23, 2012 @ 22:43:26

    Onda je ljudski grešiti, samo je pitanje kako ko izmeri tu ‘težinu’,
    i ima svoje norme i kantare kako sve to vaga 🙂

    Odgovor

  8. insajder
    dec 23, 2012 @ 22:58:32

    Norme?…možda je druga reč za ‘moral’. verovatno sam se grubo izrazio
    A te ‘norme i moral’ su bili diskutabilni uvek.
    Ono što je nekom pristojno i ispravno, to je drugom zgadljivo.

    Zar ne misliš da i ovde dolazi do kontakta sa Ajnštajnovom teorijom relativiteta?
    Ili je i on ‘izvikan’ i sada se traži neki drugi ‘model’ življenja i čovečnosti?

    Odgovor

    • srebrnastopaperje
      dec 23, 2012 @ 23:28:21

      Ne mogu da mislim o teoriji relativiteta : )
      jer mi se vrzma misao
      da je Ajnštajn propagirao nenasilje, mir i da je bio protivnik nacizma…
      I eto dolazim do toga da su te tri stvari uvek bile diskutabilne.
      Nasilje je nekima pristojno i prihvatljivo, kao i nacizam, ja sam nad tim zgađena….
      Mir-rat, o tome u odeljku O srebrnastom paperju (himna paperja).

      Da li je život nasilan prema nama?

      Odgovor

      • insajder
        dec 25, 2012 @ 09:09:32

        Život nije nasilan, on je više neutralan, mi smo ti koji
        ga napravimo ili dobrim ili lošim. Život samo nosi svoje potencijale
        koje čovek ‘koristi’ ispravno ili ne, ili bolje rečeno da se postupcima
        kontroliše životni tok.

        Naravno, ljudski je grešiti i ne može se baš sve ni kontrolisati,
        jer to ne bi bio život, nego njegova imitacija u strogo konrtolisanom sistemu.
        Univerzum i jeste strogo kontrolisan, s’tim da ne mislim da ga nešto ‘božansko’ upravlja,
        nego je prirodno izbalansiran i kao takav se približio savršenstvu funkcionisanja.
        A naši životi u njemu su ‘slobodno kretanje atoma’, bez neke zacrtane putanje,
        treba samo energiju usmeriti u pravu stranu.
        A šta je „prava strana“, to je već druga priča. 😉

    • srebrnastopaperje
      dec 25, 2012 @ 19:42:03

      Insajder : ) jesmo li mi napravili lošim život time što smo preživeli ratove, recimo.
      Jesu li ljudi oboleli od neizlečivih bolesti napravili sebi to ili??
      To je mrvica pitanja.

      No hajde da ubodem srž, makar razotkrila još sloj pesme:
      Da li život oprašta čoveku koji odluči da sam ode?
      Crkva ne, to znamo. A život prašta li čoveku?

      Odgovor

      • insajder
        dec 26, 2012 @ 19:02:59

        Rekoh da neke stvari ne mogu da se kontrolišu i da nihovo bivanje
        je u sklopu Univerzuma. Možda kao determinacija događaja, možda kao slučajnost,
        ne znam !?

        Pomenula si da li život oprašta čoveku koji je odlučio ‘sam da ode’, tj. da na ‘svoju ruku’ reši da napusti ovaj svet.
        Život ne prašta, praštaju samo ljudi…ukoliko oproste. Život je samo ‘komora’
        gde čovek obitava i nameće svoje ‘zakone’ morala, priroriteta, normi i dogmi.

        Ali, ako čovek ne oprosti sam sebi, nema tog čovečanstva koje to može,
        pa makar se svi potpisali u istu peticiju.
        Svako ima svoje razloge, svako ima svoje stavove, neprikosnovene jer su to njegovi lični.

        Život ima samo jedan jasan stav i zakon: ‘Najači samo ostaju!’

        p.s.
        nije to darvinizam nego opšte poimanje životnog delovanja

  9. Dragana Stanisavljevic
    dec 23, 2012 @ 23:32:51

    Opšte je poznato da nisam ljubitelj poezije, čitam je samo kada sam lično motivisana kao što je i sada slučaj.Postoje dva odgovora na moj slučaj ljudske egzistencije, Između ta dva odgovora nema dodirnih tačaka. Oni koji čitaju poeziju veruju da je reč o nenadoknadivom gubitku. Oni koji ne čitaju (poput mene) veruju da zbog toga nisu ni na kakvom gubitku i eto samim svojim prisustvom na Jeleninom blogu uspela sam da u pola sekunde urušim sopstvene stavove, Ha! kakva ironija sudbine; ali morate priznati i moja suicidalna iskrenost. Pre no što kažem svoje impresije moram da „rečem“ još nešto, luda sam ali na skroz kada mi neko (samo meni) recituje poeziju ( doživela sam to nekoliko puta na javnim mestima od strane dragih muškaraca a par puta i „face to face“) eto sada moram da ulažem sopstveni napor :))))) da bih dosegnula do Jeleninih misli i emocija i verujte uživala sam beskrajno. Pomalo mi smeta ritmika (forma) stiha pa povremeno moram da se vraćam unazad ali vredno je truda. Posebno izdvajam „Eduarde zemlja će me voleti“ i „Praštaj žiznji“
    Iz Jeleninih stihova izbijaju šumovi, zvukovi, ekseri, ljubav, nebo, ilovača, tuga, nada …egzistencijalistička pitanja i mogući odgovori. Ona u svoju poeziju magle, predmeta i senki unesi suptilna osećanja, trudi se da uhvati one suptilne veze koje vezuju dušu čoveka sa dušom drugog čoveka i čitavog univerzuma Čitajući Jelenine stihove kao da čitam primenjenu metafiziku, u težnji „da se od čisto spoljneg približi događajima duše. da na kraju parafraziram pesnika pesnika
    Praštaj Jelena i imenuj kako hoćeš, jer i ja umesto papira „u staru pisaću mašinu“ uvukoh svoje impresije. Praštaj pesniče ako ti nije po sluhu !
    Pozdrav od Dragane Stanisavljevic

    Odgovor

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Goodreads

%d bloggers like this: