Na kutku belog oblaka – spava nejasna tuga (Milena Pavlović Barilli)

Milena Pavlovic Barilli

Milena Pavlovic Barilli

I
Sull’angolo di una nuvola bianca
dorme la tristezza inderfinita
–nella melodia perpertua
silenziosa e trasognata
in mezzo al brivido astrale.
Solo il pianto buio del bosco
agita i suoi capelli d’argento
perduti nell’ occhio della distanza.

Milena Pavlović Barilli, slikarka i pesnikinja, rođena je u Požarevcu  5. novembra 1909. godine. Njena majka, Danica Pavlović bila je učiteljica i pijanistkinja, školovana na Konzervatorijumu u Minhenu. Tamo je upoznala Mileninog oca Brunu Barillija (poznatog italijanskog kompozitora, muzikologa i pesnika). Školovala se u Beogradu, Minhenu (1926-1928),  usavršavala svoje slikarsko umeće u Španiji, Londonu i Rimu. Izlagala je samostalno u više navrata u  Požarevcu i Beogradu, Parizu, Rimu, Firenci, Njujorku i Vašingtonu.

Za vreme života nije mogla naći posao ni kao učiteljica crtanja na našim prostorima. Ukletost genija ili… ?

Njen slikarski opus kao i ona, ostali su nepoznati široj javnosti sve do sredine 20. veka kada je o njoj počeo da piše poletne eseje Miodrag Protić i otkupljuje slike od Milenine majke pripremajući fond za Muzej savremene umetnosti u Beogradu. Tada o njoj počinje pisati i Lazar Trifunović (profesor moderne umetnosti i tadašnji direktor Narodnog muzeja u Beogradu). Vest o početku II sv. rata zatiče je na prekookenaskom brodu, jer se u  septembru 1939-te uputila ka Americi. Novac za kartu imala je zahvaljujući prodaji slike „Kompozicija“, njenom meceni, pesniku Sibi Miličiću.

Na brodu je nastala pometnja jer su neki želeli da se vrate za Evropu, a neki ne.
Milena je sa broda kontaktirala svoju majku tražeći savet. Ona ju je posavetovala da ide tamo kuda je krenula i pored sasvim izvesnog dugog neviđanja sa ćerkom, čvrsto verujući u njen talenat i želju da joj se snovi ostvare. Ne sanjajujući na kakvu je plovidbu otišla njena Milena.
U Americi je na početku teško živela, kasnije je zarađivala (pored prodaja slika) sarađujući sa značajnim modnim časopisima i časopisima za enterijer…Vogue, Harper’s, Glamour, Charm. Dok ispisujem ove redove na zidu ispred mene stoji reprodukcija slike „Dama u fotelji“ iz 1928. godine.

Tokom celog života pored slikarstva Milena se bavila poezijom. Pisala je na španskom,  francuskom i italijanskom jeziku i objavljivala u Italiji u periodu od 1934-1936. Ostale pesme, napisane u Njujorku, na francuskom, između 1940. i 1945.,pronašla je jedna jugoslovenska naučnica, koja se bavila Mileninim američkim periodom.*

Udala se za Roberta Tomasa Goselina iz Čikaga 1943. god.. Umrla je 6. marta 1945. godine u Njujorku. Po zvaničnim izveštajima od komplikovanih posledica pada sa konja i njenog krhkog zdravlja, najverovatnije od srčanog udara. Njena urna sahranjena je u Rimu, gde su sahranjeni i njeni roditelji. Njena smrt je ovijena velom misterije što se može pročitati u knjizi Adelle Macola „ Aquae passeris“, koja nije rezultat pukog maštanja autorke već njenog podrobnog istraživanja i traganja za dokumentima o Mileninom životu kako ovde tako i u Italiji. U istoj knjizi mogu se pročitati pisma između Mileninog oca i majke kao i Milenina pisma. Tu je i tragičan opis slike Brune Barillija koji je dugo nosio Mileninu urnu i govorio prolaznicima da je to njegova ćerka Milena.  Tek po završetku II sv. rata, Mileninu majku zatiče vest da joj se ćerka udala i da je preminula. Pokušavala je dugi niz godina da stupi u kontakt sa Goselinom koji se kasnije ponovo oženio i dobio dve ćerke, ali u tome nije uspela.

Od tada Danica Pavlović-Barilli intezivno i neumorno radi na skupljanju slikarskog opusa svoje ćerke, njenih ličnih stvari itd.. Na porodičnom imanju u kući porodice Pavlović u Požarevcu zahvaljući gospođi Danici, otvoren je muzej Milene Pavlović Barilli. Da li zbog nedostatka izložbenog prostora ili zbog nečeg drugog tamo je prikazan tek delić Mileninog stvaralaštva i ličnih stvari: odlivci njenih ruku, palete, boje, Milenina stolica, deo slika. Ostalo stoji po kutijama.

Na samom ulasku u Milenin dom stoji ploča sa Mileninom pesmom:

I

Na kutku belog oblaka
– spava nejasna tuga
u neprekidnoj melodiji,
tihoj i zasanjanoj
usred zvezdane jeze.
Samo tamni plač šume
trese svoju srebrnu kosu
izgubljenu u oku razdaljine.

Melancholy Milena Pavlovic Barilli

Ne znam da li se Milenino slikarstvo pominje u uđžbenicima Likovne kulture. Ne verujem i ne znam, a još manje verujem ili znam da li se neko bavi njenom poezijom u uđžbenicima jezika. Ono što sa sigurnošću znam je da je Milenino slikarstvo nešto što opija i začara čim ugledaš njenu prvu sliku (tako smo se „srele“), nešto što te tera da potražiš sve njene slike.

Svrha umjetnosti je da je osjetimo, a ne da je razumijemo; i zato uvijek kad hoćemo da govorimo o umjetnosti služeći se razumom, govorimo samo gluposti.“ (Remi de Gurmon)
Zato se neću uplitati u tumačenja njenih slika i pesama, samo ću otškrinuti vrata do Milenine poezije, jer ona se traži sa lampom (mozak mi daje viziju njene slike „Devojka sa lampom“ –  podsvesna paralela).

Zbirku njene poezije nemaju u muzeju u njenom rodnom Požarevcu niti su je imali u Beogradu na velikoj izložbi povodom proslave stogodišnjice Mileninog rođenja. U nekim knjižarama, ako zatražiš Mileninu zbirku pesama, po inerciji ti nude monografije i monografije, knjige O Mileni, ali niko ni da pomisli da ponudi blago sa imenom „Neverni anđeli“ (izdavač NOLIT, 2009.) – Mileninu poeziju .
Ono što sa sigurnošću znam je da je ovo delić Mileninih pesmama iz te zbirke, podeljene u tri ciklusa: ITALIJANSKE, FRANCUSKE i ŠPANSKE pesme, izabranih sa  nadom da još neko uzme lampu u ruke i krene u potragu za Nevernim anđelima.

II

Spalićemo mesec
da upotpunimo noći
da odrešimo snove
da zaustavimo dah.
Onda će Igra
poteći iz naših dlanova suhih života. Ni hitra
Ni spora neće biti
Biće sama
Kao veliki šestar
potpuno uporedna
s mehaničkim ritmom
raspadanja.

V

Jednim jedinim okom
videli smo svetove
tvrde i sive puteve
vode što mru od žeđi.
Zbog toga,
oni koji ne saznaše
okovaše nas, misleći da nas imaju.
Ali naš je život bio sigurniji
nego busola –
jer mi bejasmo deca Sokola.
I, čekajući čas pogubljenja
rasla su naša krila
tako ponosita
i tako silna,
da ni njihov užareni čelik,
ni otrov njihovih gubica
nije sprečio veličanstven let
naše ravnodušnosti.

VIII

Od dolaska silnih voda
izbledela je glavna ulica.
Ali za nas
što ne možemo hodati
važni su samo horizonti.
U krilu svoga spokoja
živećemo u miru
nepokretnog napretka.
Nećemo hteti da bolje shvatamo –
jer reči
nisu po našoj ćudi.
Pobelećemo
u dnu opšte tmine
lišeni pokreta,
u tišini
dozvolićemo da spadne
teret koji smo smatrali svojim.


IX

Neverni
kao anđeli
očiju staklenih –
jedu zvezde
i mračnim rukama ruše
kosture.
Stižu do vrhunca
da opet počnu od glave,
vukući
zapletene grčeve
crne
i prividno žive
na tamnim i mutnim ramenima.

(Iz ciklusa ITALIJANSKE PESME; preveo Nikola Bertolino)

II

Šuma je umicala pod snegom…
Svukla sam cipele
jer su bile od plamena,
a sneg,
tako lagan
i nežan,
topio se naočigled pod mojim koracima.
Sve bih učinila
da ga više ne uništavam.

Kakvog li neobičnog putovanja!
Ni sa kim se nisam morala rastati.

SABLAST

Oh, mlade žene u belo odevene,
ovaploćenja čini i potajnog milovanja,
da li ste ikad ljubav videle?
Daleko na horizontu,
pre nego što svane dan, njen bledi lik,
skriven pod zlatnom kosom,
s grudima natopljenim krvlju,
kreće se sporo, sanjareći u skitnji.
Čuvajte se, ne recite mu ništa,
on je stariji nego svet,
skupite svoje skute, sklopite crne rukavice
i vratite se neopažene, sa ugaslim mesecom.

Njujork, juna 1941.

(Iz ciklusa FRANCUSKE PESME; preveo Nikola Bertolino)

IV /a/

U mojoj svesti tvoja slika
jača od svetlosti.
Kidajući strune svetlosti
utisnuo si svoj lik
u moju svest.
Samo mudraci razumeju moje reči,
za ostale
vreme donosi pepeo.
Kao beskrajni nerazgovetni glasovi
krstare dani mojim životom,
kao seni
i kao vode.
Ali ja ostajem da sanjam pokraj tebe
jer tvoj dah je jedini magnet
koji sam srela na ovom putu,
sada se odmaram.
Na licu nosim svetlost jedne zvezde,
u srcu tvoju sliku.
Samo mudraci razumeju moje reči.

V

Sve su mi reči bile tužne.
Sada mi je milija
ćutnja.
Život je dug
kao nepoznata reka.

XIII

Načiniti kopiju mozga
uvučenog u samog sebe
i neki drugi put ga obasjati njim samim.
Zapaliti ga
naduti
nadeti –
sve dok ne prekine krug.
Potom
spojiti struje
u magnetni čvor
i mahinalno nabaciti kuku
na klin horizonta.
Potom
nema žurbe
i nema zakašnjenja.
Ispada da je sve
predviđeno
i spojeno
u ravnoteži.
Centrifugalni ples
može početi,
noseći u vrhovima prstiju
pozlaćene spirale,
sa ritmom koji je večan
koji traje
koji se niti umara
niti odmara.

 

(Iz ciklusa ŠPANSKE PESME; preveo Radivoje Konstantinović)

*citat iz knjige „ Aquae passeris“, Adelle Macola (CLIO, 2000. god.)

 

Jelena Stojković-Mirić

 

 

(Izvorno objavljeno na književnost org., 29. 02. 2012.)

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Goodreads

%d bloggers like this: