EMIGRANTI

Žarko Drinčić

– Ko je popustljiv u mladosti trpeće budale u starosti!- reče Boško koji je bio taman toliko star da se nije kajao nizašta što je uradio u životu.

– Možda i neće.- dobaciše usne. Njihov vlasnik, prosedi Aleksej, ćutao je celo veče u svom uglu. Obično bi mudrovao sam sa sobom, duboko uvlačeći dim za dimom cigarete. Pravio je „šume“ od pikavaca ne dozvoljavajući da mu se istrese piksla. Šta je on pravio u njoj, poigravajući se pepelom društvo nije zanimalo. Ponekad bi iznad šume pravio kolutove dima i onako više sebi u bradu izustio sa osmehom:

-Tako.

Boško se okrenu prema Alekseju u čudu što je uopšte nešto progovorio:

– Možda?!

– Možda zbog dugmeta nedostajućeg na mojoj odeći.

Kad god bi se pojavio u košulji, kaputu, đžemperu, uvek mu je falilo jedno dugme. Celo društvo, i sam Boško ga je u par navrata opominjao da mu visi končić. Alek je na sve to odrično odgovarao, a zašto, nikada nije dao naznaku odgovora.

– Trpeo sam, bio popustljiv pred glupostima u mladosti, sve dok nisam sam sebi otkunuo dugme na košulji. Bio je to momenat odluke. Od tada ne trpim. Svakoj novoj košulji otkidam dugme, stavljam u staklenu činiju koju držim na vidnom mestu da me opominju dok sam u kući. Jedno dugme držim u đžepu gde god da krenem.

Dok je društvo ćutalo Aleksej izvadi dugme iz džepa, stavi ga u pikslu negde na ivici šume, zatim napravi od dima oblake iznad nje i reče glasno: – Moj svet!

– Lako je ispravljati greške u mladosti. Problem je što se ne rode svi pametni.- promrsi Boško.

– E, dosadni ste!- začu se Maša koja je na drugom kraju stola crtkala neku minijaturu u svoj mali blok od koga se nije odvajala ni dok spava. Bila je sanjar. Svoja crtkanja je retko kome pokazivala. Društvo je više zanimao njen izgled, dug gotovo savršen vrat i talasasta plava kosa do bokova. Doselila se iz Rusije i imala simpatični meki šmek u izgovaranju pojedinih slogova.

– Ih, tebi je dosadno i kad ćutimo i kad pričamo.

Alek lagano ustade i odšeta na malu terasu ušuškanu u krošnji stare lipe. Katkad je imao potrebu da pored dima udahne i koji litar vazduha. Boško ćutke otpi dug gutljaj Stoličnaje votke.Voleo je dobru votku, ali već odavno nije preterivao sa njom. Nekako mu je sa godinama stigla umerenost u piću što sa mnogima nije bio slučaj.

Presekao sam napola hobotnicu. Obuhvatala me uzročno-posledničnim kracima različite dužine, težine, oštrine, porekla. Koliko smo se samo puta hvatali za gušu svih ovih godina. – mislio je Boško.

Svako od njih je imao svoju hobotnicu. Neko ju je seckao alkoholom, neko nestalnim vezama za jednu noć i na brzaka, neko prekomernim jelom, pušenjem i pored onog: duvan ubija! Najstrastveniji pušač među njima smejao se svakoj pakli cigareta miseći: Duvan, haa, ubija me duvan, a ove turbulentne godine, inflacije, mobilizacije, ratovi, bombardovanja, stresovi, osiromašen uranijum, zakatančene brave, zakoni nebuloze,…to me ne ubija. Ubijam se sam polako i još uživam. Kad su me mobilisali, strpali pušku u ruke i bacili me u vražju mater, to me nije ubilo. Bože, ne smem da razmišljam za koliko smo godina osakaćeni svi mi ovde a da ne znamo. Đjavolja računica.

Alek se uveliko igrao kapsulama sećanja. Stvarao ih je miris lipe.

***

U ranoj mladosti, Maša, Boško i Alek su se izdvajali iz mase druge dece. Ne namerno. Prosto, bili su takvi.

Letimičnim preletom pogleda preko dece istog uzrasta, prišunja se optičko-naivni zaključak – sva su ista. Onaj koji zastane, zagazi dublje u razgovor s njima iako rečenice njihovih detinjih želja, nadanja, opipavanja sveta oko sebe, prave male amplitude na krivulji, znaće da je svako dete svet za sebe.Pogledajte polje suncokreta.Varka. Pogledajte nebeske livade na kojima cakle iste zvezde.Varka. Pažljivo sa njima, sa jedinstvenima.

Maša se izdvajala po tome što je govorila strani jezik, polako otkrivajući novi u okruženju. I još po nečem. Kad zakorači za njom ostanu vodeni otisci – plavetna rečna vila izlazi na obalu. Odavala je utisak kao da nije sa ovog sveta. Ten od slonovače, mekan i blag kao nežno-svetlucajući prah.

Alek je bio nedruželjubiv, ne kao bahati, jogunast klinac već kao tihost u kome se krije tajna svesne odvojenosti od ostalih. Bio je prisutan, to se ne može poreći. Uočio je još dvoje njih i znao da negde imaju zajedničku tačku i da će se kad tad njihove tačke poklopiti. Nije to bilo slavlje: Imaću društvo, imaću društvo!, nego tiha spoznaja. Spoznaja tanke niti zanimljivosti van sveta knjiga kojima je okruživao sebe.

Njegova porodica, otac, profesor klavira i majka daktilografkinja imali su skladan brak. Otuda je njegov život bio ispunjen mirisima mira i uravnoteženog ritma. To što je bio jedinac roditelje nije odvelo na stranputicu, razmaziti ga i ispunjavati želje ptičjeg mleka sa začinima ikre.

***

Piramida i crnoput čovek. Razumemo se, on nešto priča prepun topline. Iz njega izbija sunce, kao da Sunce nije na nebu već u njegovim grudima. – tako sanja Maša u koncentričnim krugovima godina.

Još dok su bile u Rusiji držala se tog sna kao nepobitnog dokaza da koncentrični krugovi i putovanje sa majkom Egipat znače samo jedno – taj čovek joj je otac. Otac o kome majka ne govori nikad. Onaj koji je u krštenici zaveden kao prazno polje. Prazno polje!

Iznenadna selidba u Jugoslaviju ju je zbunila. Plašila se da će san nestati, plašila se nove sredine, uklapanja. Bunila se da ne želi ostaviti babušku, svoje društvance, svoje sve. Na polasku baka joj je pevala Rjabinušku, pričala ruske bajke, pekla peciva. Dugo je putovanje. Zaplakala je prvi put shvativši da je to stvarnost koje dečje molbe neće promeniti. Plašila se i slutnje da je majka tamo seli zbog nekog Jugoslovena.U putu je prvi put počela da crta, mahnito kao da će joj sve priraslo srcu nestati ako ne preseli na papir, na nadlanicu ako ponestane podloge.

Boško je kao mali sekao devojčicama lastiš makazicama, pravio nekakve skalamerije katkad po ceo dan, drvene flipere i montirao na bicikl razne dodatke. Bio je odličan učenik, roditelji mu nisu radili domaći, a u školu su išli samo na roditeljski. I uvek je imao simpatiju koja bi se zagledala u neke propalice u tesnim farmericama i dubokim patikama koje su jedva polagale razred. Verovao je, kao i Maša i Alek tih dana, u sistem: škola se završava sa dobrim ocenama da bi se našao dobar posao sa dobrom platom. Ko koliko zna takve ocene dobija. Ko je lopov ide u zatvor. Boško je bio stidljivo i nenametljivo dete. U mnogim prilikama i neodlučno, no o tome, valjda, niko nije mislio.

***

Majka Olga se brzo snašla u novoj sredini, našla je posao, stan i život se nastavio kako tako normalnim tokom. Maša je odahnula videvši da se u maminom životu nijedan muškarac ne pojavljuje. Pitanja o očinstvu je zaključala ne želeći da kopa po nečemu što je majka očigledno zabetonirala. Uostalom, imala je oca Egipćanina makar u snovima i to joj je na momente bilo dovoljno. Ponekad bi ujutro začula zveckanje ključa u grudima, ali bi ga brzo krotila.

Zanimala se crtežima, bila savršen đak. Povremeno bi radila da bi popunila vreme, obradovala majku nekim poklonom. Život u tuđini zbližio je dve suprotnosti. Maša je počela da zrači veselošću, otvorenošću, postala je miljenica u školi. Njeni profesori su joj predviđali sjajnu budućnost.

Svugde je stizala, i na posao, i u školu, i na koncerte.

Kuda plovi ovaj brod, kuda plovi ovaj brod, kuda – bubnjalo joj je u ušima na groblju, ruke su se tresle. Ljude nije čula šta joj govore, zvuk zemlje koja pada preko broda bez jedara. Brod koji odnosi dvoje ljudi, a samo ona to vidi.

Probudila se pored Boška i Aleka. Kroz poluotvorene kapke gledala je zabrinuta lica prijatelja. Danima nije pustila glas. Kao da joj je brod zapeo u grlu i od njega ne može da ga pusti. Stražarili su nad njom kad je ko mogao. U tom periodu nikada nije ostajala sama. Boško-Alek-Boško-Alek-Boško-Alek. Zamišljala ih je kao alke lanca koji nastaje tu pred njom nemom. Lanac je osećala kao nisku dobre energije koja joj bez reči naleže na kožu, obuhvata celo njeno biće, i nežno, sasvim nežno, povlači van crne dubine.

Opet je uzela četkicu u ruke i ćutke slikala ono što su njih dvojica podsvesno razumeli kao puštanje glasa kroz boju.

– Hajdemo u prirodu.- reče Alek, kada je prošlo par meseci. Pošla je za njima i negde u tim danima progovorila.

Kasnije je Alek pitao Boška kako je znao da će joj priroda pomoći na šta je ovaj slegnuo ramenima. Posle godinu dana Maša se vratila iz ćutnje i prirode. Živnula je, upisala fakultet i zaposlila se u nekom kafiću daleko od stana.

U stvari svo troje je upisalo različite fakultete i tako su im se polako gubile niti čvrste povezanosti.Ono što se nije moglo izgubiti i pored razdvajanja je vest o Mašinom životu ispunjenom tragičnim događajima. Lopov ide u zatvor – one njihove misli o sistemu od pre porinule su u crnu rupu kada je njen silovatelj, poznanik sa posla, oslobođen po svim tačkama optužnice. Na sudu se sudilo Mašinoj lepoti, kao da je ona izazvala silovatelja.

Nije se dala porazu, sama se istrgla iz faza potištenosti, besa, i opet zablistala. Na fakultetu je upoznala finog dečka. Godinama kasnije Alek i Boško će čuti od nje, da je fini dečko njihovu vezu slavio i ovenčao brakom, a da je van tog braka slavio slobodu izbora i živeo tajnim životom. Maši brak, a ljubavnici sa jedne od studentskih žurki sve. Od platonske ljubavi do duboke i strasne veze. Mislio je da u Mašinim belim oblacima beskrajnog poverenja presvučenim ljubavlju nikad i ništa neće napraviti prorez. Negde je prevideo da žive zajedno. Znala je kako diše. Prepoznavala svaku nijansu osećanja u očima. Pokrete tela. Imala je mali nos, a velike senzore koji su detektovali svaku laž. Odjednom je u nosu osetila debele očvrsle nanose od kojih nije mogla do daha da dođe. Rastali su se i tu je za rečnu vilu bio kraj poverenja i pomisli upuštanja u bilo kakvu vezu.

– Nijedan metak ne može da ubije koliko ljubav. Kad ljubav puca ne ostavlja mogućnost ranjavanja. Mrtva si.

***

Boško odmeri Mašin uvojak, pa liniju njenog labudovog vrata koja se nastavljala po oblini grudi, struka i boka. „Savršena linija!“ – pomisli. Laganom šetnjom prođoše kraj crkve Ružice i nastaviše ka Kalemegdanu. Dan je bio od onih što mirišu na cimet i višnjevaču i Boško upita: – Šta misliš, da li muško i žensko mogu biti prijatelji?

– Moguće je Boško i nemoguće je. Ako jedno drugom nisu lepi u onom smislu koja neumitno vodi ka poljupcu, moguće je. Ako je on divan u duhovnom i fizičkom smislu ili ona a vole, zaista vole neku drugu osobu, moguće je. Mogli bi opšetati par krugova oko celog Beograda i moja priča se još ne bi završila. Priča o raznim varijantama i primerima mogućeg i nemogućeg.

Sećaš se Marije, supruge mog bivšeg muža. Bili su, o da bili su prijatelji. Znaš, jednom sam je i videla. Docnije kad se sve ono desilo vraćala mi se ta njena figura pred san, pred košmare koju nikako nisam mogla da povežem sa mogućnošću da bi se on mogao zaljubiti u nju, ali vidiš.

– Sećam se, bila je ružna.

– Da, većina je za nju govorila da je akrep, ne ružna nego akrep, pa vidiš. Akrep živi a ja sam mrtva.- reče Maša.

– A ja mislim da muško i žensko ne mogu nikad biti prijatelji kao muško i muško.

Boško je znao da žensko treba da se pipne bez ustezanja prilikom osvajanja, to je u sasvim dovoljnom broju slučajeva davalo odlične rezultate, međutim Mašu nije smeo da pipne. Maša je za njega bila praistorijska vatra sa čijim gašenjem se ne bi igrao. Slične nije bilo na vidiku ni u prošlosti, ni u budućnosti. Mnogo toga je Boško prošao. Ponekad je sebi ličio na lika iz pesme Bjesova: “ Moje noge nose mrtvog čoveka, moje lice krije dušu starca…“. Takvom čoveku je mnogo važnija duša od tela. I zato nije smeo da pipne Mašu. I ne bi mu bilo žao da je ne pipne do kraja života, mada, potajno se nadao nekom znaku.

– Možda vi, žene, možete da posmatrate nekog muškarca kao brata, ali mi ženu koja nam nije sestra ne možemo da gledamo kao sestru.

– Zanimljivo.- prošaputa Maša posmatrajući Boškov profil ispod oka. Došetali su do Terazija i nastavljali dalje, dok im je asfalt obijao stopala. Ušli su u prvi autobus do Košutnjaka i tamo nastavili šetnju. Maša je odmeravala svoja stopala u igri sa travom, korak po korak i u svakom koraku se prisećala Boškovih veza i vezica, na sat dva, na par dana. Znala je da ga je vojna policija pokupila sa jednog od predavanja dok je bio apsolvent na fakultetu. Odbijao je pozive pevušeći: Dajte šansu miru, onako lenonovski ili je pevao pesmu grupe Rimtukituki: Mir brate mir…, ali su ga našli i odveli bez pardona. Vratio se izmenjen. Njegove blic veze povezivala je sa posledicama ratišta, ali on je takve veze imao i pre.

Videla je jezive skice koje je nactao tamo i po povratku, saznala, da je bio ljut na Aleka neko vreme. Mada nije imao šta da mu prašta, oprostio mu je.

Alekov otac je na vreme poslao Aleka van zemlje, ne želeći da se jedincu nešto desi. Kud da ide, kojoj strani da se prikloni, on je dete iz mešovitog braka i ima rodbinu po celoj Jugi. Besmisleni građanski rat. Njihov dogovor je zaključen pod lipom i Alek se nije vraćao sve dok nije došlo vreme da se sme vratiti.

Pod istom tom lipom sedeo je sam jer mu je otac preminuo od srčanog udara, slušajući i gledajući vesti. Izbeglice, njegovu rodbinu i prijatelje rodbine primao je u svoj dom i uvek nalazio mesta. Alek je prošao golgotu izbeglica slušajući šta im se dešavalo tamo i ovde. Dugme mu je puklo onog momenta kada je u pekari njegova sestra izbeglica tražila kruh. Bila je u izbledeloj crnini, ali glas surove ruke nakinđurene zlatom koja je preko tezge pružala hleb, kruh, hljeb, to nije želela da vidi: – Kod nas se kaže hleb, a ne kruh! Ovde ćeš da pričaš kako se ovde priča! Jasno!!! Kaži hleb pa ćeš ga dobiti!

– Gusko, nakinđurena, bezosećajna gusko vidiš li da je u crnini. Vidiš li?! Uključi mozak, šta da je ovde bilo žarište rata a ti moraš da bežiš?! Da te neće ni ovde ni tamo gde bežiš! Stavi se gusko u njenu kožu i kaži kruh!

***

– Zašto se čarobne žene, kao po nekakvom nepisanom pravilu, zakače za muškarce koji su slepi i gluvi za njihovu čaroliju? – razmišljao je Alek vraćajući se u stan iz obližnje prodavnice. Nosio je u kesi tri piva, pola hleba, majonez i nes kafu dva u jedan. Sunčano jutro je bilo na izmaku. Na ulasku u zgradu Alek oseti miris kuvanja pasulja iz komšijskog strana. Iz njega se čulo zveckanje jednog tanjira. Koliko mu je laknulo što se više ne čuje drugi tanjir, tanjir komšije koji je na pogrešnom mestu pokazivao svoju muškost, svađe, urlanja toliko mu je život otežavalo zveketanje palanke: – Znala je za koga se udaje! Tako joj i treba, svako dobija ono što zaslužuje!

Da, i Maša je to „tražila“ i silovanje, „znala“ je i za kakvog se udaje.– mislio je Alek, pokušavajući da iskašlje svu nelagodnost palacanja. Osećao je zmijsko gnezdo i znao kako treba ukazati sebi prvu pomoć posle ujeda zmije, ali nije znao kako da u bolnici zatraži protivotrov od ljudskih jezičaka.

– Podvezao sam ruku na pravom mestu, došao na vreme i sad mi treba protivotrov.

– Gospodine, ali vi nemate nikakve tragove ujeda. Tri doktora su vas pregledala i nigde nema ni ujeda komarca. Razumete li?

Uostalom doktori bi ga proglasili u najmanju ruku čudakom.

Kad bi ovo ispričao Maši i Bošku, šalili bi se, protivrečili, vodili polemiku ne samo o ovoj temi, posvađali bi se, ali bi ostajali sa njim. Kad su se viđali i kada nisu u njima je video postojanost koju nikako nije povezivao sa zajedničkim detinjstvom, jer su se mnogi iz detinjstva i nadalje, raštrkali, skrenuli sa pravog puta ili nestali. Živeo je u milionskom gradu a kad bi pogledao u sebe video bi samo dve zvezde M i B.

U susedstvu je bio je svedok izobličenja komšije u nadrndanog psa koji reži, ali i ujeda pesnicama.

– Bio je dobri momak iz susedstva, za takvog se udala, a ne za ovo čudovište koje je srećom otišlo. Srećom?! Možda baš sada igra svoju ulogu dobrog dečka dok mu se ne uplete u mrežu još neka koja je „znala“.- tako je zvučala radio stanica Boško dok je u dodiru sa sredinom pokušavao objasniti neke stvari onima koji gledaju pravolinijski a misle krivolinijski.

Dok se bližio svom stanu spazi da su mu vrata odškrinuta. Odavno ih nije zaključavao jer da se ukrade nije imalo šta, ali se mogao zakleti, iako se nije sasvim rasanio, da ih je zatvorio.

– Da nije neka narkomančina?!- pitao se šunjajući se na prstima kroz maleni hodnik. I vrata od dnevne sobe behu odškrinuta. Alek rasklopi nož koji mu je uvek bio u džepu, gurnu vrata spreman na sve i ustuknu od iznenađenja. U velikoj fotelji krem boje sa bledim cvetovima sedela je dugonoga žena bujne, crvene kose. Prvo što je Alek spazio na njoj bile su divne jagodaste usne, male ali lepo oblikovane grudi, noge i na kraju zelene oči neobične dubine.

Seo je na prvu stolicu koju je dohvatio pokušavajući da se otrgne tirkiznoj izmaglici u koju je utanjao. Iako svestan da je napolju i dalje vrućina njega je upijala tirkizna blagodet optimalne temperature. Okretao je lagano glavu po celoj sobi. U momentu kada je shvatio da je i krem fotelja poprimila boju tirkiza uplašio se. Sunčanica? San? Ako nije san šta ona traži i otkud ona ovde posle bezmalo… Koliko godina, koliko godina?

Ona se smeškala. Bilo je u tom smešku prikrivenog straha.

Poljubiću je i usne će mi proći kroz vazduh, biće to potvrda halucinacije. Halicunacije prouzrokovane jakim zračenjem Sunca. Dobro sam, dobro sam.– ubeđivao je sebe dok se približavao duhu gotovo siguran da je izašla iz zida, iz neke pukotine ruiniranog parketa.

Usne nisu prošle kroz vazduh, osetio je ukus, dobro poznat, ali potisnut ukus. Pomicanje njihovih usana brzinom svetlosti prebacilo ga je u ono vreme kada je bio daleko, ispraćen od oca, u stranoj zemlji. Čarobna žena, tada devojka koju je zvao tirkizna bila je tu pred njim sva od duha, daha, čulnosti, opipljiva, pa ipak nestvarna.

Čarobne žene kače se za slepe i glupe, ode moja aksioma.

Nije bio slep niti glup, a ni zahtevan, nerealno zahtevan. Kada je došlo vreme povratka znao je da udara u zid koji ne može probiti: povesti je sa sobom. Kolebao se između nerealnog ili nadrealnog a svodilo se na isto – da ga ona čeka a nije znao čak ni približno vreme čekanja. Uostalom, nije bio od tipova poput Simonova, koji veruju u ono: „Čekaj me i ja ću sigurno doći.” Pozdravio se sa njom kao što se pozdravlja sa sopstvenom rukom i par godina bi mu dolazila u rojevima misli. A misli su iscrtavale da je odavno strpan u neku koru gde ne izaziva nikakva seizmička podrhtavanja. Dobro me je obložila zaboravom u zagrljaju svog sunarodnika.

Iz druge sobe izašao je mali ženski duh crvene kovrđžave kose, sa njegovim očima. Tog jutra je ostavio suze na pragu svoje kuće, spakovao kofere i krenuo ka novom domu uhvativši za ruke svoju devojčicu i čarobnu tirkiznu ženu. U kofere nije moglo stati sve zato je duboko udahnuo miris lipe i par grančica krišom smotao u đžepove.

I baš tako ga je zapamtio njegov grad na koji se spuštao mrak dok je on prelazio granicu.

„Kamo plove ovi gradovi…“

Alek to nije znao. Znao je da putuje srećan, ispunjen i pomalo zbunjen. U bajke nije verovao jer je izgubio veru u ljude.

 ***

Veče je polako grickalo sate. Na TV-u je bila fudbalska utakmica, a ona je započela priču o nekom arheološkom nalazištu.

Za Boška nije postajalo ništa što bi mu moglo zaokupiti pažnju kao ona. Obožavao je fudbal, krimi filmove, ali je nije prekinuo i rekao: E, ajde pričaćeš mi kasnije, ovo je zanimljivije od tvog arheološkog nalazišta, od sećanja na baku, od toga šta si našla zanimljivo u knjižari.

Njemu je ona bila i sećanje i sadašnjost. I sve to mu ne bi bilo čudno da se nisu poznavali toliko dugo. Neke priče je znao napamet a neke je i proživeo s njom.

– Hoćeš li da napravim špagete ili nešto drugo? Meni je svejedno.

– Špagete sa bilo kakvim prelivom.- odgovori Boško.

– Fali mi origano. Trknuću do dragstora.

Dok se zvuk njenih potpetica gubio negde ispred lifta Boško je krenuo u potragu za logikom u svom ponašanju prema njoj. Kad je ne bi pronašao iskoračio bi van logike, van onog što se zove ovaj svet i gubio se nagađanjima da je poznaje iz neke buduće nasteobine za koju nauka nema dokaze, pretpostavke. Odatle bi se vratio u praistoriju, ulazio u pećine i ispod prvih pećinskih crteža ispisivao Maša.

– E, Boško šta mi uradi ovaj origano.- začu se sa ulaznih vrata.

– Još nisam čuo da je kesica origana nekom nešto loše učinila a po tvom glasu rekao bih da jeste.

– Znaš li ti koliko puta sam se vozikala liftom i bacala pogled na ogledalo u njemu i, ništa. Ništa strašno. Bolje da nisam išla po tupavi origano!

– Sedi, smiri se.- reče Boško.

Maša sede na dvodesed kraj njega, obori ramena držeći u ruci kesicu kao da drži telegram sa jezivim vestima i tiho započe:

– Bore! Prvi put ih vidim. U ogledalu lifta moje bore. Kako to nisam videla u ogledalu kupatila?

– Čuj, kad si na zadnjem spratu jače deluje G sila pa se zato vide. A možda je i lift postao SF pa se igra sa putnicima, razumeš, putuješ kroz vreme. – našali se Boško pokušavajući da je smiri.

Video sam njene borice ranije, a sad ne umem da joj objasnim da je to i dalje ona, plavetna rečna vila, duša duše. Kako da joj kažem da su mi njene bore draže od svih ispeglanih lica koja su pokušavala da flertuju sa mnom. Nisam dobio nikakav znak, nije vreme igranja sa prvom vatrom. Plašim se. Ugasiću je poljupcem i ostati da tumaram u mračnim tunelima do kraja života. Plašim se. Ako joj sada priđem bliže može to shvatiti kao zloupotrebu njenog trenutka slabosti ili kao poljubac sažaljenja.

U njemu se kovitlalo, lomilo, prelamalo, kretalo napred, povlačilo nazad, rušilo, gubilo. Zaratio je sam sa sobom. I u sred bitke rešio je da sprema špagete. Strah je odneo pobedu.

Mahaću tom kesicom, belom zastavom sebi ispred nosa samo da se dovučem do kuhinje.

Ustao je i uhvatio vršak kesice. Nehotice učinio je to malo grublje i začin se prosuo po podu. Prstima je slučajno dotakao njenu šaku. Osetila je u tom dodiru nešto što par decenija nije slutila. Tišina ih je učaurila u trenutak koji se ne miče. Strah mu se odvajao od kože. Pustio ga je da se slomi u njihovim pogledima. Lagano je uvukla prste u njegovu kosu. Njena tuga zbog starenja, njegove dileme, njihovi strahovi, isparili su te noći kroz preplitanje duša, kroz glad i žeđ ljubavi. Probudili su se goli na travnatoj origano poljani u jednom telu. Prvi glas pušten iz tog tela bio je osmeh.

***

Kraj jezera je napravljen simbolični čin venčanja jer se devojka sedefastog tena zarekla da više nikada neće potpisati bračne papire. Oni ništa ne znače. Ipak je u belom, po njenoj želji. Tirkizna žena je kuma. Riđokosi devojčurak trčkara i znatiželjno pita svog oca da li će biti torte. Čuje se neki nordijski jezik.To joj Aleksej objašnjava da hoće, zatim prilazi Bošku odvojivši ga malo u stranu:

– Sećaš se njenih reči: Nijedan metak ne može da ubije koliko ljubav. Kad ljubav puca ne ostavlja mogućnost ranjavanja. Mrtva si.

Ne znam kako si uspeo da je izvučeš odatle, ali sam ti zahvalan na tome. Ti znaš da si plastičnom operacijom sredio ožiljak na nosu od tuče iz detinjstva. Zapamti, Maša više nikad ne sme biti mrtva. Plastična operacija duše ne postoji.

Alek je svoje zvezde povukao za sobom, preselio ih daleko od sredine gde je odavno pala tmina a budućnost i dalje bila u debeloj, tamnoj senci.

Na obali sedi pet ljudi, grle se i nazdravljaju. Neko od njih još uvek čuva grančice i miris lipe.

 

 

 

 

Jelena Stojković Mirić

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Goodreads

%d bloggers like this: