KORSET ZA SNOVE

1.

„Okoreh vukući javu u san!“ – mislio je, šetajući kaldrmom starog grada. Sa neshvatljivim, pomešanim osećanjima pomno je posmatrao elegantne kuće, kapije starog kova, zamišljajući šta se krije iza svih tih teških vrata od punog drveta. Ponekad je imao utisak kao da je živeo u nekim srećnim, davnim vremenima, pa se na volšeban način stvorio u sadašnjosti, u kojoj nema para da sedne u restoran, te slobodno vreme troši šetajući starim kvartovima, razgledajući antikvarnice, sekend hendove i umetničke galerije. Tadej je bio gimnazijalac, četvrta godina. Stanovao je u skromnoj, iznajmljenoj sobi u potkrovlju ušuškane, stare, trospratnice.

Već je pomišljao da okonča svoju popodnevnu šetnju, kad, skrenuvši u jedva primetnu uličicu spazi usku i visoku dvospratnu vilu, svu u bršljanu, sa širokim polukružnim stepeništem koje je vodilo na trem sa betonskom, mahovinom obraslom ogradom. Dvorište je bilo malo ali sređeno, izuzimajući razbacane jabuke koje su mu dodavale posebnu draž. Stajao je par minuta kao ukopan pred svom tom lepotom. Njene konture osnaži vitka, negovana ruka bledog tena – pomerala je tešku zavesu na najbližem prozoru. Za tren, u njegove oči i boju, kojoj je urednik bilo daleko more, sruči se lik kakav još nije video u životu. Gotovo nadrealan prizor, od koga nije ni primetio da jednom nogom stoji u vodi koja je ispunila vapaj iščupanog dela kaldrme. Bordo zavesa se pomerala, a ispod nje bela, tanana, teže se borila sa vetrom. Njeno lice se pojavljivalo i nestajalo. Dugi prsti odavali su tajnu strpljivog milovanja nekog muzičkog instrumenta. Viđao je skulpture Ogista Rodena koje jesu od mramora ali odaju želju da ih takneš, nedvosmisleno mameći majstorstvom živog. Kamen nežnosti, koža. Savršen pregib ramenog dela i vrata bio je postolje za glavu crnih očiju, duge, žito-plave kose, prirodno zatalasane krupnim loknama. Nosić, kakav se retko viđa i usne zrelih višanja ni pune ni tanke.

Tek je padao mrak. Zažmurio je. Video je sjaj sazvežđa koje je nosila u očima, a belinu njenog tena oseti kao mlečni put. Otvorio je svoje plavetne dubine i, opet se u njih sruči još jedan talas svetlucanja morske pene.Labudov vitki vrat u posebnom, bezimenom plesu vetra, sjajnog bordo pliša i belog vela. Na tren, vetar vešto otkri ceo njen torzo. Pomisli kako gleda paunicu u svoj raskoši bez izlišnog šepurenja. Zlatni odsjaj svećnjaka u dubini sobe sa visokom tavanicom i mrlja od mastila na alabaster prstima. Dok je odlazila po neku vrpcu, duga ljubičasta haljina bez ramena otkrivala je dovoljno od savršenih oblika. Okrenuo je glavu na stranu da rastumači vlastiti vid: alabaster, mramor, koža, labud ogrnut bordo-belim velom, ljubičasto iz koga se izvija zelenilo bršljana, mekanost paunovog pera, sazvežđe njenih očiju, mlečni put, žito, rasute jabuke, usne višnje. Kad je vratio glavu u prethodni položaj nje više nije bilo. Samo zatvoren prozor i kolebljiv deža vi osećaj. Topot konja i zveket kočija. Tup zvuk ali dovoljno jasan, kao iz nekog tunela u blizini.

* Od tog predvečerja, drugu maršutu za svoje šetnje nije mogao zamisliti, međutim, dani su se nizali a ona kao da je iščeznula. Očaj je isprva počeo da kruži oko njega, potom da šeta oko, po, i u njemu. Grozničavo je ispunjavala svaki njegov minut. I taman kad je, žureći sada već poznatim putem, pomišljao da odustane od pokušaja da je vidi bar još jednom, opet zastade na uglu – ukopan. Skupljala je jabuke u dvorištu! Srce mu je lupalo sve jače dok je gledao kako svetlost vaja njene elegantne butine kroz tanku crnu haljinu. Nije bio od onih koji lako započinju razgovor al prelomi:

-Iizvinite, izgubio sam se. Možete li mi objasniti kako da dođem do centra?

– A šta vam treba u centru?

-Paa… – Tadej se sasvim pomete, čas zureći u stranu, čas u mlečni, osenčeni trougao njenog dekoltea, – Ne treba mi ništa u centru, jedino odatle znam put do stana. – smrsi unezveren.

-Čudno da ste zaboravili gde je centar ako ga često koristite kao orjentir. -reče Alisa.

-Paa, čudno je, verovatno zato što nisam bio do sada u ovom kraju. – petljao je, crven u licu kao šumske bobice.

-Da, da, dešava se, gubitak orijentacije. – nasmeši se ona.

„Pogled u stranu, pauze u rečenici, crveni obrazi. Nije me zaustavio zbog centra.“ Sad se i ona blago zarumeni kao da joj može čitati misli. Proučavala je njegovo lice koristeći njegovu smetenost kao štit da ne primeti i njenu zaslepljenost, divljenje njegovim usnama.

-Ako mi objasnite put mogao bih vam pomoći oko jabuka! – odvali, ni sam ne shvatajući odakle mu ideja i smelost. Gledao je u vrhove svojih dubokih zelenih starki, nemajući snage za susret sa njenim očima.

-Pošteno. Znate li nazive ulica, da zapišete ili… – ona napravi pauzu naglo kao da je progutala tajno pismo na brzinu i nastavi.

-Ovom uličicom idite do kraja. Skrenite levo i nastavite pravo, zatim skrenite u treću desno i prepoznaćete centar. Mora da ste primetili one lepotice secesije.

Haljinu lagano spusti da joj prekrije cipele. Izgledala je kao da nešto krije. Razloga za zabrinutost što u dvorište prima nepoznatog muškarca, nije imala jer je odavno uočila kod sebe nadarenost u proceni ljudi. Zacrvenela se krijući misao o njegovoj lepoti i želju da mu vidi oči, oči pod dugim trepavicama.

-Primetio sam, volim da posmatram. Mislim da shvatam put. Pa ništa, da skupimo te jabuke?

-O da. Izvoli. – Alisa odškrinu kapiju.

-Hvala.

Tadej odmeri njen struk, bokove, pa celu skladnu figuru. Muškarac kao muškarac! Svaki prvo pogleda grudi, struk, bokove, noge. Onda na red dolaze oči. Onaj koji kaže da prvo gleda oči – laže.

-Lepe jabuke.- reče stavljajući ih u pletenu korpu, usput ispod oka zagledajući njene dve, čvrste, koje su bile taman po meri njegovih šaka. “Plešu u ritmu sakupljanja. Haljina oslikava bolje od Da Vinčija. “

-Pogledaj kakva neobična kora.- obrati mu se Alisa oduševljena bojama koje je drvo darovalo svojim plodovima. Volela je da traži prepoznatljive oblike u neprepoznatljivom, apstraktnom. Ispružila je ruku ka njemu. Tadej nije uočio nikakav oblik na jabuci. U tome ga je omeo elektricitet prvog direktnog pogleda, skoro da su oboje pali. Ućutali su se osećajući da su doživeli isto, neobjašnjivo i po prvi put takvo.

Iščekivala je, čežnjivim notama obasipajući stare zidove svoje sobe sa klavirom da im se prsti spoje. Prevlačila je alabaster poteze preko dirki zamišljajući da su to njegovi prsti na njenom vratu, u kosi. I sada se nadala da će osetiti toplinu njegovog dodira na jabuci, ali to se nije desilo. Ćutanje i elektricitet su joj dobro došli da prikrije svoje maštarije i tugaljivost. Kočnice mlade dame iako par godina starije od njega nisu joj dozvoljavale da protka san u javu – provuče mu prste kroz kosu, poigra se s njima i u direktnom pogledu dubokog plavetnila vidi ima li povratne reakcije. Da pomiriše vlasi, spusti dlanove preko njegovih ramena do samih jagodica i tu oseti miris njegove kože.

“Muško ustrojstvo sveta! Ako primeti biću napadna, ovakva ili onakva. Bezbedna sam, misli mi ne može dokučiti. Oh, da i moje ustrojstvo sveta, neka on bude zavodnik. Lepše je ako on upriliči i nežnost i vatru. Osećaću se sigurnom i poželjnom u osvajanju snojavnog. Romantičnost je postala poput kuge ili kakve druge bolesti. Zašto? Neželjeno dete sati. Koliko su je puta mrtvu proneli kroz ovaj grad.“

On je tonuo, i tonuo kroz njene oči boje crne čokolade u neki drugi, čarobni, senoviti, otmeni svet u kome je postojanje savršenstva uobičajena stvar. Sekunde se razvukoše do pucanja.

-Nema lepšeg osećanja od onog kad se dvoje besprekorno razumeju.

-Molim?! – Alisa oteže “o“ razrogačivši oči.

-Izvini, baš sam se zaneo. Ne znam šta mi je.

Jabuke behu skupljene i oni lagano ustadoše. Tadej uze korpu:

-Gde da je odnesem?

-U kuću naravno, pokazaću ti gde.

Krenuo je za njom. Težinu voćki poništio je tajnovit govor sveta crne čokolade. Svaki korak razbuktavao mu je skicu nove situacije za koju se plašio da je ne iscrta naglas. Osećala je njegove misli na kičmi, stopalima, uvojcima koji su joj povremeno otkrivali i skrivali rame. Čula se škripa starog poda od punog drveta. Dovela ga je do vrata s rezbarenim biljnim motivima. -Evo tu, biraj gde ćeš. Volim da mirišu dok sviram. Bila je to njena soba za sviranje, san, dnevni boravak, sve. Iako je imala više soba nego prosečan građanin i mogućnost rasipanja prostorom, ovu sobu je smatrala svojom jer ju je punila dušom.

Tadej, sasvim ošamućen, lagano spusti korpu kraj zida i neprimetno povuče vijetnamku kako bi prikrio svoju napetost u farmerkama. “Biraj gde ćeš! “- zvonilo mu je glavi. “Zašto sve devojke misle da će ispasti lake ako daju neki nedvosmislen znak privlačnosti? Ako bih sad probao nešto, a ona se naljuti, to ne bih sebi oprostio celog života. Prevelik ulog da bi se s tim zezao. “ – grozničavo se vrtelo u njegovoj glavi. -Eto, voleo bih da mogu još nešto da učinim za tebe. “Voleo bih da do kraja vremena činim nešto za tebe.“ – mislio je.

Pre nego što je bila šta rekao, osetila je drugačiju atmosferu u sobi. Izgledao je samouvereno i usredsređeno na posao a znala je da on pliva u posve drugim vodama.

“Možda ga poslednji put vidim? Možda baš ovaj put pogrešim u proceni.Da li on gaji neka osećanja prema meni ili ja ovu njegovu rečenicu seciram kako bih ja želela? Zašto nemam moć da zatamnim sobu i pustim par plamičaka sveća da se poigraju našim senkama. Alisa, ispadni budala, pritupasta budala! Tako malo znaš o njemu. Ne, pusti sad to, ispadni budala, a posle grebi, skidaj ožiljke, koje ćeš kao jegulje vaditi mrežom iz jezera pogrešnih tumačenja. Ako. Ako? “ Ne izgovori ni reč.Iza leđja istegnu prste spusti ih niz haljinu i krenu. Zaplovila je ogoljenih misli. Stala je tik ispred njega.Čuo je njeno disanje, osetio dah na licu. Hteo je da je poljubi ali se blokirao od straha. Sve hrabre misli su sklisnule u mišju rupu. Stavila je ruke na njegova ramena, otvorenih očiju poče da se igra njegovim usnama. Priljubila je telo uz njegovo, a ruke mu navela na njen struk. Zadrhtala je od ukusa poljupca. Nesvesno savi desnu nogu u kolenu i obgrli njegovu. Kao jedro uz katarku, sigurno.

2.

Bi bi bi! Bi bi bi! Bi bi bi! “Pu, jebem ti i alarm i školu i radni dan! Da li postoji uopšte divan san odsanjan do kraja?“ – Tadej skoči iz kreveta kao oparen, zeleneći se od besa. Krenu ka kupatilu, saplete se o kabal električne gitare, umalo ne razbivši nos o vrata.

“Ne mogu da verujem.“ – očajavao je. Napolju je zarominjala kiša. Ugljen oblaci i grad upijen njihovim odrazom. Obuče se na brzinu, tutnu u uši slušalice, u usta eukaliptus žvaku, odvrnu Fejt no mor (Faith No More) i stušti se niz stepenište.Prva dva časa je razočaran otkunjao u svojoj omiljenoj predzadnjoj klupi, a nastavio je i na velikom odmoru sve dok ga ne trže glas razredne. “Šta će sad ova ovde kad imamo muzičko?!“

-Deco, od danas će vam muzičko predavati nova nastavnica.Ovo je Alisa, Alisa ovo je četvrto tri.

Tadej zausti nešto da kaže, glas ga izdade a žvaka mu ispade iz usta. Pred tablom je stajala žena iz sna. U dlaku istovetna.

Njoj je ovo bilo peto ili šesto odeljenje na pripravničkom radu. Najdosadniji i namučniji dan u školi. Gimnazijalci dobijaju novog profesora i spremni su na svakakve provokacije ne bi li što pre izbacili iz takta novajliju kao da je novajliji lako. Nezainteresovani sede u svom oblačiću odsutnosti, neki su uplašeni predrasudom dobitka novog bauka koji je stigao po naredbi samog đavola da ih maltretira i izmoždi nekim notama i teorijama. Odeljenje se podeli na bojno polje u kome ima bar četiri zaraćene strane, s tim što oni koji vole i žele da prate nastavu uglavnom gube. U pobedi na tom frontu sve je neizvesno i različito od odeljenja do odeljenja. Učenici su u boljem položaju od novajlije ali to ne shvataju jer su im pogledi ograničeni samo na njihovu obeleženu teritoriju. Alisa ima još jedan front – zbornica, kolektiv, direktor. Kad ušeta novajlija onda ga porede sa bivšim profesorom. Direktor je tu da mrači i oblači i prima informacije od dežurnih cinkaroša koji to rade iz čistog poltronskog nagona. Tu su i nipodaštavajući stavovi izrezbareni u pojedinim glavama – Pih muzičko! Po pravilu tu su pozitivci oni najiskusniji profesori koji su prošli sito i rešeto. U jednom su svi isti –raspituju se u kom odeljenju ima sledeći čas i dobija savete iz rukava: Jaooo, pazi se tamo imaš nagazne mine a to su ti sledeći učenici. Nek ti je sa srećom kod njih… Aaaa tamo… lepo odeljenje, fini đaci.

Drugi dan u školi i zadnji čas upoznavanja sa novim odeljenjem. Dobila je neke nedefinisane i poprilično podeljene stavove o četvrtom tri. Prvog dana uočila je da saveti nisu merodavni i ne neležu na njenu lestvicu – za one sa upozorenjem ispostavi se da su mirni i obrnuto.

Stavila je dnevnik na katedru i počela da upusuje čas i odsutne. “Što ne završih psihologiju?! Dobar dan, dobar dan! Izvolite svako nek priča o sebi dva minuta ali bez podataka, rođeni smo, išli smo u taj i taj vrtić, osnovnu smo završili. Ne, ništa o toga. Samo dva minuta monologa o poznavanju svog ja.“

Ustala je i počela da priča šta će im predavati, kakav je plan i program za ovu godinu. Zatim ih prozva da se predstave, kako služba nalaže da se upoznaju i da im zapamti imena. “Ma da, ko ne bi zapamtio dvestapedeset imena za dva dana. Dobro je da škola ima kabinet u svakom času mogu im privući pažnju sviranjem.“ Učenici su ustajali, bezvoljno doduše i izgovarali imena. Nije se trudila da ih zapamti jer joj se sve zbrkalo od količine informacija. Jedva je znala kako se ona zove ali je zato nepogrešivo pamtila odeljenja i likove. Imena će kasnije. Sve dok ne ustade dečko u zelenim dubokim starkama iz predzadnje klupe i reče: – Tadej Pilipov.

“Tadej Pilipov?! Dečko iz sna prisutan času. Ček, ček Alisa ajde polako ne moraš odmah po uput za psihijatra može biti da nemaš halucinacije. Ajd, ajd pogled kroz prozor! Danas je najmrkliji dan u zadnja tri meseca može biti da su to sve oblaci zamesili. Nisu?! Doručkovala šampinjone od njih se ne halucinira. Nisi pila ništa zadnju sedmicu od alkohola. Podsvest je neistražena. Mozak koristi maleni deo svojih mogućnosti. I snovi su neistraženi sem što su ih kao izučili po nebuloznim sanovnicima. Snovi su posebna sorta kao svako biće. Ček, ček, piješ alge, na dijeti si ali alge su zdrave. Kako je krenulo možda uđeš u odeljenje gde su zidovi od korala a ti bosa, pa se čas pretvoriš u sirenu čas u ajkulu, čas u školjku i seješ bisere, prave. To bi bio unosan posao! ” – pokušavala je da se iz mučnine iščupa šalama na svoj račun, pronađe neko racionalno objašnjenje, da porekne vid, ali on je zaista stajao tamo. U istoj garderobi.

* Tadej nekako pregura ostale časove kao u bunilu i uhvati autobus ka centru. Normalno, nije mu padalo ni na kraj pameti da je i Alisa sanjala njega. Palo mu je na pamet da potraži kuću iz sna, i upravo je, u busu, zamišljao put do nje. Ubrzo krenu iz centra i za petnaestak minuta nepogrešivo, žureći, stiže pred kapiju vile iz sna. Samo što od njenog sjaja ne beše ostalo ništa. Ruina u zaraslom dvorištu, po svemu sudeći napuštena. Osvrnu se levo desno i gurnu kapiju. Otvoreno. Krenu lagano kroz mnoštvo lišća, papira, kesa i kojekakvog smeća, što bačenog što nanešenog vetrom. Pope se ispucalim stepenicama, uhvati se za kvaku, brava se maltene raspade od rđe. Možda je nekad i bila zaključana. Vrata škripnuše i on se nađe u carstvu prašine, paučine i oronulih stvari. Ode u sobu za sviranje i stade na mesto gde se prekinuo san. U opštem haosu nedostajali su klavir i korpa. Tu, tačno na mestu iz sna, on zatvori oči i istog trenutka oseti njene vrele usne, i nju celu upijenu u njega. Njen strukić u svojim šakama i, malo niže brežuljak. Proključa. Izvuče svoju nogu iz zagrljaja njene, uze je u naručje i spusti nežno na klavir.

“Stvarnost je urušen rudnik snova u boji. Košmari su pucanj crnog cveta rascvalog po mišićima stvarnosti.“, mislila je Alisa odlazeći iz škole. Posmatrala je uvela lica u prolazu, autobusu. Film se smenjivao na platnu svakodnevice, dok je ona stajala na njegovim, beskonačnim pokretnim stepenicama, nezainteresovano. Jabučica bi joj se pomerila samo u trenu kad bi videla zagrljen par. Tad bi joj bezvoljnost prešla preko grudi, pogasila sva svetla. Mrkla zgrada kraj blještavih.

-Stvarnost je urušen rudnik snova u boji. – rekla je prijateljici koja je pozva da izađu uveče.

-Molim?!.

-Ništa, ništa, čujemo se ovih dana.- reče Alisa prilazeći svojoj vili. Njeno dvorište bilo je od onih lepih uprkos disharmoničnoj mešavini bilja. Magnolija pred levim bokom stepenica izvlačila je potezom rasta sklad sveukupnog. Nije poznavala stanare druge polovine vile. U taj deo se ulazilo iz druge ulice.

Skupljala je par listova platanske simfonije s namerom da oživi klavir i inspiraciju kad u bari umesto magnolije, neba i svake logične slike ugleda, duboko morsko plavetnilo.

“Dođi. “

Nežnošću položena na klavir niz leđa joj prođe dašak tihe jeze, haljine koja odbacuje dugmiće, porube, stid. Poput topline koja prostruji telom kad obdariš obrisom plitki rečni brzak, raširenih ruku, obljubljivao ju je dušom duše. Pažljivo, da na porubima neba ne naruši smešak savršenog. Puštali su se niz vatrene vodopade, čvrsto se držeći jedno u drugom, jedno u jednom. Uranjali su i izranjali. Uplitali i rasplitali ne rušivši moć poljupca. Prelazila je prstima preko donje usne opipavajući njihovu strastvenost neunakaženu površnošču. Čuli su se kao vrisak slobode gde nema granica, moje, tvoje. Trčala je po obali zapljusnutoj vrhuncem pigmenta iz njegovih dubina. Valjali se po žitu naraslom iz svakog daha iskonske ljubavi. Rasprsli su se u kapljice, u paru i sve sto je od njih ostalo bila je ruka puštena da ih skuplja kondenzovane u levak blagodeti koji pozna retkost pronalaska pravih – začetih i rođenih da se prepoznaju.

3.

Zveket kapije trže Tadeja, on baci pogled kroz prozor, ali ne beše nikoga. “Šššššššš. Da, to si ti – balon koji će se izduvati. Nije ti se učinilo. “ Osvrnu se još nekoliko puta u tom rusvaju i ode. Seti se da nije ništa jeo celog dana iako nije osećao glad. Uđe u pekaru na uglu, nekoliko ulica dalje, naruči burek sa mesom, jogurt i sede za sto u ćošku. Zapita se da li je normalan i da li se i drugima događa nešto slično? ““Nema šanse! Ovako nešto se dešava samo retkima. Zašto?! ““ – smaza halapljivo burek, ispi jogurt na brzinu i ode i odatle, razočaran što je sve samo san.

Usput je proučavao sve devojke i žene koje je sreo. Detaljno, kao na skeneru, koliko je vreme mimohoda dozvoljavalo. Nijedna ne beše ni nalik Alisi. Neke su i imale nešto od njenih crta, oblina ali u celini, to nije bilo to, ni blizu. Pomahnitalo je iščekivao sledeći čas muzičkog. Napokon dođe i taj dan. Odmah po završetku prethodnog časa strča u kabinet, uze školsku, razdrndanu gitaru, naštimova je užurbano, koliko se to moglo i razvuče poput meda, tužan bluz. Nekim njegovim drugovima se dopadalo njegovo sviranje, a od drugarica baš nijedna nije imala uvo za žice. “Daj, ne drndaj više! ““ – govorile bi one smele, utegnutih zadnjica i labavih mozgova. On bi na to samo odmahnuo glavom svestan besmislenosti bilo kakve rasprave.

-O, pa ti znaš da sviraš? Da li si išao u muzičku školu? – Alisa proviri kroz otškrinuta vrata.

-Samouk sam. Ja i ortaci smo imali bend, svirali smo po klubovima i razišli se.

“Izgleda starije od vršnjaka to bi potrlo jaz palanke, naš jaz od pet godina. Velegrad, metropola – za ovakav slučaj palanka. Osuda i prezir, gađenje. Možda bih sama sebe zamrzela, osudila i prezrela?! Da je obrnuto i da se nismo sreli ovde, muškarac bi bio frajerčina makar bio sa dvedeset godina mlađom. Ovo je vanredni ispit. Morali bi sačekati da završi gimnaziju pa tek onda ako je moguće. Nije moguće, ostala bi trzalica prošlosti. Ovo je ispit i rebus. Zašto baš ovde da se pojavi?! Bela rukavica san, crna rukavica stvarnost, ajde sad budi pametna! Udeni jednu u drugu. Ne, mi nemamo jaz. Kad bi nas sreo neko ko nas ne poznaje mislio bi da je on stariji. Odakle ti ovo – mi?! Zabrazdila si, draga moja. Čupaj se na vreme. Iz čega?! To je još jedna tvoja kompozicija, poklonjena papiru da se nikad pred publikom ne pokloni, ne oda. Uostalom, snovi se ne mogu preklopiti, ako je on tebi iza zastora jave nisi ti njemu. “

-Voliš bluz, čujem. Znaš li nešto od Bet Hart?

– Znam onu sa Bonamasom, Nutbush City! – Tadej započe pesmu. Alisa zapeva par stihova. Munjama ozvuči prostoriju. Tadej se raspameti, osećajući naboj adrenalina kakav nije osetio ni na najboljim svirkama. “Kakav glas! Kakav glas, a uopšte ne liči na Bet. Bolja je! Ko bi rekao? Neverovatno! “

– Hajde, počinje čas za nekoliko minuta! – Alisa pokaza rukom vrata učionice. Tadej se oduze na par delića večnosti – A, da, čas… – promrmlja, odloži gitaru i iz kabineta pređe u učionicu. Polako počeše da stižu i ostali. “Kakav bi raspad pravili kad bi pevala sa mnom! Kakva boja, kakav način, dinamika! Pih! Mogu da sanjam. Boli nju uvo za ovakvog klošara. Profesorka! Hm, očigledno voli džez, Ova Bet je zapravo džezerka. Kako da sviram s njom? Kako, kako, kako?! “

– Dobar dan, deco!

“Čuj, deco, verovatno nije starija četiri, pet godina od nas.“ – Tadej je nervozno smišljao varijante kako da je navede da još neki put zapeva. Znao je da to neće uraditi nikad pred odeljenjem, logično, dakle moraju biti sami, ali gde? Kako? Zašto?

“Na odmoru između časova nema šanse da se otpeva cela pesma. Šta ako neko bane i vidi je da peva sama s učenikom? A učenik nije u sekciji. Muzička sekcija i ne postoji! Skandal! Bruka! Razumljivo. Tadeju, biseru, kralju malera. Prvi put čuješ pevačicu svog života a ona ti je profesorka. Otmena. Gospođica. Verovatno nije ni ušla u klubove po kojima si svirao. To što sanjaš kako skidate lak s klavira nije neki problem, problem je, što bi, i kad bi pristala da peva, bilo pitanje dana, to jest večeri, kad će vas u klubu videti neko iz škole i to razglasiti kao spektakularan trač. Ne, ona to neće. Ima platu. Šta će joj par hiljada iz kluba, zar bi pokrile priču da se vucara sa učenicima po kafićima i još i peva? Nema šanseee. “ Tadej ispusti najduži uzdah.

Alisa poče sa standardnim prozivanjem. “Da mogu, sama bih sebe upisala: profesorica prividno prisutna, zvanično neprisutna, kako-god. Da uzmem bolovanje? Dam otkaz? Pobegnem iz rebusa ali kako kad sam ovde tek nedelju dana. Pripravnički staž i odmah teg oko nožnog zgloba. Robijanje. “

Dala im je kontrolni s nekoliko pitanja. Ništa teško, ništa specijalno ali dežurni antištreberi su uveliko dobošarili negodovanjem.

Njena polovina koja se borila sa Tadejom, životom koji joj dao nešto vanredno lepo i u istom đžakčetu strpao klizišta, odron kamenčina na putu dok vozi ležerno, mogućnostima i nemogućnostima. Njeno anti-ja sedelo je sa njenim drugim ja na istoj stolici za katedrom. Nabijala je glavu u dnevnik, notese i trudila se da ne gleda u njega. Kao da će je pogled preko celog odeljenja otkriti. Osećala je krivicu bez krivice i videla sebe jasno – peščanik za katedrom koji bezuspešno presipa zrnca – antija–ja-sada–antija. “Ne, da se nisi makla. Ne ustaj! Pazi da se ne izlaneš da jedino njegovo ime znaš, a i prezime. A da odeš kod školskog psihologa? Dobar dan znate imam „problemčić“. Kakva bi to bila sočno-degutantna partija. Da, da slušam Vas. Da, da razumem Vas. I kažete to je bio samo san, jeeee l??? A posle toga pečat – iako tvrdi da su ona i punoletan učenik započeli vezu u snu (koji je s moje stane pod velikim znakom pitanja), nije podobna za rad u školi. Pečat. Žig. Pljas. Šut karta. Za šta?! Gde su sve one godine studiranja i kome i zašto da baciš. Počinjem da se gubim!

A njegovi prsti danas na gitari a tvoja želja da pobegnete negde daleko od škole, sveta, svega? Onako stvaran opipljiv san ne može biti slučajnost i beleg nekog mlakog, bledog univerzuma. Svetovi se sreću, prelamaju, ko zna koliko ih postoji na Zemlji a da se međusobno ne vide. “

Vetar je, jeste, biće. Kiša je, jeste, biće. I snegovi su, jesu, biće. I svet i život ,je, jeste, biće. I pećine su, jesu, biće. I mi smo, jesmo, bićemo Strašnom žaokom nemani vremena aždahom prostora probijeni i, osuđeni večnim pokušajima upiranjem praistorijskih šaka na ukopanim nedrima pećinskih zidova da spoje se istovetni kontinentima udaljenosti mereni. Probijeni s leđa leptiri u zastakljenoj kutiji eksponati u vakumiranim teglama jezivi a svega iskonskog svesni.

Prenu je zvono za kraj časa. Učenici su skupljali kontrolne zadatke a ona je završavala sa pisanjem pesme koja joj je iskliznula, lako. Samo da iskomponuje muziku. Dok je kod kuće ocenjivala kontrolne zadatke, jedan ispusti iz ruke. Uznemirena, istrča u dvorište da se nadiše vazduha.

U gornjem desnom uglu pisalo je Tadej Pilipov, na dnu, ispod odgovora broj telefona.

4.

Tog popodneva, maštajući o zajedničkim svirkama sa Alisom i mestima kuda bi rado delio korake sa njom, odšeta do svoje omiljene antikvarnice. Sa ulice se ulazilo u omanji lokal, pretrpan koječime, što ga je činilo sasvim bajkovitim. U uglu su male kružne stepenice vodile u podrum koji mu je posebno bio zanimljiv jer je sadržao i stare knjige. Raznovrsne. Obožavao je one jeftine sa vrednim sadržajem. Voleo je i da se subotom prepodne smuca po buvljacima. Radovao bi se sa ushićenjem kad bi otkrio veliki plen. U stvari, pronalazio je ljude koji ne znaju šta imaju i šta prodaju. Strastveno. On se spusti dole i poče pažljivo razgledati. Miris prošlosti! Mogao je da ga zamisli i kad ga nije osećao, na nekom drugom mestu. Pažnju mu privuče knjiga povezana crvenom kožom, sa zlatotiskom, uze je i tek tad, otvorivši na sredini, shvati da je to stara sveska, nalik modernim rokovnicima. Pisana rukom. Mastilom. Prelep, reklo bi se, ženski rukopis. Okrenu na početak i umalo je ne ispusti od neverice. Na početnoj strani je pisalo: Dnevnik Alise Gromović, 22. maj 1897. god. Srce mu se uzlupalo kao da se probudio u grobu. Udahnu par puta duboko i okrenu prvi list:

… dok sam provetravala sobu, sa ulice me posmatrao, ko opijen, naočit mladić. Pravi gospodičić. Nisam mogla da ga ne primetim. Sve je trajalo kratko a mogla bih pisati i pisati o tih par minuta. Poduža, do kraja vrata, izrazito tamno plava kosa. Rekla bih crna, na prvi pogled. Prilično visok. Boju očiju nisam razanala al čini mi se da ću igrati u njima. I plivati, i plivati bi htela da znam. Pravilne crte lica. Usne kakve treba ako ni zbog čeg drugog zbog lepote štovati, slaviti. Da ne bi primetio smelost da ga pogledam odglumila sam da mi treba vrpca iz dna sobe…

Drhtavim rukama Tadej okrenu zadnju stranu. Na njoj pesma.

Vetar je, jeste, biće. Kiša je, jeste, biće. I snegovi su…

Istrča uz stepenice, sa dnevnikom u šaci.

-Koliko košta ovo?

-Petsto dinara.

Plati bez razmišljanja, iako mu je ostalo samo nekoliko stotina za trošak do kraja nedelje, kad su mu obično roditelji slali novac. „Šta je bre ovo, da li sam odlepio? Da nisam slučajno nekad čitao ovo pa zato sanjao? Nema šanse! Zaboraviti ovako povezan dnevnik, još ručno pisan – nemoguće. Ludnica!“ Stiže kući, izu se, baci jaknu na pod i zavali se u krevet sa dnevnikom u rukama. U dahu ga pročita negde do polovine.

…Želje su moje uslišene. Da l ču ih on kroz misli svoje? O, sreće, kad moji na pute odoše danaske. Sad ne moram ni videti more kad ugledah oči krasne, kad me nauči plivati u njima, plavim, plavim! Tadej, Tadej po sto puta izgovam ime. Nek. Skupljali smo jabuke. Nemam ja nikakve moći nad njim nit on nada mnom. Prvi put čuvstvujem silno. I on, i on, sve što pogledam tancuje od radosti i listak na grani. To je onaj pravi. Sve tancuje…

…Nežnošću me položi na klavir niz leđa mi prođe dašak tihe jeze, aljina pobaca dugmiće, porube i stid i sram. Poput topline koja prostruji telom kad obdarih obrisom svojim plitki rečni brzak, a raširenih ruku, obljubio me dušom duše. Pažljivo, da na porubima neba ne naruši smešak savršenog…Valjali smo se po klasju naraslom iz svakog daška iskonske ljubavi. Rasprsli se u kapljice, u paru i sve što od nas osta bi ruka puštena da nas skupi u levak blagodeti koji pozna retkost pronalaska preslikanih pravih…

…Kome da se ispovedim sem tebi pero moje. Greh ne osećam, obeščašćenost, ni to. Možda bi trebalo. Možda. Ali ne da mi iskon. Onda bi vila trebala da oseća obešćašćenost od bršljana i od srama da se sruši. Onda bi trava u lugu trebala da se osuši, kad poljupce joj dariva kiša il prva rosa. Kao kad bi mi se sramotilo jedno oko od drugog, desna ruka od leve…

Tadej se zagrcnu. Iz frižidera uze hladno pivo. Umi se ledenom vodom. Što je više čitao niz ulegnuća s obe strane kičme, niz slepoočnice slivao mu se vreo znoj. Zbunjen i izgubljen, i sam u svemu što ga zadesilo. Vrati se na krevet otpi pola flaše iz jednog cuga. Ovaj put duboko udahnu desetak puta i nastavi.

…Zora. Čuh poj ptica, no to me iz sna ne prenu. Na penđžeru nađoh skriveno pisamce: Ljubljena moja, pred tvoje roditelje ne mogu izaći iznenada sam. Pred moje hoću, mogu. A ti, jedina, probaj da tvojima nekako samo nagoveštaj daš da ljubiš ko što te ja ljubim. Neprirodno je da nas razdvoje. Greh je razdvojiti iste pronađene, na drvetu dve spojene grane. Ne, ne mislim o tome, prosio sam te, prosim te i sada. Ljubljena moja, samo im nagoveštaj daj.Onda dolazim od tvog oca ruku tvoju tražiti, moliti ako treba. Tvoj Tadej. (Budi mi što pre, gđa Pilipov)…

…Ljubljeni, listak sam što zlo, zdravog napola kida, otpadam, sa nas otpadam i žižak jedva svetli u ovim rukama.Moji su nemilostivi. Nemilostivi! I uplašeni a meni strašni, tuđi, neshvatljivi. Njihove reči, o samo reči, da me ljube i žele za me najbolje, prolaze kraj mene i ja im umičem, umičem. O, reči samo reči, ko kuršumi. Ne rekoše mi ni kad navrših osamnest leta tu kletvu, za me kletvu i crne bačene čini. Oni su mene prodali, prodali, ljubljeni. Taj savez zla sklopljen je i zapečaćen rukovanjem mog i njegovog oca. Oni će spojiti imanja i biće zadovoljni, bogatiji, al neće nemilostivi nikad razumeti da su jedninu kćer pohlepom izgubili.

O, proći u belom, u belom bez tebe voljeni. Taj mladić mene ne ljubi, o samo da se nebo umilostivi da ima neku frajlu, ljubcu, nek k njozi što više, što više hita, hrli, da mi telo pogledom ne skrnavi. Pašće crni prah po mojoj beloj puti, alabaster, kako ti kažeš ljubljeni, alabaster.

Poći, oh poći u belom pod suncem čađavim. Proneće me konji nakinđureni u kočiji, predaće me trgovci strašni, nemilostivi u ruke potpunom strancu.O, živeti sa stranim telom, ko s kamenom mramornim u beloj postelji, sa stranom dušom čaj piti, sobe deliti, decu rođati. Kletva je pala silom zla vođena, a ja ću svom snagom iskonskog, slati molitve iz naše ljubavi, da ne mogu zaneti s njim, nikad, nikad s njim. I nek se bar jedna želja meni obistini u ovoj crnoj prašini.

O, voljeni, proneće me kroz varoš i čućeš muziku, nalikovaće srećni svatovi, al pamti, pamti jedini, srdašce u crnini. Svatovska muzika grebšće mi uši. Topot konja, bez radosti i beli veo duše koja tuži u tmini, u tmini, ko pucnji od kaldrme odbijeni. Tamo gde prvi put s njim nogu iz kočije spustim, od jada i jeda ostaće deo bez-kameni. O, žito, žito kad bace to biće glečeri studeni po meni. Pružiću mu ruku, ko k giljotini.

Al, pamti, pamti jedini nama ću rađati decu duše i prezime ću tvoje uzeti kako je meni volja i naša pravda, voljeni. Telo će živeti po strašnom ugovoru mojih – tuđih njihov život, nikad moj. Al, pamti, pamti jedini, duša neće ljubavi.. Tebi ću u snima pohoditi, s našom decom duše tancovaćemo, trčati kud nam dušca sušastvene ljubavi, zaište, poželi.

Al pamti, pamti, jedini ja se s tobom, s nama ne mogu i neću praštati, rastajati. Živeću u snove pohodiću i ako te još negde sretnem okom ćemo se jedno drugom predavati.

Dušom, gđa Pilipov.

Leta našeg, od sada doveka.

5.

“E, do kurca!“- pomisli Tadej, razočarano odlažući dnevnik. Imalo je u njemu još toga da se čita, ali već je bio dotučen. Ostade da leži zureći nepomičan u neki hijeroglif u malteru plafona. Kroz prozorsko staklo jedan vrabac ga je posmatrao s velikim zanimanjem. Nakon desetak minuta, ne ustajući, dohvati gitaru iz ćoška i lako, kao kad teče voda, izbaci iz sebe savršenu muziku za pesmu na kraju dnevnika. Ispi pivo do kraja, posmatrajući vrapca kroz zeleno staklo.

-Tu-lu-riri-blip-blip!!!

“Sms!”- skoči i užurbano izvadi mobilni telefon iz jakne.

>>I šta sad ovo znači? A.<<

“Nepoznat broj! Inicijal A! To je ona!” – uzdrhta.

>>Mislio sam ako bi mogli još neki put pevati sa mnom. Pevate fantastično. Verujem da su to mnogi primetili. <<

Otkuca brzopleto. “Tako. Pa šta bude. Ako hoće hoće. Možda je ovaj način čudan ali nije ništa nepristojno. U stvari, nije ni čudno. Svi znaju da sviram i pevam. Zašto ne bi mogao da idem na privatne časove kod nje? Kako mi to odmah nije palo na pamet. Odeee poruka. Grrr! Trebao sam odmah da pitam za časove. Pitaću sad, pa kako hoće. Šta košta? “

>>Zapravo, hteo sam da pitam da li držite časove privatno? <<

“Konju jedan. Trebao si prvo ovu poruku!” – Tadej se plašio njenog odgovora.

>> Držim ih povremeno ali to si trebao da me pitaš u školi. Saznao bi odmah, i ne bi dobio smanjenu ocenu zbog žvrljanja kontrolnog. Zar ne misliš da tvoj način prevazilazi osnove kulturnog ponašanja? <<

“Dobro, mala lekcija opšte kulture neće mu štetiti. Bila sam odsečna i jasna. Valjda se neće setiti da sam sve to mogla da mu saopštim u školi i uzvrati kontrapitanjem ili još gore tvrdnjom da sam mogla precrtati broj kao netačan odgovor. Ma, i da se seti neće smeti da napiše. ”

Vrzmala se u dimu cigareta koji je vitlao oko nje. Muharica uhvaćena u isparavanjima otvorene flaše vina. Kako ju je nervoza hvatala, tako se sve češće grabila za tabakeru i jednu za drugom cigaretu pržila. Koncentracija joj je popustila. Bila je bezvoljna, nikakva. Čaša koju bi ispustila bila bi njena prava slika – krhotina. Koliko je prvih dana snoviđenja bila zanesena, poletna, nasmejana toliko je sada obamrla od razmišljanja. Sve manje je spavala. Ispijalo ju je kombinovanje nepoznatog i nemogućnost otvorene komunikacije. U nekoj normalnoj situaciji mogla bi otvoreno razgovarati, flertovati, pa čak i nazreti da li je na pomolu neka nova veza. Kod njega i kad bi primetila pozitivna strujanja ne bi učinila ništa. Da nije ona klasika – poigravanje gimnazijalca sa mladom profesoricom, da bi kasnije mogao da se šepuri pred drugarima?!

Stranac u crnoj rukavici.

Šah i mat i remi na tabli sa x polja. I, klatno prostora.

Podvojila joj se tuđa ličnost, duplirala stvarnost. Tumarala je izgubljena između svetova. Dolazila je do njihove granice od mekanog stakla, doticala raširenih prstiju obe ruke i gledala s druge strane linije dlanova muškog lika.

“Da li si ti blizanac njemu ili on tebi? Reci mi. ”

Tišina. Premorenost. Škljocanje upaljača.

Sa druge strane, on, kroz zelenu zamagljenost kraičkom trezvenosti, promatra komplementarni crveni povez. Intenzitet ličnog poprišta se pojačava. “Da li si ti bliznakinja njoj ili ona tebi, reci mi? Koja je kojoj zlatnom kišom na koricama tisak ostavila? ”

Želja na klatnu prostora okačena: Kad bih smeo, samo kad bi smeo predati joj dnevnik.

Tišina.

* >>Izvinite. Preterao sam. Koliko košta jedan čas? Želeo bih da Vam pokažem nešto jako zanimljivo i mistično.<<

“Ako se ljuti, zašto šalje poruke. Da joj nisam interesantan ignorisala bi moj broj, možda bi mi dala i keca u napadu besa. Sa druge strane, stvarno je glupo napisati broj na kontrolnom. Kao neki žigolo, istripovani frajer! Nisam normalan.” – Tadej je strahovao da ne naruši njihov odnos iz sna. I ovaj iz zbilje koji takoreći nije postajao ali bi mu rušenje kakvog takvog odnosa, koroziralo sve šrafove u odvrtanju dnevnika. Ne bi bio samosluđen u tome, a možda ni ovako.

>> Dogovorićemo se u školi oko svega.<<

Naglo baci telefon na dvosed. Odjednom sveza kosu, presvuče su u majcu s bretelicama, obu patike kao da je neko proganja. Nevidljivi žderač pojeo joj je svu obamrlost. Spremna za trčanje po parku s visokim hrastovima istrča u dvorište. Po njoj se proli ledena kiša, provejavala je susnežica. Obučena lagano za topli septembarski dan, ostala je sat vremena ukopana u vakumu nekog oktobra, novembra.

“Smiri se! Smiri se! To ti je od nespavanja, ublaženo rečeno od nespavanja, neublaženo klackaš se sa insomnijom. Udahni! Otvori oči! Sad! Sjajno, sjajno Alisa akvarel, s krokijem susnežice u de dolu! U de dolu dođavola!!!”, besno je grizla usnu iznutra, dok sukrvica nije krenula.

“Krade me, otima, Tadej iz sna Tadeju blizancu i obrnuto. Udruženi, razvlače me po onom što je ne(ostalo) od mog života.”

6.

Tog jutra, Tadej ode u školu pešice, sa Radiohedom u ušima. Voleo je njihove starije albume, to je bila jedina rok grupa koja mu je stvarala svojom muzikom prizore i osećanja kao što to čini klasika. Voleo je da ide pešice, kad god bi imao vremena, mada je bilo dobrih četrdeset minuta do škole. Neobjašnjiva tuga pohodila ga je svake jeseni od kada zna za sebe. Moglo je sve da bude u najboljem redu, ona bi i tada stizala sa prvim umrlim listovima. Nezvana i neumitna kao zakon svemira. Dani u školi bez muzičkog su bili radi reda. Ovaj je bio jedan od takvih – koncentrovana turobnost.

* Alisina buđenja ličila su na propadanje kroz džepove dubokog sna, meškoljenje na površini plitkog i hvat za kanap helijumskog balona. Boju i veličinu balona birala je na linijama jutra, odbijajući njegove prirodne jer su imale rezove naređenog. Birala je nenametnuto – uvek. Pred tim suludim principom priroda je pred njom štucala. Bila je sunđer za tonove koji iz sebe jednim stiskom iscedi notne litre statičnog njenoj biti, ali šta ostane vodilo ju je do prvog dodira stopala sa drevnim podom. Davno je napravila lapsus drevni namesto drveni i to sačuvala u šeširu osmehnute lađe za budućnost. Došla je do muzičkog stuba i najglasnije pustila ono što je ostalo u sunđeru pesmu “Cutting Ice To Snow” grupe Efterklang sa Danskim nacionalnim kamernim orkestrom. Ozvučila je vilu putovanjem do koncertne dvorane. Ta moć da bez dinara odleti gde poželi, spojena sa praskom raskoši u čulima, nosila ju je od kupatila do kuhinje. Vrtela se u lepršavoj crnoj spavaćici sa leptir-padajućim rukavima od laktova, hvatajući usitnjen led do snega i pevušeći isti. Uživala je u ispijanju prvojutarnje kafe dok se sneg stapao sa tilom.

Za nju nije postojala prazna prostorija bila ona nakrcana stvarima ili ne. Poznavala je i priznavala, prazninu i tišinu jedino u svojim unutrašnjim odajama. Kao juče, kada je pisala pismo majci. Neka prozirna a teška barijera, postavila se između njih dve a da nije do kraja odgonetnula zašto. Iz pristojnosti bi joj napisala par redaka, dok se na sećanje hvatala plesan i buđ. Osećala ih je na krasti onih dana kad je kao dete krenula klavirnim putem a majka negodovala insistirajući da se bavi isključivo harfom. Alisa je popustila ali je harfu gledala kao umnoženost metal- hladnog. Zbog toga je imala razumevanja za pojedine učenike koji su po naredbi školstva morali da uče muzičko, ono što ih ne ispunjava i ne dotiče, nigde.

Danas ima samo jedan čas u trećem pet. Planove i pripreme odradila je sinoć. Misli o demunitivnosti pripravničke prosvetne plate ostavila je pod ključem u kredencu bljutavosti skupa sa harfom. Sve to joj je omogućilo da jutro provede bez žurbe i ispuni vreme sobom. Navukla je debele zavese navodeći iskru svetlosti ka klaviru. Volela je punokrvnost života, makar joj on ostavljao i tragove sukrvice, neprijatnog znoja na krivinama, usecima.

Mokre kose sela je, spustila prste na klavijaturu i osetila elektricitet u dodiru. Svoje ruke videla je kao dobroćudne meduze koje pipcima izvlače iz klavijature i nje, maksimum stvaralačkog. Počinjala bi tiho poput kapi na sred vode tek da uznemiri površ, zatim bi se poigravala sa krešendom i dekrešendom talasanja, i unosila neizostavni forte u svaku kompoziciju. Bez snažne i glasne sekvence u kompoziciji nije mogla. To je za nju bila beživotna i anemična avet. Telo joj se povijalo u ritmu vodenog, nagonom stvaranja lepog, predavala se njenim pejzažima, pjano, forte. Ponešena, davala bi slobodu desnom kolenu, okretala se k lišću zanosa pobacanom oko klavira i u svakom videla instrumente i likove kolega iz orkestra.

Kad bi završila, spustila bi prste na krila i pustila telo da s uživanjem, u prirodnom ritmu, izranja iz uzburkanih dubina pulsirajućeg i novostvorenog.

Dok je ustajala da se spremi za školu, oko joj je registrovalo samo linije. Sve joj je bilo u linijama, žice klavira, tekstura poda, nabori draperija. “Paralele. Pusti paralele! Vreme je da kreneš. Mogla bih prečicom kroz park.”

Novostvorenu raskoš potpisa sa “Nemoj da me rasplačeš” i krenu.

* “Danas iz matematike nova lekcija, istoriju pita, to znam, fizika kontrolni, nije problem, sociologija me ne interesuje, likovno k’o likovno. Kako je profesorica sociologije uopšte to postala? Više bi joj priličilo da radi na pijaci. I kako onda da ti bude zanimljivo na času? Evo i ovaj iz likovnog! Jebe mu se za sve! To je posao. Slobodan vikend, raspusti, praznici i pored toga izblejiš radno vreme, niko te ne juri, plata sigurna. Eeh, a koliko toga zanimljivog bi moglo da se radi na likovnom.“ Tadej je bio dobar učenik. Vrlo dobar – odličan. Sve ga je zanimalo ali umetnost više od prirodnih nauka. Naiđe na svoj omiljeni deo puta. Veliki park. Na ulazu srete jednu smelu riđokosu koja ga pogleda pravo u oči i razbi u paramparčad njegova razmišljanja o školskom danu. Oseti na leđima crveni dnevnik u rancu i Alisu u svakoj biljci i vazduhu oko sebe.

“Alisa boji vazduh, Alisa svira i kad se ne miče, Alisa peva i kad ćuti. Alisa se pojavljuje u savršeno pogrešno vreme! Alisa u melenholičnoj haljini jeseni blista zlatnim lišćem. Bljaaak! Šta mi je? Nikad nisam smišljao ovakve pesme! Pičkopadalice – Marko beše smislio taj izraz. Provali, kad ih smišljam ja! Kralj morbidno-depresivnih pesama!” Kiselkastog osmeha, izađe iz parka. Voleo je da hoda sam iz jednog prostog razloga – nije podnosio banalne razgovore o vremenu, neprospavanim noćima, nenaučenim lekcijama, te dupićima i sisićima bez mozga. Sa Markom je jedino mogao da razgovora nešto smisleno, ali on nije išao u njegovu školu. Naiđe na most i zastade na njemu. Voleo je vodu i ribe i uvek bi na njih bacio pogled sa mosta. Reka je bila omanja i ribe su se videle većim delom godine. Oličenje elegancije. “Da li je Alisa bila riba u nekom prethodnom životu? Možda je riba u horoskopu?” – pitao se nastavljajući put kraj reke, još stotinak metara do škole.

Nekoliko minuta posle njega, Alisa prođe parkom.

7.

-Profesorice, hoćete li mi održati neki čas?- priđe joj posle jedva dočekanog časa muzičkog. -Izvinite za ono sa brojem, još jednom.-

– U redu je, ali nemoj da ti se ponovi. Koliko sam čula odlično sviraš, u čemu je problem?- – Slaganje džezerskih akorda. Samouk sam, to znate ali ovo mi jednostavno ne ide kao nacrtna geometrija. – Preteruješ, muzika kao nacrtna.- Alisa stisnu usne, prelistavajući rokovnik tragom slobodnog termina. Zamalo da se nasmeje naglas. – Evo ovako, subotom držim privatne časove. Jedini slobodni termin je u 18 h ako ti odgovara. – Sasvim. Niste mi rekli koliko košta jedan čas.- – Cena je standardna, kao po svim oglasima ako si gledao. Adresa je Ekvatorska 7. – – Da, da, gledao sam… Znam otprilike gde je ta ulica, lako ću je naći. Onda, vidimo se u subotu. Doviđenja.

“Neobičan i mutan.”, silazeći do zbornice, igrala se definisanja njegovog karaktera u dve reči.

Na izlasku iz škole, uho joj kljucnu – Ekvatorska. “Još jedna paralela! Počeću da hodam u cik-cak. Mutan je?! I ti si! I život zamućene intonacije. Zameniću sve mlečne sijalice čim dođem kući. Dosta mi je mutnog. Dosta!! Bistrine!!! Gde ste??? Taman sam očešljala rasulo u glavi, doktorirala vaganja, odmeravanja po olujnom i mutnom opet paralele i opet debalansirana, refrenima sna.”

Dok se provlačila kroz župčanike analize po tankoj žici stabilnosti, kao šibljika, na čelu joj se pojavi patnička bora.

– Aloooo! Hoćeš li me konačno udostojiti odgovora. Izlaziš li večeras sa mnom ili ne? Klubić je po našoj meri, fina muzika.- – Arijadna, jaoo skroz sam zaboravila. Hoću, hoću. Nemoj da se duriš imala sam previše obaveza.-

Patnička bora se podeblja. Imale su obostrana otkopavanja i zatrpavanja tajni, suza, svega. Vatromete i slavlja sićušnih i gigantskih pobeda. Beskonačne dijaloge bez pardona, svađe, neslaganja, mirenja. Arijadnu je od početka snojavnih komešanja stavila pod jaku dozu anestezije i iz dubokog nemira iščupala poput vlastitog nokta. Prvi put nije mogla s njom da podeli aritmična stanja.

“Ići ćeš! Objavi rat i sebi i ovoj večeri. Pucaj čašama vina.”

Srećom, čim su ušle, naručile piće i razmenile par rečenica, priđe im Arijadnin dežurni obožavalac i pozva je da igra.

U aritmičnom, kroz rešetke Alisa ih je posmatrala slobodne. Ispijala je drugu čašu vina. Osećala se kao fotelja koju oblažu tkaninom kako hoće. Klub joj je navukao prugast dezen. Arijadnino igranje sa dečkom, gipsani preliv. Šetanje u krugu samice vapilo je ovaploćen dezen kapi vode na pustinjskom dlanu. Niko i ništa da navuče navlaku – pomilovanje za izgubljene.

“Šta da joj kažem? Boja vina mi budi uznemirnost jabuka. I svaki slog izgovorenog da objasnim podugačkom fusnotom, ne bi razumela, a ja bi ostala u zašivenoj sferi žaljenja. Život je podtekst smrti. San je postekst jave. Koža je podtekst tela. Telo je podtekst duše. Prazan papir je podtekt napisanog. Svetlost je podtekst mraka. Zemlja je podtekst neba. Ili je obrnuto???”, mislila je Alisa oblačeći crveni mantil, pogleda zakačenog k izlazu.

– Hej!- preseče je Arijadna. – Kuda?! Promenila si se a ne želiš razgovor. Gde si pošla tako naglo?!Ni zdravo ni idem?! Znaš li šta želiš? -Umorna sam, iiii posao je velika promena, ne ja. Idem kući, draaaga.-

Htede joj reći: “Na put bez refrena stvarnog prislonjenog nosa na miris grljene kože iz sna i, nemoj da me budiš, nikada.”

8.

“Napokon, dođe i to subotnje predvečerje.” Komad miholjskog leta je jenjavao. Tadej skoči iz kreveta i poče da se sprema. Obuče engleski petsto kec, čuvan za posebne prilike, pamučnu košulju boje kapućina sa sitnim braon štrafticama i obavezno raskopčanim manžetnama i sveza kosu u rep. Nikad nije utrpavao košulju u pantalone. Obu crne kožne čizme, kaubojke sa pačjim kljunom, stavi crni kačket starog kroja koji se fino slagao sa crnim somotnim sakoom i to je bilo to. Uze kofer sa akustičnom gitarom i crvenim dnevnikom i ukuca u gugl mapu na telefonu adresu. Pojavi se maršruta. Tridesetdva minuta pešice. “Odlično, pešice, kako bi. ” – osmehnu se i ode.

Alisa je uobičajenim tempom režirala tuširanje, brisanje prašine i spremanje prizemlja. Kuvanje bi počinjala postavljajući povrće na radni sto kao da sprema scenografiju, zatim bi sve to poklopila zavesom poklopca s uživanjem. Trebalo je demunitivnu platu izekonomisati na najbolji način. Za to joj je bio potreban producent – ona. Da nije bilo privatnih časova teško da bi se zavesa na kuhinjskim daskama podizala i spuštala. “Aplauz, bon apatit, madmazel.”, uživala je kad od ničeg stvori nešto. To ju je podsećalo na stvaralačko mnoštvo., “madmazel Alis Vi ste renesansna ličnost. O, hvala Vam Leonardo, laskate mi.”, slatko se igrala dijalozima.

Zatim se pristojno obukla, konzervativno, a ove subote još konzervativnije. “Samokontrola madmazel Alis, dobro raščistite da on nije on i eto Vam ravnoteže. Nipošto ne sme da nasluti nesigurnost. Uostalom, pred nastupe i ispite vežbali ste tremu da postane senka, tako ćete i sada. San u senku i ćao. Aplauz, madmazel, danas pobeđujete. ”

Prijatan smiraj dana i sladunjav nemir pred susret. Lako pronađe kuću i uđe u dvorište kao u zemlju očekivanih čuda. -Ding – dong!

“Pametan očajanja zamenjuje snovima, a budale su srećnije od pametnih!” – pomisli Tadej čekajući da se otvore vrata. Učini mu se da čeka čitavu večnost. Pozvoni još jednom. – Idem! – začu se Alisin prigušen glas iza vrata. – Dobar dan! – Dobro veče, izvoli! – Hvala.

Tadej krenu za njom motreći kako njena figura briše granicu između jave i sna. Uđoše u malu sobu sa klavirom i on odmah zapazi bezbroj zanimljivih, bajkovitih sitnica. Oseti očaravajuć miris, pitajući se bezuspešno odakle mu je tako dobro poznat. – Sedi. – pokaza mu tabure sa elegantnim nogama, presvučen tamno zelenim sjajnim platnom nalik svili, a ona sede za klavir. Bio je mnogo manji od onog koncertnog iz sna. – I, šta te muči? – upita posmatrajući ga pomno kako vadi gitaru iz kofera. Spazi i crveni dnevnik, pomisli da mu je to beležnica. – Muči me to što su budale srećnije od pametnih! – Kako, molim?! – Alisa se zaprepasti neočekivanim odgovorom. – Pa tako. Pametan očajanja zamenjuje snovima, ali budale su srećnije od pametnih. “O, rečit dečko!” – pomisli Alisa i reče: – Baviš se poezijom? – Nije mi strana. Pišem, komponujem. – Zanimljivo. “Ovaj smutljivac definitivno nije došao samo da bi naučio akorde! ” – A šta te muči u muzičkom smislu? – Kao što sam Vam već napomenuo, muči me slaganje neobičnih akorda koji se koriste u džezu. Ja njih znam, ali ne znam da ih lepo ukomponujem kad smišljam svoje pesme. Mora da postoje neka pravila koja ne mogu sam da otkrijem. – Postoje. – Alisa je uveliko plutala dalekim morskim plavetnilom nemoćna da se odupre toj struji. – Vidite, -Tadej je uzbuđeno objašnjavao – poslednja pesma koju sam smislio ima jednostavne akorde. Osećam da bi mogla fino da se ukrasi još nekim neobičnim, ali ne znam ni kojim, ni na kom mestu. – Hajde, odsviraj to, da čujem.

Tadej udari e mol da proveri štim i poče. Zapeva tiho: Vetar je, jeste, biće. Kiša je, jeste, biće. I snegovi su…

Probi je hladan znoj zbunjenosti. Nije verovala svojim ušima! – Oooo.. Odakle ti moja pesma?! – Vaša pesma?! – Tadej stade kao oparen. – Da, moja pesma zapisana u notesu u školi dok ste radili kontrolni. I?! Sad bih mogla da te optužim za rovarenje po mojim stvarima, ali sto posto sam sigurna da ni na sekund ne ostavljam svoje stvari same.

Tadej ćutke uze crveni dnevnik iz kofera i tek tad mu sinu da njena soba, zapravo, miriše na njega. “Čudima nikad kraja.” – pomisli pružajući joj ga. – Kakva je to knjiga? – Pogledajte poslednju stranicu! Alisi se rasprši jeza kroz celo telo od dodira crvene kože. Otvori poslednju stranicu i zapanjeno smrsi: – Moja pesma?! Kako? Srce joj se zdušno otimalo od nje same kao uplašen zec iz ruku neznanca. – Sad okrenite prvu stranicu. – osećao se kao zalutala figura u nekoj slici Salvadora Dalija. Alisa ugleda svoje ime, dnevnik joj iskliznu kroz drhtave prste i tresnu o parket kao grom. – Šta je ovo? Odakle?! – uhvati se levom rukom za klavir kao za nezabačeno sidro. Svaka ćelija joj je oticala u treperenje listova breze stopljenih s vetrom. – To je dnevnik koji sam slučajno pronašao u jednoj antikvarnici. Katkad imam utisak da je on, u stvari, pronašao mene. – gušio se od treme. Alisa lagano dohvati dnevnik, pročita nekoliko rečenica iskolačenih očiju, pa još nekoliko negde na trećini, na polovini, i tada shvati da je to njen san, opisan do najsitnijeg detalja. “Ko je ova žena? Tadej zna njen san! Moj san! Jezivo! Šta sad?! Nemoguće, ovo se ne dešava!” – u sluđenoj glavi vitlala je kakofonija bezbroj goropadnih pitanja bez odgovora i neshvatljivih činjenica.

– Ja sanjam! Uštini me! Tadej ustade da je uštine za rame. Ona se nesvesno pomeri. Kroz crnu tkaninu haljine njegovi prsti završiše na struku. “Ups!” – Za ruku, idiote! “Ne, ja ne sanjam!” – Izvinite, izvinite, izvinite! – šizio je. – Izvini ti zbog “Idiote” – Alisa se malčice pribra. – Eeeh! – Tadej sede ponovo na tabure i uroni lice u šake. Ona stade nervozno lupkati noktima leve ruke ali u perfektnom ritmu po poklopcu klavira, zureći ukočeno kroz prozor u neki paralelni svet.

Njegov vrat ispravi Alisin glas. Govorila je sklupčana, glave nabijene između kolena dok su joj ruke padale preko stopala:

Topot konja, bez radosti i beli veo duše koja tuži u tmini, u tmini, ko pucnji od kaldrme odbijeni.

9.

Vrata kupea se otvoriše. Kroči, plavokosi vlasnik pohabanih zelenih starki, vezane kose u rep zašao u pedesete. To je sve što je registrovala bledolika dok je dugim prstima držala mobilni telefon:

– Da, razumem. Kao i obično tu sam da razumem. Shvatam morao si ostati na poslu. Da, neki drugi put ćeš biti sa mnom. Neki drugi put kog neće biti…Podrška?!… Da i to, Mario. Tvoje šale su u početku to i bile dok su prštale šarenolike. One, koje uvek obrađuju jedan lik – mene i jednu situaciju postaju istina, ne deo, nego cela istina – pažljivo sa njima. Ne gubimo vreme na sažvakane i nesvarene stvari. Nisi primetio da se ne smejem. Atrofija vezivnih niti, atrofija! Ma…nisi ti kriv što sam se ušuškavala lanenim tkanjem nadanja: Osnažiće srčani mišić, osnažiće… Zbogom.

Uvek uvek ista priča – zapevuši Štulićev stih, kao da upravo nije skinula veliku tetetovažu šmirglom. Otvorila je srebrnu kutiju sa naočarima, sakrila iza njih tamne oči. Pored naslaganih istih knjiga na stolu između njih iz ranca izvuče običnu svesku. Sto se zatrese od intenzivnih mahova olovke.

Tadej se osećao neprijatno što prisustvuje ovakvom razgovoru zato je gledao kroz prozor. Periferni vid mu se smeškao preslikanom Alisom, Alisom koja mu je povremeno svraćala u život kao ogrebotina sećanja.

San se izmenio.

-Izvinite, ove knjige…- razbio je neprijatnu tišinu nasumično, isprekidanu zvukom trapavog klackanja voza.

– Smetaju Vam? Skloniću, nije problem. – reče snoviđenje u crvenoj haljini na izlasku iz četrdesetih.

– Ne, ne smetaju. Hteo sam da pitam, mogu li da pogledam?

– Možda Vam samo korice budu zanimljive.

– Vi ste kritičar?- uozbilji se Tadej.

– Ne autor. Izvinite. Drska sam. Bivša tetovaža me navikla na gađenje prema sadržaju i prividnu podršku.

– Žao mi je… – reče Tadej, zagledajući korice sa slikom Gustava Klimta.

– Ne brinite. Na promociji će biti bolje. Mada bih volela da se ova vožnja preobuče u nepregledni niz poema i da pobegnem od gužve.

– Ovo Vam je prva knjiga?- trudio se da je razgovorom isčupa iz stanja za koje je bio ubeđen da je veoma loše iako je sve vreme imao viziju da s nje padaju zlatni listići Klimtovih slika i vrtlože se po kupeu.

– Da, prva, a sledeća će biti ubrzo već sam napisala poslednju rečenicu i naslov. Dosta za početak. Zar ne? Naslov i nije baš originalan “Prijateljski savet mnogim mladim devojkama” ali mislim da će im moje iskustvo pomoći. Bar se tome nadam.

Tadej otvori prvu stranicu i ne stiže da odreaguje. “Alisa Gromović, pesnikinja i astrofizičarka?! Posvećeno, T.P. – Onima koji vuku javu u san.” Alabaster prst mu pređe preko usana. Osećao je toplinu duše koja je sela kraj njega, naslonivši glavu na njegovo rame.

– Znaš. – zausti on provlačeći prste kroz njenu kosu nežno da ne naruši taktove žitnih talasa.

– Znam. To je poslednja rečenica buduće knjige.

* ”Leta našeg kad prevukli smo san u javu od sada pa doveka i, nemojmo se buditi, nikada.”

Jelena Stojković Mirić

1 komentar (+dodajte svoj?)

  1. Sanda
    May 12, 2014 @ 17:01:36

    Vredna nasa stvaralica! Jedva cekam da citam kad se vratim sa puta…Hvala sto dajes tako neumorno i nesebicno!

    Odgovor

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Goodreads

%d bloggers like this: