25 MINUS 4 MINUTA

Nikada nisam mogla sebe da zamislim
kao staricu, to sam pripisala ubeđenju:
Ljudi koji to mogu zasigurno imaju dug vek.
Ipak, kada zađem u neke pozne godine
ukinuću sebi autocenzuru (refrena) i, početi da pričam (ili ćutim)
o nekim stvarima o kojima sam, u prazno i gluvo
vam-celi život kazivala
i sve će mi se to otpisati poput testamenta:
Nije pri čistoj svesti i zdravom razumu.

Kad zađem u neke pozne godine, ponoviću:
Mnogo su mi sumnjivi oni koji svaki dan
zalaze u zgrade verskih institucija i opet ću pitati:
Je li, a kad se stigne gore koliko Bogova ima?
Je l oni sede tamo za stolovima i najbitnije im je i prvo pitanje –
S koje vere padaš u to nebo?
Ponoviću – sigurno ne postoji, to vi ljudi tako umišljate,
ako postoji sigurno je jedan i ne, ne zamlaćuje se takvim glupostima.
I sve će mi se to otpisati poput testamenta:
Nije pri čistoj svesti i zdravom razumu.

Kad zađem…
napisaću priču o prostitutkama i žigolanima
koji više nisu na ulicama,
odavno su zauzeli visoke pozicije u institucijama
na celom atlasu.

i da se ne lažemo, kad zađem…
napisaću prijateljski savet mladim devojkama od A do Š
bez okolišanja, pardona i tabu tema.
Ako ne budu shvatile sa sedamnaest
shvatiće sa dvadesetdve ili dvadesetpet ako ni tada:
Sve će mi otpisati poput testamenta:
Nije pri čistoj svesti i zdravom razumu.

Kad zađem…
nosiću paunasto srebrnu kosu,
pokušavaću, kao što sada pokušavam da objasnim
– starenje ne znači smrt.
Lepo je ono i u pedesetim
jer još si živ i još si pokretan, ne boluješ
od bolesti koja ti trpa u usta – zbogom;
ali nema, nema ko da čuje i nema ko da shvati
misle, to se ti šališ sama sa sobom
a ne šalim se;
imam tih nekoliko pedesetih,
lepo se osećam u svojoj koži,
u svojoj težini
ali već dodaju – nenormalna:
Eno je jutrom pozdravlja novu sedu
kao da joj je platina izrasla osmehom.

Kad zađem, reći ću:
Znaš, ovo telo je samo oklop
a ova duša i energija,
to je ono večno što se širi, putuje, i što se voli,
i naglasiću:
Znaš, ovaj oklop se menja
ali duša, to je ono što volim u ljudima.
Meni ne smeta
kad ljudi oćelave, dobiju desetak kilograma,
poneku boru, staračku pegu.
Meni ne smeta.
I opet, opet ću, pokušati da rascvetam – lepota nije u kostima,
anoreksija se sistematski nametala s medija.
Ima li lepote u kostima, razbacanim po grobljima?!

Kad ugledam paniku u tuđim očima: Jedna seda više!!!
Smirenje razumno i tiho privijem:
Ej, pa to je ništa,
starimo, u redu je, nismo iglom povezani s infuzijom,
starimo, u redu je, nije smak sveta, hodamo,
i još uvek možemo voditi ljubav.
Čovek zaista ostari kad prestane da voli
i kad prestanu da ga raduju sitne stvari.

Kad zađem…
priznaću da sam prevejani krijumčar
koji kupuje i krišom unosi knjige u kuću.

Kad zađem u neke pozne godine
prestaću da crtam
šta je krasno u jednom groznom danu
da (možda) postoji spas u mikro-svetu
i da se treba malo ćešće
i mnogo dublje
zagledati
u neke oči, u nekih par očiju koje sede pored tebe.
I sve će mi se to otpisati poput testamenta:
Nije pri čistoj svesti i zdravom razumu.

Kad zađem…
snimiću film o sedenju u kafiću
gde su svi umreženi, i samo konobaru
nisi deo enterijera;
promatraš dvadesetak osoba koje ćute i kuckaju.
Pitaš se, da li se pomoću mreže dopisuju
je li im tako lakše ili je neki drugi problem u pitanju;
a kad se okreneš i gledaš kroz prozor
kako lišće leti
pitaju te, onako otrežnjeno, doduše, posle sat vremena:
– Šta radiš?
– Ma, ništa, gledam kako svet zapljuskuje ulice.
I tada glavni lik ustaje i na prepad održi govor o tome
kako postoji prolaznost i kako treba prigrliti žive,
kako će tih stvari biti sve više a ljudi neće.
Govor završava, čelom o zidove odjekuje:
Prigrlite živ-e!Prigrlite živ-e!
/Odjavna špica./

Kad zađem…
pokušaću da objasnim otkuda i seta i led na mom licu,
žao mi generacija od i do,
i više ne znam dokle je to do?

Kad zađem…
možda ću prestati da se zatvaram, kao sada, i da
vežbam zatvaranje.
Zatvorim vrata i prozore,
na terasu sebe ne izlazim;
pokušaji su uzaludni,
šta ja tu pominjem Orvelov naslov
i poredim ga sa nekim drugim,
gledaju me mrtvilom;
kao kad pričam o jednostavnijim stvarima,
za dobar obrok moraš obići deset prodavnica i pijaca
sportskom disciplinom – upoređivanje cena,
porodice preživljavaju
zahvaljujući ženama koje su završile
vratolomiju i nogolomiju životarenja.

Kad zađem…
prestaću da objašnjavam sebe,
prestaću da objašnjavam šta mi je potrebno za radost;
prestaću da cvetam o neprocenljivosti zagrljaja, rečima azurnim i,
koliko je pogled – direktan u oči, bitan,
sve ću to prestati.
Prestaću sebe da darujem
i dok darujem, pojašnjavam sebe,
svaka moja rečenica ispadne nakardna, neprijateljska, bodljikava
– prestaću time da gubim sebe.

Kad zađem…
neću otkriti tajnu,
ideju romana koji sam htela da napišem
takva ideja na ovom svetu, koliko ja znam ne postoji
jer čini mi se da je ljudima
preko potreban
dugačiji roman
u kome nema negativnih likova, u kome nema bola,
nesreće i u kome je sve lepo
nek svrate u takav roman
i nek odžive bar sat vremena kao ljudi.
(Previše se napreže mozak u tminama, zacvokoće zubima.)

Kad zađem…
pokušaću da objasnim da nisu teška krvarenja
bolovanja od gripa, jer postoje mnogo strašnije stvari i,
onda će mi za-meriti, nabrajanja:
Ah ti brineš o svemu, šta se to tebe tiče!
Šta se to mene tiče?!
Pripisaću to verovatno poetskoj duši,
a onda će se imaginarni kritičari
dohvatiti toga i početi da polemišu hvatajući se za Miljkovićevu:
„Poeziju će svi pisati.“
Ali kad zađem u neke pozne godine
boleće me seda, na češlju.

Kad zađem…
počeću da govorim isključivo
kroz zapisane ili snimljene reči i,
možda tek progovorim na samrtnoj postelji:
Gde ste vi bili dok sam imala one male i velike smrti?

Kad zađem…
pisaću o moždanom orgazmu, dušinom i telesnim orgazmima
i sve će mi se to otpisati apstinentna baba
poput testamenta:
Nije pri čistoj svesti i zdravom razumu.

Kad zađem…
zapisaću onu lakrdiju mozgova:
Marš u kuhinju, tamo je ženi mesto.
Zamoliću neke buduće devojke i žene
da nikad ne pristanu na lobotomiju.

Kad zađem…
neću umeti da razumem one koji su se radovali devedesetima,
devedesetdevetoj
i još ponekim godinama, a među njima dvehiljadečetrnaestoj
u njoj je bilo nešto plavno, klizišno, blatno
strašno i jezivo…

I još više jezivog dodavale su rečenice:
Šta se to tebe tiče?

Kad zađem…
pokušaću da objasnim da politika itekako utiče na život
jer ćutala sam:
nije tamo negde predaleko i izvan tvog života
jer jednog dana pokucaju ti na vrata i odvedu ti brata, druga…
jednog dana pokucaju ti na vrata i jave
neko je ranjen, neko živ
a neko mrtav
i nikad ne napišeš plačni-krik o tome
jer je previše
previše

onda pljuneš one koji ti kažu
politika ne utiče na – život.

Kad zađem…
pokušaću da objasnim da je neobrazovanost zlo
ne u smislu završene škole;
neki su profijukali kroz klupe, učionice i amfiteatre;
neobrazovanost u nekom višem smislu, radoznalost,
želja za saznanjima ali u više smerova nestramputično
i onda ću ih pitati:
Da li biste ubili Lorku?
Da li biste? Šta znate o njegovom životu?
Šta znate?

Kad zađem u neke pozne godine
kad zađem
i ako zađem
dvadesetpet
minus
četiri minuta
otpisaće mi se poput testamenta:
Nije pri čistoj svesti i zdravom razumu.

 

 

Jelena Stojković Mirić

 

http://www.marginalac.org/index.php?option=com_content&task=view&id=901&Itemid=76

9 komentara (+dodajte svoj?)

  1. bornaija
    Nov 06, 2014 @ 08:57:36

    Fenomenalno!
    Baš mi je drago da nisi čekala da zađeš pa da objaviš ovo, tako da sam obogaćen za jedno prekrasno iskustvo prije nego ja zađem.🙂

    Odgovor

    • srebrnastopaperje
      Nov 06, 2014 @ 09:43:47

      Dobrodošli u srebrnastu uličicu : ). Zadovoljstvo je obostrano, mislila sam da će malo ko imati strpljenja čitati roman-pesmu.

      Odgovor

      • bornaija
        Nov 06, 2014 @ 10:07:30

        O da, takve najviše volim, ‘ja nisam od onih bezbroj’🙂 Mislim, svjestan sam da na internetu čitanje traje puno kraće nego čitanje s papira, ali onome kome je stalo do kvalitete nije bitan medij u kojem se nešto nalazi.
        I da, jel problem ako smo na ti?

      • srebrnastopaperje
        Nov 06, 2014 @ 10:30:23

        O i taj ste roman čitali : ).
        Nije problem. Odobren prelazak na Ti.

  2. Еквилибријум - Equilibrium
    Nov 06, 2014 @ 09:33:08

    Odgovor

  3. Пдутр
    Nov 07, 2014 @ 17:56:33

    Tako divno mi je ovo tvoje napisanije (uz Perl džem) očistilo glavu od iskompleksiranih zlikovaca sa posla🙂
    Beskrajno hvala!

    Odgovor

  4. Peščana
    Nov 07, 2014 @ 23:17:10

    Савршено! Пожелех да одмах зађем, да ми се отпише, па да на миру пркосим!

    Odgovor

  5. Sanda
    Nov 13, 2014 @ 00:43:02

    Epopeja bacanja biserja pred svinje. Kao da citam dnevnik zivota moje majke, nekad sebe, mnogih zena, kroz stoleca i razna podzemlja. Hvala sto si hrabra da budes glas historije propustenog i promasenog…ali ipak zivi, ipak dise, ispod nase koze.

    Odgovor

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Goodreads

%d bloggers like this: