ZAVEDENO POD BESMISLENOST JEDNOG NASLOVA

najpre dotaknuh prstima same
obode ostrva gde živiš pustinjački
izranjajući iz velikih voda oslobođena iz čeljusti straha izdržljivosti
(izgleda tako jednostavno
poput naslanjanja na porube tvoje postelje)

neka mi oproste bića
okeanskih ravnica
na narušavanju vekovnih tišina
morala sam na taj put
sve one nemire  istetovirane
sa unutrašnje strane bića
kanuti pred tobom
sva ona pisma koja su mucala
u pokušajima savlađivanja prepreka drugih čula
rastajali smo se uvek pred nekim zidom
(nigde stanica i vozova kako to obično rastanci nalažu)
ona su padala pred mojim nedovoljno i najčešće izbrisana
nedovoljno
otuda čudnopisna koža

neka mi oprosti ekzaktnost
akvarel ruke grle najjače
ponirući najnežnije taknu telo-duh
vodene usne plamte bezbolnim jezičcima
rameni cvetovi ugriza pevaju rast

dok oni stignu do trodimenzionalnosti sna
prolaska kroz vreme i prostor
dok izgrade zgradetine laboratorije
dok sve to upišu zavedu precizno formulišu
mi ćemo ostati marginalizovani u toj trunci svemira
svakako nepismeni
nedvosmisleno preuranjeni
prapočetak i kraj

neka nam oproste ekzaktne nauke na rušenju

Jelena Stojković Mirić

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Goodreads

%d bloggers like this: