ARHEOLOGIJA

Satima ležim na poljani
s konjima u galopu
posmatram
nezgažena
Zvezde se rađaju sa tim genom
usplahirana
čokoladna sazvežđa
Nikad se nije rodio čovek
sa konjskim očima i neće
S njima je strah suvišan kao treća cipela

U maju/stonogi obuvenoj u kopačke
šutevima u cevanicu
sklonom

Svakom mesecu i, mojim ljudima-svicima
potajno pišem pisma bezbojnim mastilom
Prestala sam da ih zakopavam u zemlju
nagomilavaju se kao voda u nogama
treba pisati glasno il plakati
u nevidljivoj sobi gde žive andjeli – konji
koji pogledom brišu sve čime te mesečar potkači
Možda nas satkane u zimskim noćima ne vole proletno/letnji klovnovi
i pesak izaziva nelagodu, otoke
daruje
čvrste potkožne pupoljke
kad se rascvetaju
otpašće i bol
herbarijum latica
Da mogu izlekturisala bih ovo telo, svaku ćeliju
ovako bauljam gubeći se negde
između muzike dima konja
reči mojih ljudi-svitaca
istetovirane duše
umoru, tipfelerima i psovkama
sklona

Advertisements

Goodreads

%d bloggers like this: