UKRATKO

Ukratko
pesnici dok se ne napiju ljudski
i ne završe u baruštini vina i ljute rakije
olovke se ne dohvate – lete uvrežene predrasude.
Luđakinja
naliva rujni sok od paradajza
napravljen instrukcijama majke
sprovoden u delo rukama brata mrguda
Ukratko
imam manjkavosti neoprostive
opijanje sokom od mrguda;
on ima manu varku mrštalicu
i neku Dušu skriva u petama
zato mu se cipele brzo izližu

Ukratko
imam te mane
slušanja
pirav mange korkoro
uzme me pod svoje dok ne poteknem;
rastočim se na papiru
u razgovoru s ljudima, retko ih srećem
pred njima nisam fosil uvučen u stenu
Ukratko
umem filozofski metaforično
trorečno
al njima nisam stepa niti vetar razigran
već mrtva sažeta
pred onima koje biram instiktivno
živo polje lavande

Ukratko
ponestaje mi snova
ozbiljni su to strahovi i brojka
jedan septembarski san
Ukratko
imam te felere
gledam oštro, opasno
i belo kao tele kad nekog želim da mlatnem il opsujem;
ne umem da glumatam i budem dupeuvlakač.
Mati moja ima tu manu da nije umela da me rodi drugačiju
(jebiga)
Ukratko
imam taj feler
nemanja kompleksa niskog rasta
a kako sam već skraćena u startu
ne volim kad me obrezuju
prekrajaju krate
Ne umem da budem tkanina.
Imam tu manu munjevite analize
podvlačim crte
Stoka će ostati stoka
Čuće te a trčati po svome dok se sama na žicu ne obesi
preživi pa opet
Imam tu manu ogromnog gubitka vremena
pravim se da toga nisam svesna
neprijatno mi pred sobom.

Ukratko zovem se Mana prezivam Ekstremno Felerična
pijana kao morka od soka od paradajza
gledam kako lagano odlazim u prah

Ponestaje mi snova

Ukratko

Jelena Stojković Mirić

Advertisements

ARHEOLOGIJA

Satima ležim na poljani
s konjima u galopu
posmatram
nezgažena
Zvezde se rađaju sa tim genom
usplahirana
čokoladna sazvežđa
Nikad se nije rodio čovek
sa konjskim očima i neće
S njima je strah suvišan kao treća cipela

U maju/stonogi obuvenoj u kopačke
šutevima u cevanicu
sklonom

Svakom mesecu i, mojim ljudima-svicima
potajno pišem pisma bezbojnim mastilom
Prestala sam da ih zakopavam u zemlju
nagomilavaju se kao voda u nogama
treba pisati glasno il plakati
u nevidljivoj sobi gde žive andjeli – konji
koji pogledom brišu sve čime te mesečar potkači
Možda nas satkane u zimskim noćima ne vole proletno/letnji klovnovi
i pesak izaziva nelagodu, otoke
daruje
čvrste potkožne pupoljke
kad se rascvetaju
otpašće i bol
herbarijum latica
Da mogu izlekturisala bih ovo telo, svaku ćeliju
ovako bauljam gubeći se negde
između muzike dima konja
reči mojih ljudi-svitaca
istetovirane duše
umoru, tipfelerima i psovkama
sklona

TAMO GDE MISAO POSTAJE DUGME

I

Tamo gde kuće imaju zidove
Zidovi čavle sa kojih gledaju oči prepariranih jelena
Tamo gde sobe imaju postolja za preprirane divlje životinje
Tamo gde deca sebe nesvesno ućutkaju svetom lutaka

preparirani ljudi idu na posao da nedočekaju gladne oči srodnika
i prazan džep za lekove

preparirane dani, godine
zgrade duše i parkovi
tumaraju
preuređenim ulicama
malo malo im promene smer
peščaniku
nikad

lažni sjaj za plitke misli
klinički centri sijaju memlom

proletna prepariranost
deljiva je u svim komorama
naglasi
srca

urednici udžbenika
promeniste li brojku mortaliteta
ili mene lažu oči i sluh
nema više starosti
kosač je u punoj snazi

da opet imam oči deteta
možda bih ovo proleće 2018
videla okom kaledioskopa

II

Ne zanima me ptico pišeš li rimovanim perom
Tako je svejedno

Hvataljka za dokumentovane misli bez pečata

Sanjam da mali čovek kreće iz svih krajeva sveta
U jednu zemlju
u svaku zemlju gde sile glume belog goluba i ostale anđele
Tamo i tako zaustavljaju masovnu smrt
Sanjam
I što sam starija sve više verujem u svoju dečju teoriju
Vanzemaljci postoje ali neće da se mešaju sa ljudima
Vidiš i zašto

Koža mi je natopljena kišom
Tamno rezbarim svoje kosti
kraj je svih mojih zabluda o civilizacijama
Sirijo zbog tebe se nadam da postoji Bog i pakao
Bojim se
Najveći kanibali nikada nisu uhvaćeni
Svedoče mi iščašeni vekovi

III

Kroz pukotine svesti
Sunce provuče prst ili šaku
prebegnemo u Grčku
Lupam tanjire do besvesti
Trezne me slanom vodom oblače u morsku travu

Budilnik me vraća u stvarnost
Tamo gde misao postaje dugme za samouništenje.

Jelena Stojković Mirić

SLUŠNI APARAT

lepa je prolećna haljina
al treba naći proleće
tamo gde grudva preskače u znoj

možda sam samo ja izgubila proleća

zamolila bih polja lavande da ovog časa prekriju
podnevlja
nisam sigurna da li je priroda zadužena za to
ili neko ministarstvo
boja i zdravlja
u svakom slučaju miris je pogodan za ceo svet kao i boja
umesto sive i krvave

kažu kako se veliki broj ljudi odliva u inostranstvo
ima logike u odlivanju obzirom da je čovek pun vode
a lice ostajućih suzno
i pored grča u odlascima jednosmernim
ljudi su uporni u odlivanju
imaju i podršku roditelja, prijatelja

možda umišljam
na radiju kažu da je sve u najboljem redu
ministarstvo sluha i vida
pravi disharmoniju moje analize

vreme je za novi slušni aparat i kontrolu kod očnog

Senka je sve tanja

Ne osvrći se često
senka se tanji i krati
lešinarima je sve deblja i duža – kao refren vekova
pohabani smo od čekanja i borbe
ta niko nam nije kriv što smo aterirali u pogrešne dekade rođenja

Košava kotrlja mrtve glave
budućnost jedino sigurno donosi smrt
to smo odavno shvatili
za sadašnjost nismo bili spremni
ni mi ni naš želudac
na pola udaha neko se već okačio o nebo

u malenim kesama čovek nosi svoje dane
baca ih u kontejner
(kojih je sve manje)

uključi TV da čuješ kako živiš
receptori su ti oslabili i ne znaš dok ti ne kažu
dostojanstveno i divno, bajkovito

Ovo su podvojeni svetovi
samo je jedan stvaran

Slika jedan
ljudi otimaju mrve od golubova
slika dva
ljudi se otimaju oko golubova

Jelena Stojković Mirić

Postaje hronično (nije to ništa II)

Drvo me granjem zabilo u zemlju
esker
Izmigoljila sam se
sedim tik do svog tela
brojim prelome podlive
čudim se pikasovskom odrazu
golubovi ljubopitljivo gledaju, lešinari već vare

Nije to ništa, često govorim
meseci bez ožiljaka ne postoje
a nešto ipak jeste, postaje hronično

Neko boluje iza onog prozora zadnji stadijum otpust do kuće, morfijum
Dali su mu još nekoliko meseci, skoro…
Kidam nokte od onog lek ne postoji i šta se to tebe tiče

Nije to ništa
kišnica
svakog dana puni se Zvečanska
…hteo sam da usvojim ali zakon ne da starijima od …
Sveta sramna administracijo

Nekima treba ukinuti titulu majka otac
nose ih kao ordenje
u stvari pačvorak, istrošena maramica
davno zaboravljeno od ne delovanja gnilo prašinom i grehom
lažno

Nije to ništa duboko
okreneš se oko sebe
ruke polete
padnu
posmatraš svet koji ni na te nije spreman

Velike devojčice ne plaču, ne histerišu, ne psuju
samo tako nešto ih odnese
ovaj ili onaj kolateralni udar raznovrsnih taloga iluzija
poput nevidljiv lavine

nije to ništa
a nešto ipak jeste
postaje hronično

velike devojčice i dečaci ne plaču
imaju unutrašnje ozlede
povlače se u sebe
samoća je recimo pećina i sve
samo ne laž
kao slušam te kad je teško, gorko, oporo i steže odasvud
hteli bi cveće iz usta da nam izlazi i neprestalno miluje uho
čuj lale ni u Holadniji ne bivaju svaki dan
i to što sebe naziva prijatelj-ica
je to i ništa više

a nešto ipak jeste
postaje hronično

STOLICE

kucaju nogarama antikvarne fotelje savremene stolice

čuješ , škripi papir i rolne nevešto ispisane već su na ulici u odmotavajućem hodu

leteći šetači ošišanih pogleda gaze, kidaju dok štikle buše, prividno, prividno

u nekom kutku bez vremena i mesta kaligrafski ih prepisuju ruke sluhom imaginarnog šuškanja

zeleni zid lista za neka buduća čitanja, uskoro ustajem i odlazim, napuštam stolicu

ostrvce predaha

a ti mi govoriš da me nema

 

PRAVO VREME…

duboke misli učile su lekciju opstanka

izbačene na površinu

sasvim slične ispuštanju (mi) duše

mada nikada nisu bile tamo;

nikada nije pravo vreme

za vlas koja pada

na zdrave usne

za smrt i rađanje

za bose noge

četkice

iz sazvežđa borovnica

na beloj plahti ukradenog vremena

nikada nije pravo vreme

za takvu sliku

za vetar na vratu

mada;

sve rastapam u milisekudi znakova pitanja

sem ljubavi drveta i mahovine

ukusa borovnice na simetrali usana;

nikada nije pravo vreme

za vreme

za legende paralela

dok sam apsorbovala prvi vazduh

žurka je ostavljala note u zidu i kažu bilo je srče do kolena i vina

mašta me pušta da ponekad odškrinem vrata te sobe

ali uvek uhvatim melodiju na obrazu

i kažem hvala kreativnom pijanstvu slavlja;

prekrajali su me kartografi al slabe su im olovke, stari

 

 

 

 

 

 

 

PEĆINA

kroz moju nutrinu prošle su horde…

survala sam se u sebe pećinu

ostavila svoje otiske dlanova

pronašla pero nekog Indijanca

bisernu perlu neke dame s kraja osamnaestog veka

potkovicu slomljenu ledom

seme izumrlih

podupirače koje sam postavljala kad je nadirala vodurina

nađoh secesionističke fragmente, impresivne, futurizme, renesansne građevine

 

Realizam je nepodnošljivo kreštava ptičurina

baruština gde ni žabe ne zalaze

 

Izašla sam tiho i sela sebi na glavu.

 

 

Jelena Stoković Mirić

 

WW2

Imate li sat sa peskom?
nemam i ne znam kako da im kažem:
vas dvoje ste peščanici

kako bi Isidora otplesala njihovu istoriju
grickam semenke razmišljajući o istoriji jednog stabla
pertle, podvezice, korseta
padam kroz sfere laguma
vraćam se kroz zidove
ovog grada koji je pretpeo teške estetske gubitke
govorila sam ti
rušilac može biti arhitekta za stolom
rotring rušilac razbojnik
dobiće i nagradu za taj rat

gradovi preživljavaju odlaske
tako će i tvoj
privremeni i konačni
u to ne sumnjaj
besmisleno je brojanje prozora koji će u svojoj istoriji zapisati
tvoj miris i hod
kao što je besmisleno otkrivanje novih nastanljivih planeta
čemu huno-sapiensu?
gladan si,
muči te uništavajuća kiselina?

kako da izmislim nove boje
izdahnem novi svet?

robijam čeprkanje po istoriji
čangrizaju mi
a rekli smo ti
ne previše duboko!
i leče me od:

zločin i nagrada
Argentina

Jelena Stojković Mirić

Prethodno Stariji unosi

Goodreads

%d bloggers like this: