PRIČUVAJ MI KIČMU

 

Prasak misli poput astronomskog rađanja nečeg koliko smeha koji nigde ne ostaje zapisan koliko glumatanja po domu koliko zvezda dok gledaš kako rastom sija sve više koliko tragedija ljubavi i smrti u jednom jebenom mesecu školu za mirenje sa smrću još nisu sagradili milosti ona nema kao i ljubav uostalom koliko izmešanih osećanja oscilacija smeha i plača koliko ljudske gluposti i spletkarenja koliko mraka koliko radosti smelosti hrabrosti koliko ludosti preispitivanja samokritike koliko želje za glasom nastojanja obradovati neke drage ljude nekako koliko snage da se izboriš sa svim tim delićima praska dok gledaš biljku koja po svim zakonima flore treba da uvene a ona rešila da bude drvo na tvom radnom stolu koliko opijanja – muzikoholizma koliko melanholije koliki stomak treba imati da svariš sve progutano dok sabijaš u jednu pesmu i kako

 

 

izrasle su mi nove nove kosti
pustih ih niz
izreći

lutaju dolinom odbačenosti
neželjeni otpaci svesti
pognutih tkanina
dronjci

šutiraju ih neprobojne opne

pretpostavke opstaju
zbog blindiranog umotoka
raznorodnih membrana
složnih u
zatvoreno
i ostalih tvari

pričuvaj mi kičmu
moram da otpuzim

 

 

 
Jelena Stojković Mirić

Advertisements

BOROVNICA I JOŠ NEKE STVARI

Drveće borovnica najraskošnije cveta početkom septembra u Atlanskom okeanu, koji je skoro otkriven u rožnjači devojke koja je zbog toga zadržana na proučavanju recepata na Kuhinjskoj klinici. Otkriće Atlantskog okeana objavljeno je u svim udarnim vestima na TV kanalima hortikulture.

U oktobru sam upoznala mladića kome se u predelu grudnog koša najpre čuju talasi a svaki štucne bisernu školjku. Do kraja meseca nije mogao naći odgovarajuću garderobu. U restorane je prestao odlaziti jer su lusteri alergični na so kijali pa su konobari morali donositi antialergene i maramice. Sve u svemu jako tužna scena i ostali gosti su slinili. Zbog lustera, naravno. Njega je prisvojila (ili kidnapovala) Pekarska industrija. Priča se da samo u oktobru možeš kupiti Biserni hleb. Ne kupujem ga jer mi miriše na oleander i imam želju da ih prijavim za pljačku cvećare sa kumuloninbusa, ali neću jer se u hlebu gubi svaki trag. Uostalom nemam ni vremena. Početak je novembra i ko je lud da propusti seobu ljudo-ptica. Slabo baratam hemijom pa vam ne mogu reći gde se sele, ali krila su im dinosauristična. Ispred njih, valjda im je on predvodnik, glavni pilot, mlatara sa dirigentskim usisivačem. Pretpostavljam da se vraćaju svake prestupne godine a to se podudara sa svetskom turnejom Franca Lista lično, koja se ne propušta. Gde je on bio sve ove godine i zašto je rešio svake prestupne da turnira niko ga od novinara iz kulturne rubrike Stopedestog oka i ne pita.

Držim se pravila: rečenica ne sme da sadrži više od pet do sedam reči.
Nadalje mozak apstinira.
Pravilo prekršim jedino ovako: posmatranjem (ne)atrofiranih lica. Moram priznati da su mi neatrofirani zanimljiviji:
“Da, da.”, odobravanje glavom.
“Sjajno!”, klim, klim istom.
“Aha.”, krckanje vratom.

Za pogrešnim stolom, ipak se možeš zabavljati.
Sam(a).

(odlomak)

Jelena Stojković Mirić

KORSET ZA SNOVE

1.

„Okoreh vukući javu u san!“ – mislio je, šetajući kaldrmom starog grada. Sa neshvatljivim, pomešanim osećanjima pomno je posmatrao elegantne kuće, kapije starog kova, zamišljajući šta se krije iza svih tih teških vrata od punog drveta. Ponekad je imao utisak kao da je živeo u nekim srećnim, davnim vremenima, pa se na volšeban način stvorio u sadašnjosti, u kojoj nema para da sedne u restoran, te slobodno vreme troši šetajući starim kvartovima, razgledajući antikvarnice, sekend hendove i umetničke galerije. Tadej je bio gimnazijalac, četvrta godina. Stanovao je u skromnoj, iznajmljenoj sobi u potkrovlju ušuškane, stare, trospratnice.

Već je pomišljao da okonča svoju popodnevnu šetnju, kad, skrenuvši u jedva primetnu uličicu spazi usku i visoku dvospratnu vilu, svu u bršljanu, sa širokim polukružnim stepeništem koje je vodilo na trem sa betonskom, mahovinom obraslom ogradom. Dvorište je bilo malo ali sređeno, izuzimajući razbacane jabuke koje su mu dodavale posebnu draž. Stajao je par minuta kao ukopan pred svom tom lepotom. Njene konture osnaži vitka, negovana ruka bledog tena – pomerala je tešku zavesu na najbližem prozoru. Za tren, u njegove oči i boju, kojoj je urednik bilo daleko more, sruči se lik kakav još nije video u životu. Gotovo nadrealan prizor, od koga nije ni primetio da jednom nogom stoji u vodi koja je ispunila vapaj iščupanog dela kaldrme. Bordo zavesa se pomerala, a ispod nje bela, tanana, teže se borila sa vetrom. Njeno lice se pojavljivalo i nestajalo. Dugi prsti odavali su tajnu strpljivog milovanja nekog muzičkog instrumenta. Viđao je skulpture Ogista Rodena koje jesu od mramora ali odaju želju da ih takneš, nedvosmisleno mameći majstorstvom živog. Kamen nežnosti, koža. Savršen pregib ramenog dela i vrata bio je postolje za glavu crnih očiju, duge, žito-plave kose, prirodno zatalasane krupnim loknama. Nosić, kakav se retko viđa i usne zrelih višanja ni pune ni tanke.

Tek je padao mrak. Zažmurio je. Video je sjaj sazvežđa koje je nosila u očima, a belinu njenog tena oseti kao mlečni put. Otvorio je svoje plavetne dubine i, opet se u njih sruči još jedan talas svetlucanja morske pene.Labudov vitki vrat u posebnom, bezimenom plesu vetra, sjajnog bordo pliša i belog vela. Na tren, vetar vešto otkri ceo njen torzo. Pomisli kako gleda paunicu u svoj raskoši bez izlišnog šepurenja. Zlatni odsjaj svećnjaka u dubini sobe sa visokom tavanicom i mrlja od mastila na alabaster prstima. Dok je odlazila po neku vrpcu, duga ljubičasta haljina bez ramena otkrivala je dovoljno od savršenih oblika. Okrenuo je glavu na stranu da rastumači vlastiti vid: alabaster, mramor, koža, labud ogrnut bordo-belim velom, ljubičasto iz koga se izvija zelenilo bršljana, mekanost paunovog pera, sazvežđe njenih očiju, mlečni put, žito, rasute jabuke, usne višnje. Kad je vratio glavu u prethodni položaj nje više nije bilo. Samo zatvoren prozor i kolebljiv deža vi osećaj. Topot konja i zveket kočija. Tup zvuk ali dovoljno jasan, kao iz nekog tunela u blizini.

* Od tog predvečerja, drugu maršutu za svoje šetnje nije mogao zamisliti, međutim, dani su se nizali a ona kao da je iščeznula. Očaj je isprva počeo da kruži oko njega, potom da šeta oko, po, i u njemu. Grozničavo je ispunjavala svaki njegov minut. I taman kad je, žureći sada već poznatim putem, pomišljao da odustane od pokušaja da je vidi bar još jednom, opet zastade na uglu – ukopan. Skupljala je jabuke u dvorištu! Srce mu je lupalo sve jače dok je gledao kako svetlost vaja njene elegantne butine kroz tanku crnu haljinu. Nije bio od onih koji lako započinju razgovor al prelomi:

-Iizvinite, izgubio sam se. Možete li mi objasniti kako da dođem do centra?

– A šta vam treba u centru?

-Paa… – Tadej se sasvim pomete, čas zureći u stranu, čas u mlečni, osenčeni trougao njenog dekoltea, – Ne treba mi ništa u centru, jedino odatle znam put do stana. – smrsi unezveren.

-Čudno da ste zaboravili gde je centar ako ga često koristite kao orjentir. -reče Alisa.

-Paa, čudno je, verovatno zato što nisam bio do sada u ovom kraju. – petljao je, crven u licu kao šumske bobice.

-Da, da, dešava se, gubitak orijentacije. – nasmeši se ona.

„Pogled u stranu, pauze u rečenici, crveni obrazi. Nije me zaustavio zbog centra.“ Sad se i ona blago zarumeni kao da joj može čitati misli. Proučavala je njegovo lice koristeći njegovu smetenost kao štit da ne primeti i njenu zaslepljenost, divljenje njegovim usnama.

-Ako mi objasnite put mogao bih vam pomoći oko jabuka! – odvali, ni sam ne shvatajući odakle mu ideja i smelost. Gledao je u vrhove svojih dubokih zelenih starki, nemajući snage za susret sa njenim očima.

-Pošteno. Znate li nazive ulica, da zapišete ili… – ona napravi pauzu naglo kao da je progutala tajno pismo na brzinu i nastavi.

-Ovom uličicom idite do kraja. Skrenite levo i nastavite pravo, zatim skrenite u treću desno i prepoznaćete centar. Mora da ste primetili one lepotice secesije.

Haljinu lagano spusti da joj prekrije cipele. Izgledala je kao da nešto krije. Razloga za zabrinutost što u dvorište prima nepoznatog muškarca, nije imala jer je odavno uočila kod sebe nadarenost u proceni ljudi. Zacrvenela se krijući misao o njegovoj lepoti i želju da mu vidi oči, oči pod dugim trepavicama.

-Primetio sam, volim da posmatram. Mislim da shvatam put. Pa ništa, da skupimo te jabuke?

-O da. Izvoli. – Alisa odškrinu kapiju.

-Hvala.

Tadej odmeri njen struk, bokove, pa celu skladnu figuru. Muškarac kao muškarac! Svaki prvo pogleda grudi, struk, bokove, noge. Onda na red dolaze oči. Onaj koji kaže da prvo gleda oči – laže.

-Lepe jabuke.- reče stavljajući ih u pletenu korpu, usput ispod oka zagledajući njene dve, čvrste, koje su bile taman po meri njegovih šaka. “Plešu u ritmu sakupljanja. Haljina oslikava bolje od Da Vinčija. “

-Pogledaj kakva neobična kora.- obrati mu se Alisa oduševljena bojama koje je drvo darovalo svojim plodovima. Volela je da traži prepoznatljive oblike u neprepoznatljivom, apstraktnom. Ispružila je ruku ka njemu. Tadej nije uočio nikakav oblik na jabuci. U tome ga je omeo elektricitet prvog direktnog pogleda, skoro da su oboje pali. Ućutali su se osećajući da su doživeli isto, neobjašnjivo i po prvi put takvo.

Iščekivala je, čežnjivim notama obasipajući stare zidove svoje sobe sa klavirom da im se prsti spoje. Prevlačila je alabaster poteze preko dirki zamišljajući da su to njegovi prsti na njenom vratu, u kosi. I sada se nadala da će osetiti toplinu njegovog dodira na jabuci, ali to se nije desilo. Ćutanje i elektricitet su joj dobro došli da prikrije svoje maštarije i tugaljivost. Kočnice mlade dame iako par godina starije od njega nisu joj dozvoljavale da protka san u javu – provuče mu prste kroz kosu, poigra se s njima i u direktnom pogledu dubokog plavetnila vidi ima li povratne reakcije. Da pomiriše vlasi, spusti dlanove preko njegovih ramena do samih jagodica i tu oseti miris njegove kože.

“Muško ustrojstvo sveta! Ako primeti biću napadna, ovakva ili onakva. Bezbedna sam, misli mi ne može dokučiti. Oh, da i moje ustrojstvo sveta, neka on bude zavodnik. Lepše je ako on upriliči i nežnost i vatru. Osećaću se sigurnom i poželjnom u osvajanju snojavnog. Romantičnost je postala poput kuge ili kakve druge bolesti. Zašto? Neželjeno dete sati. Koliko su je puta mrtvu proneli kroz ovaj grad.“

On je tonuo, i tonuo kroz njene oči boje crne čokolade u neki drugi, čarobni, senoviti, otmeni svet u kome je postojanje savršenstva uobičajena stvar. Sekunde se razvukoše do pucanja.

-Nema lepšeg osećanja od onog kad se dvoje besprekorno razumeju.

-Molim?! – Alisa oteže “o“ razrogačivši oči.

-Izvini, baš sam se zaneo. Ne znam šta mi je.

Jabuke behu skupljene i oni lagano ustadoše. Tadej uze korpu:

-Gde da je odnesem?

-U kuću naravno, pokazaću ti gde.

Krenuo je za njom. Težinu voćki poništio je tajnovit govor sveta crne čokolade. Svaki korak razbuktavao mu je skicu nove situacije za koju se plašio da je ne iscrta naglas. Osećala je njegove misli na kičmi, stopalima, uvojcima koji su joj povremeno otkrivali i skrivali rame. Čula se škripa starog poda od punog drveta. Dovela ga je do vrata s rezbarenim biljnim motivima. -Evo tu, biraj gde ćeš. Volim da mirišu dok sviram. Bila je to njena soba za sviranje, san, dnevni boravak, sve. Iako je imala više soba nego prosečan građanin i mogućnost rasipanja prostorom, ovu sobu je smatrala svojom jer ju je punila dušom.

Tadej, sasvim ošamućen, lagano spusti korpu kraj zida i neprimetno povuče vijetnamku kako bi prikrio svoju napetost u farmerkama. “Biraj gde ćeš! “- zvonilo mu je glavi. “Zašto sve devojke misle da će ispasti lake ako daju neki nedvosmislen znak privlačnosti? Ako bih sad probao nešto, a ona se naljuti, to ne bih sebi oprostio celog života. Prevelik ulog da bi se s tim zezao. “ – grozničavo se vrtelo u njegovoj glavi. -Eto, voleo bih da mogu još nešto da učinim za tebe. “Voleo bih da do kraja vremena činim nešto za tebe.“ – mislio je.

Pre nego što je bila šta rekao, osetila je drugačiju atmosferu u sobi. Izgledao je samouvereno i usredsređeno na posao a znala je da on pliva u posve drugim vodama.

“Možda ga poslednji put vidim? Možda baš ovaj put pogrešim u proceni.Da li on gaji neka osećanja prema meni ili ja ovu njegovu rečenicu seciram kako bih ja želela? Zašto nemam moć da zatamnim sobu i pustim par plamičaka sveća da se poigraju našim senkama. Alisa, ispadni budala, pritupasta budala! Tako malo znaš o njemu. Ne, pusti sad to, ispadni budala, a posle grebi, skidaj ožiljke, koje ćeš kao jegulje vaditi mrežom iz jezera pogrešnih tumačenja. Ako. Ako? “ Ne izgovori ni reč.Iza leđja istegnu prste spusti ih niz haljinu i krenu. Zaplovila je ogoljenih misli. Stala je tik ispred njega.Čuo je njeno disanje, osetio dah na licu. Hteo je da je poljubi ali se blokirao od straha. Sve hrabre misli su sklisnule u mišju rupu. Stavila je ruke na njegova ramena, otvorenih očiju poče da se igra njegovim usnama. Priljubila je telo uz njegovo, a ruke mu navela na njen struk. Zadrhtala je od ukusa poljupca. Nesvesno savi desnu nogu u kolenu i obgrli njegovu. Kao jedro uz katarku, sigurno.

2.

Bi bi bi! Bi bi bi! Bi bi bi! “Pu, jebem ti i alarm i školu i radni dan! Da li postoji uopšte divan san odsanjan do kraja?“ – Tadej skoči iz kreveta kao oparen, zeleneći se od besa. Krenu ka kupatilu, saplete se o kabal električne gitare, umalo ne razbivši nos o vrata.

“Ne mogu da verujem.“ – očajavao je. Napolju je zarominjala kiša. Ugljen oblaci i grad upijen njihovim odrazom. Obuče se na brzinu, tutnu u uši slušalice, u usta eukaliptus žvaku, odvrnu Fejt no mor (Faith No More) i stušti se niz stepenište.Prva dva časa je razočaran otkunjao u svojoj omiljenoj predzadnjoj klupi, a nastavio je i na velikom odmoru sve dok ga ne trže glas razredne. “Šta će sad ova ovde kad imamo muzičko?!“

-Deco, od danas će vam muzičko predavati nova nastavnica.Ovo je Alisa, Alisa ovo je četvrto tri.

Tadej zausti nešto da kaže, glas ga izdade a žvaka mu ispade iz usta. Pred tablom je stajala žena iz sna. U dlaku istovetna.

Njoj je ovo bilo peto ili šesto odeljenje na pripravničkom radu. Najdosadniji i namučniji dan u školi. Gimnazijalci dobijaju novog profesora i spremni su na svakakve provokacije ne bi li što pre izbacili iz takta novajliju kao da je novajliji lako. Nezainteresovani sede u svom oblačiću odsutnosti, neki su uplašeni predrasudom dobitka novog bauka koji je stigao po naredbi samog đavola da ih maltretira i izmoždi nekim notama i teorijama. Odeljenje se podeli na bojno polje u kome ima bar četiri zaraćene strane, s tim što oni koji vole i žele da prate nastavu uglavnom gube. U pobedi na tom frontu sve je neizvesno i različito od odeljenja do odeljenja. Učenici su u boljem položaju od novajlije ali to ne shvataju jer su im pogledi ograničeni samo na njihovu obeleženu teritoriju. Alisa ima još jedan front – zbornica, kolektiv, direktor. Kad ušeta novajlija onda ga porede sa bivšim profesorom. Direktor je tu da mrači i oblači i prima informacije od dežurnih cinkaroša koji to rade iz čistog poltronskog nagona. Tu su i nipodaštavajući stavovi izrezbareni u pojedinim glavama – Pih muzičko! Po pravilu tu su pozitivci oni najiskusniji profesori koji su prošli sito i rešeto. U jednom su svi isti –raspituju se u kom odeljenju ima sledeći čas i dobija savete iz rukava: Jaooo, pazi se tamo imaš nagazne mine a to su ti sledeći učenici. Nek ti je sa srećom kod njih… Aaaa tamo… lepo odeljenje, fini đaci.

Drugi dan u školi i zadnji čas upoznavanja sa novim odeljenjem. Dobila je neke nedefinisane i poprilično podeljene stavove o četvrtom tri. Prvog dana uočila je da saveti nisu merodavni i ne neležu na njenu lestvicu – za one sa upozorenjem ispostavi se da su mirni i obrnuto.

Stavila je dnevnik na katedru i počela da upusuje čas i odsutne. “Što ne završih psihologiju?! Dobar dan, dobar dan! Izvolite svako nek priča o sebi dva minuta ali bez podataka, rođeni smo, išli smo u taj i taj vrtić, osnovnu smo završili. Ne, ništa o toga. Samo dva minuta monologa o poznavanju svog ja.“

Ustala je i počela da priča šta će im predavati, kakav je plan i program za ovu godinu. Zatim ih prozva da se predstave, kako služba nalaže da se upoznaju i da im zapamti imena. “Ma da, ko ne bi zapamtio dvestapedeset imena za dva dana. Dobro je da škola ima kabinet u svakom času mogu im privući pažnju sviranjem.“ Učenici su ustajali, bezvoljno doduše i izgovarali imena. Nije se trudila da ih zapamti jer joj se sve zbrkalo od količine informacija. Jedva je znala kako se ona zove ali je zato nepogrešivo pamtila odeljenja i likove. Imena će kasnije. Sve dok ne ustade dečko u zelenim dubokim starkama iz predzadnje klupe i reče: – Tadej Pilipov.

“Tadej Pilipov?! Dečko iz sna prisutan času. Ček, ček Alisa ajde polako ne moraš odmah po uput za psihijatra može biti da nemaš halucinacije. Ajd, ajd pogled kroz prozor! Danas je najmrkliji dan u zadnja tri meseca može biti da su to sve oblaci zamesili. Nisu?! Doručkovala šampinjone od njih se ne halucinira. Nisi pila ništa zadnju sedmicu od alkohola. Podsvest je neistražena. Mozak koristi maleni deo svojih mogućnosti. I snovi su neistraženi sem što su ih kao izučili po nebuloznim sanovnicima. Snovi su posebna sorta kao svako biće. Ček, ček, piješ alge, na dijeti si ali alge su zdrave. Kako je krenulo možda uđeš u odeljenje gde su zidovi od korala a ti bosa, pa se čas pretvoriš u sirenu čas u ajkulu, čas u školjku i seješ bisere, prave. To bi bio unosan posao! ” – pokušavala je da se iz mučnine iščupa šalama na svoj račun, pronađe neko racionalno objašnjenje, da porekne vid, ali on je zaista stajao tamo. U istoj garderobi.

* Tadej nekako pregura ostale časove kao u bunilu i uhvati autobus ka centru. Normalno, nije mu padalo ni na kraj pameti da je i Alisa sanjala njega. Palo mu je na pamet da potraži kuću iz sna, i upravo je, u busu, zamišljao put do nje. Ubrzo krenu iz centra i za petnaestak minuta nepogrešivo, žureći, stiže pred kapiju vile iz sna. Samo što od njenog sjaja ne beše ostalo ništa. Ruina u zaraslom dvorištu, po svemu sudeći napuštena. Osvrnu se levo desno i gurnu kapiju. Otvoreno. Krenu lagano kroz mnoštvo lišća, papira, kesa i kojekakvog smeća, što bačenog što nanešenog vetrom. Pope se ispucalim stepenicama, uhvati se za kvaku, brava se maltene raspade od rđe. Možda je nekad i bila zaključana. Vrata škripnuše i on se nađe u carstvu prašine, paučine i oronulih stvari. Ode u sobu za sviranje i stade na mesto gde se prekinuo san. U opštem haosu nedostajali su klavir i korpa. Tu, tačno na mestu iz sna, on zatvori oči i istog trenutka oseti njene vrele usne, i nju celu upijenu u njega. Njen strukić u svojim šakama i, malo niže brežuljak. Proključa. Izvuče svoju nogu iz zagrljaja njene, uze je u naručje i spusti nežno na klavir.

“Stvarnost je urušen rudnik snova u boji. Košmari su pucanj crnog cveta rascvalog po mišićima stvarnosti.“, mislila je Alisa odlazeći iz škole. Posmatrala je uvela lica u prolazu, autobusu. Film se smenjivao na platnu svakodnevice, dok je ona stajala na njegovim, beskonačnim pokretnim stepenicama, nezainteresovano. Jabučica bi joj se pomerila samo u trenu kad bi videla zagrljen par. Tad bi joj bezvoljnost prešla preko grudi, pogasila sva svetla. Mrkla zgrada kraj blještavih.

-Stvarnost je urušen rudnik snova u boji. – rekla je prijateljici koja je pozva da izađu uveče.

-Molim?!.

-Ništa, ništa, čujemo se ovih dana.- reče Alisa prilazeći svojoj vili. Njeno dvorište bilo je od onih lepih uprkos disharmoničnoj mešavini bilja. Magnolija pred levim bokom stepenica izvlačila je potezom rasta sklad sveukupnog. Nije poznavala stanare druge polovine vile. U taj deo se ulazilo iz druge ulice.

Skupljala je par listova platanske simfonije s namerom da oživi klavir i inspiraciju kad u bari umesto magnolije, neba i svake logične slike ugleda, duboko morsko plavetnilo.

“Dođi. “

Nežnošću položena na klavir niz leđa joj prođe dašak tihe jeze, haljine koja odbacuje dugmiće, porube, stid. Poput topline koja prostruji telom kad obdariš obrisom plitki rečni brzak, raširenih ruku, obljubljivao ju je dušom duše. Pažljivo, da na porubima neba ne naruši smešak savršenog. Puštali su se niz vatrene vodopade, čvrsto se držeći jedno u drugom, jedno u jednom. Uranjali su i izranjali. Uplitali i rasplitali ne rušivši moć poljupca. Prelazila je prstima preko donje usne opipavajući njihovu strastvenost neunakaženu površnošču. Čuli su se kao vrisak slobode gde nema granica, moje, tvoje. Trčala je po obali zapljusnutoj vrhuncem pigmenta iz njegovih dubina. Valjali se po žitu naraslom iz svakog daha iskonske ljubavi. Rasprsli su se u kapljice, u paru i sve sto je od njih ostalo bila je ruka puštena da ih skuplja kondenzovane u levak blagodeti koji pozna retkost pronalaska pravih – začetih i rođenih da se prepoznaju.

3.

Zveket kapije trže Tadeja, on baci pogled kroz prozor, ali ne beše nikoga. “Šššššššš. Da, to si ti – balon koji će se izduvati. Nije ti se učinilo. “ Osvrnu se još nekoliko puta u tom rusvaju i ode. Seti se da nije ništa jeo celog dana iako nije osećao glad. Uđe u pekaru na uglu, nekoliko ulica dalje, naruči burek sa mesom, jogurt i sede za sto u ćošku. Zapita se da li je normalan i da li se i drugima događa nešto slično? ““Nema šanse! Ovako nešto se dešava samo retkima. Zašto?! ““ – smaza halapljivo burek, ispi jogurt na brzinu i ode i odatle, razočaran što je sve samo san.

Usput je proučavao sve devojke i žene koje je sreo. Detaljno, kao na skeneru, koliko je vreme mimohoda dozvoljavalo. Nijedna ne beše ni nalik Alisi. Neke su i imale nešto od njenih crta, oblina ali u celini, to nije bilo to, ni blizu. Pomahnitalo je iščekivao sledeći čas muzičkog. Napokon dođe i taj dan. Odmah po završetku prethodnog časa strča u kabinet, uze školsku, razdrndanu gitaru, naštimova je užurbano, koliko se to moglo i razvuče poput meda, tužan bluz. Nekim njegovim drugovima se dopadalo njegovo sviranje, a od drugarica baš nijedna nije imala uvo za žice. “Daj, ne drndaj više! ““ – govorile bi one smele, utegnutih zadnjica i labavih mozgova. On bi na to samo odmahnuo glavom svestan besmislenosti bilo kakve rasprave.

-O, pa ti znaš da sviraš? Da li si išao u muzičku školu? – Alisa proviri kroz otškrinuta vrata.

-Samouk sam. Ja i ortaci smo imali bend, svirali smo po klubovima i razišli se.

“Izgleda starije od vršnjaka to bi potrlo jaz palanke, naš jaz od pet godina. Velegrad, metropola – za ovakav slučaj palanka. Osuda i prezir, gađenje. Možda bih sama sebe zamrzela, osudila i prezrela?! Da je obrnuto i da se nismo sreli ovde, muškarac bi bio frajerčina makar bio sa dvedeset godina mlađom. Ovo je vanredni ispit. Morali bi sačekati da završi gimnaziju pa tek onda ako je moguće. Nije moguće, ostala bi trzalica prošlosti. Ovo je ispit i rebus. Zašto baš ovde da se pojavi?! Bela rukavica san, crna rukavica stvarnost, ajde sad budi pametna! Udeni jednu u drugu. Ne, mi nemamo jaz. Kad bi nas sreo neko ko nas ne poznaje mislio bi da je on stariji. Odakle ti ovo – mi?! Zabrazdila si, draga moja. Čupaj se na vreme. Iz čega?! To je još jedna tvoja kompozicija, poklonjena papiru da se nikad pred publikom ne pokloni, ne oda. Uostalom, snovi se ne mogu preklopiti, ako je on tebi iza zastora jave nisi ti njemu. “

-Voliš bluz, čujem. Znaš li nešto od Bet Hart?

– Znam onu sa Bonamasom, Nutbush City! – Tadej započe pesmu. Alisa zapeva par stihova. Munjama ozvuči prostoriju. Tadej se raspameti, osećajući naboj adrenalina kakav nije osetio ni na najboljim svirkama. “Kakav glas! Kakav glas, a uopšte ne liči na Bet. Bolja je! Ko bi rekao? Neverovatno! “

– Hajde, počinje čas za nekoliko minuta! – Alisa pokaza rukom vrata učionice. Tadej se oduze na par delića večnosti – A, da, čas… – promrmlja, odloži gitaru i iz kabineta pređe u učionicu. Polako počeše da stižu i ostali. “Kakav bi raspad pravili kad bi pevala sa mnom! Kakva boja, kakav način, dinamika! Pih! Mogu da sanjam. Boli nju uvo za ovakvog klošara. Profesorka! Hm, očigledno voli džez, Ova Bet je zapravo džezerka. Kako da sviram s njom? Kako, kako, kako?! “

– Dobar dan, deco!

“Čuj, deco, verovatno nije starija četiri, pet godina od nas.“ – Tadej je nervozno smišljao varijante kako da je navede da još neki put zapeva. Znao je da to neće uraditi nikad pred odeljenjem, logično, dakle moraju biti sami, ali gde? Kako? Zašto?

“Na odmoru između časova nema šanse da se otpeva cela pesma. Šta ako neko bane i vidi je da peva sama s učenikom? A učenik nije u sekciji. Muzička sekcija i ne postoji! Skandal! Bruka! Razumljivo. Tadeju, biseru, kralju malera. Prvi put čuješ pevačicu svog života a ona ti je profesorka. Otmena. Gospođica. Verovatno nije ni ušla u klubove po kojima si svirao. To što sanjaš kako skidate lak s klavira nije neki problem, problem je, što bi, i kad bi pristala da peva, bilo pitanje dana, to jest večeri, kad će vas u klubu videti neko iz škole i to razglasiti kao spektakularan trač. Ne, ona to neće. Ima platu. Šta će joj par hiljada iz kluba, zar bi pokrile priču da se vucara sa učenicima po kafićima i još i peva? Nema šanseee. “ Tadej ispusti najduži uzdah.

Alisa poče sa standardnim prozivanjem. “Da mogu, sama bih sebe upisala: profesorica prividno prisutna, zvanično neprisutna, kako-god. Da uzmem bolovanje? Dam otkaz? Pobegnem iz rebusa ali kako kad sam ovde tek nedelju dana. Pripravnički staž i odmah teg oko nožnog zgloba. Robijanje. “

Dala im je kontrolni s nekoliko pitanja. Ništa teško, ništa specijalno ali dežurni antištreberi su uveliko dobošarili negodovanjem.

Njena polovina koja se borila sa Tadejom, životom koji joj dao nešto vanredno lepo i u istom đžakčetu strpao klizišta, odron kamenčina na putu dok vozi ležerno, mogućnostima i nemogućnostima. Njeno anti-ja sedelo je sa njenim drugim ja na istoj stolici za katedrom. Nabijala je glavu u dnevnik, notese i trudila se da ne gleda u njega. Kao da će je pogled preko celog odeljenja otkriti. Osećala je krivicu bez krivice i videla sebe jasno – peščanik za katedrom koji bezuspešno presipa zrnca – antija–ja-sada–antija. “Ne, da se nisi makla. Ne ustaj! Pazi da se ne izlaneš da jedino njegovo ime znaš, a i prezime. A da odeš kod školskog psihologa? Dobar dan znate imam „problemčić“. Kakva bi to bila sočno-degutantna partija. Da, da slušam Vas. Da, da razumem Vas. I kažete to je bio samo san, jeeee l??? A posle toga pečat – iako tvrdi da su ona i punoletan učenik započeli vezu u snu (koji je s moje stane pod velikim znakom pitanja), nije podobna za rad u školi. Pečat. Žig. Pljas. Šut karta. Za šta?! Gde su sve one godine studiranja i kome i zašto da baciš. Počinjem da se gubim!

A njegovi prsti danas na gitari a tvoja želja da pobegnete negde daleko od škole, sveta, svega? Onako stvaran opipljiv san ne može biti slučajnost i beleg nekog mlakog, bledog univerzuma. Svetovi se sreću, prelamaju, ko zna koliko ih postoji na Zemlji a da se međusobno ne vide. “

Vetar je, jeste, biće. Kiša je, jeste, biće. I snegovi su, jesu, biće. I svet i život ,je, jeste, biće. I pećine su, jesu, biće. I mi smo, jesmo, bićemo Strašnom žaokom nemani vremena aždahom prostora probijeni i, osuđeni večnim pokušajima upiranjem praistorijskih šaka na ukopanim nedrima pećinskih zidova da spoje se istovetni kontinentima udaljenosti mereni. Probijeni s leđa leptiri u zastakljenoj kutiji eksponati u vakumiranim teglama jezivi a svega iskonskog svesni.

Prenu je zvono za kraj časa. Učenici su skupljali kontrolne zadatke a ona je završavala sa pisanjem pesme koja joj je iskliznula, lako. Samo da iskomponuje muziku. Dok je kod kuće ocenjivala kontrolne zadatke, jedan ispusti iz ruke. Uznemirena, istrča u dvorište da se nadiše vazduha.

U gornjem desnom uglu pisalo je Tadej Pilipov, na dnu, ispod odgovora broj telefona.

4.

Tog popodneva, maštajući o zajedničkim svirkama sa Alisom i mestima kuda bi rado delio korake sa njom, odšeta do svoje omiljene antikvarnice. Sa ulice se ulazilo u omanji lokal, pretrpan koječime, što ga je činilo sasvim bajkovitim. U uglu su male kružne stepenice vodile u podrum koji mu je posebno bio zanimljiv jer je sadržao i stare knjige. Raznovrsne. Obožavao je one jeftine sa vrednim sadržajem. Voleo je i da se subotom prepodne smuca po buvljacima. Radovao bi se sa ushićenjem kad bi otkrio veliki plen. U stvari, pronalazio je ljude koji ne znaju šta imaju i šta prodaju. Strastveno. On se spusti dole i poče pažljivo razgledati. Miris prošlosti! Mogao je da ga zamisli i kad ga nije osećao, na nekom drugom mestu. Pažnju mu privuče knjiga povezana crvenom kožom, sa zlatotiskom, uze je i tek tad, otvorivši na sredini, shvati da je to stara sveska, nalik modernim rokovnicima. Pisana rukom. Mastilom. Prelep, reklo bi se, ženski rukopis. Okrenu na početak i umalo je ne ispusti od neverice. Na početnoj strani je pisalo: Dnevnik Alise Gromović, 22. maj 1897. god. Srce mu se uzlupalo kao da se probudio u grobu. Udahnu par puta duboko i okrenu prvi list:

… dok sam provetravala sobu, sa ulice me posmatrao, ko opijen, naočit mladić. Pravi gospodičić. Nisam mogla da ga ne primetim. Sve je trajalo kratko a mogla bih pisati i pisati o tih par minuta. Poduža, do kraja vrata, izrazito tamno plava kosa. Rekla bih crna, na prvi pogled. Prilično visok. Boju očiju nisam razanala al čini mi se da ću igrati u njima. I plivati, i plivati bi htela da znam. Pravilne crte lica. Usne kakve treba ako ni zbog čeg drugog zbog lepote štovati, slaviti. Da ne bi primetio smelost da ga pogledam odglumila sam da mi treba vrpca iz dna sobe…

Drhtavim rukama Tadej okrenu zadnju stranu. Na njoj pesma.

Vetar je, jeste, biće. Kiša je, jeste, biće. I snegovi su…

Istrča uz stepenice, sa dnevnikom u šaci.

-Koliko košta ovo?

-Petsto dinara.

Plati bez razmišljanja, iako mu je ostalo samo nekoliko stotina za trošak do kraja nedelje, kad su mu obično roditelji slali novac. „Šta je bre ovo, da li sam odlepio? Da nisam slučajno nekad čitao ovo pa zato sanjao? Nema šanse! Zaboraviti ovako povezan dnevnik, još ručno pisan – nemoguće. Ludnica!“ Stiže kući, izu se, baci jaknu na pod i zavali se u krevet sa dnevnikom u rukama. U dahu ga pročita negde do polovine.

…Želje su moje uslišene. Da l ču ih on kroz misli svoje? O, sreće, kad moji na pute odoše danaske. Sad ne moram ni videti more kad ugledah oči krasne, kad me nauči plivati u njima, plavim, plavim! Tadej, Tadej po sto puta izgovam ime. Nek. Skupljali smo jabuke. Nemam ja nikakve moći nad njim nit on nada mnom. Prvi put čuvstvujem silno. I on, i on, sve što pogledam tancuje od radosti i listak na grani. To je onaj pravi. Sve tancuje…

…Nežnošću me položi na klavir niz leđa mi prođe dašak tihe jeze, aljina pobaca dugmiće, porube i stid i sram. Poput topline koja prostruji telom kad obdarih obrisom svojim plitki rečni brzak, a raširenih ruku, obljubio me dušom duše. Pažljivo, da na porubima neba ne naruši smešak savršenog…Valjali smo se po klasju naraslom iz svakog daška iskonske ljubavi. Rasprsli se u kapljice, u paru i sve što od nas osta bi ruka puštena da nas skupi u levak blagodeti koji pozna retkost pronalaska preslikanih pravih…

…Kome da se ispovedim sem tebi pero moje. Greh ne osećam, obeščašćenost, ni to. Možda bi trebalo. Možda. Ali ne da mi iskon. Onda bi vila trebala da oseća obešćašćenost od bršljana i od srama da se sruši. Onda bi trava u lugu trebala da se osuši, kad poljupce joj dariva kiša il prva rosa. Kao kad bi mi se sramotilo jedno oko od drugog, desna ruka od leve…

Tadej se zagrcnu. Iz frižidera uze hladno pivo. Umi se ledenom vodom. Što je više čitao niz ulegnuća s obe strane kičme, niz slepoočnice slivao mu se vreo znoj. Zbunjen i izgubljen, i sam u svemu što ga zadesilo. Vrati se na krevet otpi pola flaše iz jednog cuga. Ovaj put duboko udahnu desetak puta i nastavi.

…Zora. Čuh poj ptica, no to me iz sna ne prenu. Na penđžeru nađoh skriveno pisamce: Ljubljena moja, pred tvoje roditelje ne mogu izaći iznenada sam. Pred moje hoću, mogu. A ti, jedina, probaj da tvojima nekako samo nagoveštaj daš da ljubiš ko što te ja ljubim. Neprirodno je da nas razdvoje. Greh je razdvojiti iste pronađene, na drvetu dve spojene grane. Ne, ne mislim o tome, prosio sam te, prosim te i sada. Ljubljena moja, samo im nagoveštaj daj.Onda dolazim od tvog oca ruku tvoju tražiti, moliti ako treba. Tvoj Tadej. (Budi mi što pre, gđa Pilipov)…

…Ljubljeni, listak sam što zlo, zdravog napola kida, otpadam, sa nas otpadam i žižak jedva svetli u ovim rukama.Moji su nemilostivi. Nemilostivi! I uplašeni a meni strašni, tuđi, neshvatljivi. Njihove reči, o samo reči, da me ljube i žele za me najbolje, prolaze kraj mene i ja im umičem, umičem. O, reči samo reči, ko kuršumi. Ne rekoše mi ni kad navrših osamnest leta tu kletvu, za me kletvu i crne bačene čini. Oni su mene prodali, prodali, ljubljeni. Taj savez zla sklopljen je i zapečaćen rukovanjem mog i njegovog oca. Oni će spojiti imanja i biće zadovoljni, bogatiji, al neće nemilostivi nikad razumeti da su jedninu kćer pohlepom izgubili.

O, proći u belom, u belom bez tebe voljeni. Taj mladić mene ne ljubi, o samo da se nebo umilostivi da ima neku frajlu, ljubcu, nek k njozi što više, što više hita, hrli, da mi telo pogledom ne skrnavi. Pašće crni prah po mojoj beloj puti, alabaster, kako ti kažeš ljubljeni, alabaster.

Poći, oh poći u belom pod suncem čađavim. Proneće me konji nakinđureni u kočiji, predaće me trgovci strašni, nemilostivi u ruke potpunom strancu.O, živeti sa stranim telom, ko s kamenom mramornim u beloj postelji, sa stranom dušom čaj piti, sobe deliti, decu rođati. Kletva je pala silom zla vođena, a ja ću svom snagom iskonskog, slati molitve iz naše ljubavi, da ne mogu zaneti s njim, nikad, nikad s njim. I nek se bar jedna želja meni obistini u ovoj crnoj prašini.

O, voljeni, proneće me kroz varoš i čućeš muziku, nalikovaće srećni svatovi, al pamti, pamti jedini, srdašce u crnini. Svatovska muzika grebšće mi uši. Topot konja, bez radosti i beli veo duše koja tuži u tmini, u tmini, ko pucnji od kaldrme odbijeni. Tamo gde prvi put s njim nogu iz kočije spustim, od jada i jeda ostaće deo bez-kameni. O, žito, žito kad bace to biće glečeri studeni po meni. Pružiću mu ruku, ko k giljotini.

Al, pamti, pamti jedini nama ću rađati decu duše i prezime ću tvoje uzeti kako je meni volja i naša pravda, voljeni. Telo će živeti po strašnom ugovoru mojih – tuđih njihov život, nikad moj. Al, pamti, pamti jedini, duša neće ljubavi.. Tebi ću u snima pohoditi, s našom decom duše tancovaćemo, trčati kud nam dušca sušastvene ljubavi, zaište, poželi.

Al pamti, pamti, jedini ja se s tobom, s nama ne mogu i neću praštati, rastajati. Živeću u snove pohodiću i ako te još negde sretnem okom ćemo se jedno drugom predavati.

Dušom, gđa Pilipov.

Leta našeg, od sada doveka.

5.

“E, do kurca!“- pomisli Tadej, razočarano odlažući dnevnik. Imalo je u njemu još toga da se čita, ali već je bio dotučen. Ostade da leži zureći nepomičan u neki hijeroglif u malteru plafona. Kroz prozorsko staklo jedan vrabac ga je posmatrao s velikim zanimanjem. Nakon desetak minuta, ne ustajući, dohvati gitaru iz ćoška i lako, kao kad teče voda, izbaci iz sebe savršenu muziku za pesmu na kraju dnevnika. Ispi pivo do kraja, posmatrajući vrapca kroz zeleno staklo.

-Tu-lu-riri-blip-blip!!!

“Sms!”- skoči i užurbano izvadi mobilni telefon iz jakne.

>>I šta sad ovo znači? A.<<

“Nepoznat broj! Inicijal A! To je ona!” – uzdrhta.

>>Mislio sam ako bi mogli još neki put pevati sa mnom. Pevate fantastično. Verujem da su to mnogi primetili. <<

Otkuca brzopleto. “Tako. Pa šta bude. Ako hoće hoće. Možda je ovaj način čudan ali nije ništa nepristojno. U stvari, nije ni čudno. Svi znaju da sviram i pevam. Zašto ne bi mogao da idem na privatne časove kod nje? Kako mi to odmah nije palo na pamet. Odeee poruka. Grrr! Trebao sam odmah da pitam za časove. Pitaću sad, pa kako hoće. Šta košta? “

>>Zapravo, hteo sam da pitam da li držite časove privatno? <<

“Konju jedan. Trebao si prvo ovu poruku!” – Tadej se plašio njenog odgovora.

>> Držim ih povremeno ali to si trebao da me pitaš u školi. Saznao bi odmah, i ne bi dobio smanjenu ocenu zbog žvrljanja kontrolnog. Zar ne misliš da tvoj način prevazilazi osnove kulturnog ponašanja? <<

“Dobro, mala lekcija opšte kulture neće mu štetiti. Bila sam odsečna i jasna. Valjda se neće setiti da sam sve to mogla da mu saopštim u školi i uzvrati kontrapitanjem ili još gore tvrdnjom da sam mogla precrtati broj kao netačan odgovor. Ma, i da se seti neće smeti da napiše. ”

Vrzmala se u dimu cigareta koji je vitlao oko nje. Muharica uhvaćena u isparavanjima otvorene flaše vina. Kako ju je nervoza hvatala, tako se sve češće grabila za tabakeru i jednu za drugom cigaretu pržila. Koncentracija joj je popustila. Bila je bezvoljna, nikakva. Čaša koju bi ispustila bila bi njena prava slika – krhotina. Koliko je prvih dana snoviđenja bila zanesena, poletna, nasmejana toliko je sada obamrla od razmišljanja. Sve manje je spavala. Ispijalo ju je kombinovanje nepoznatog i nemogućnost otvorene komunikacije. U nekoj normalnoj situaciji mogla bi otvoreno razgovarati, flertovati, pa čak i nazreti da li je na pomolu neka nova veza. Kod njega i kad bi primetila pozitivna strujanja ne bi učinila ništa. Da nije ona klasika – poigravanje gimnazijalca sa mladom profesoricom, da bi kasnije mogao da se šepuri pred drugarima?!

Stranac u crnoj rukavici.

Šah i mat i remi na tabli sa x polja. I, klatno prostora.

Podvojila joj se tuđa ličnost, duplirala stvarnost. Tumarala je izgubljena između svetova. Dolazila je do njihove granice od mekanog stakla, doticala raširenih prstiju obe ruke i gledala s druge strane linije dlanova muškog lika.

“Da li si ti blizanac njemu ili on tebi? Reci mi. ”

Tišina. Premorenost. Škljocanje upaljača.

Sa druge strane, on, kroz zelenu zamagljenost kraičkom trezvenosti, promatra komplementarni crveni povez. Intenzitet ličnog poprišta se pojačava. “Da li si ti bliznakinja njoj ili ona tebi, reci mi? Koja je kojoj zlatnom kišom na koricama tisak ostavila? ”

Želja na klatnu prostora okačena: Kad bih smeo, samo kad bi smeo predati joj dnevnik.

Tišina.

* >>Izvinite. Preterao sam. Koliko košta jedan čas? Želeo bih da Vam pokažem nešto jako zanimljivo i mistično.<<

“Ako se ljuti, zašto šalje poruke. Da joj nisam interesantan ignorisala bi moj broj, možda bi mi dala i keca u napadu besa. Sa druge strane, stvarno je glupo napisati broj na kontrolnom. Kao neki žigolo, istripovani frajer! Nisam normalan.” – Tadej je strahovao da ne naruši njihov odnos iz sna. I ovaj iz zbilje koji takoreći nije postajao ali bi mu rušenje kakvog takvog odnosa, koroziralo sve šrafove u odvrtanju dnevnika. Ne bi bio samosluđen u tome, a možda ni ovako.

>> Dogovorićemo se u školi oko svega.<<

Naglo baci telefon na dvosed. Odjednom sveza kosu, presvuče su u majcu s bretelicama, obu patike kao da je neko proganja. Nevidljivi žderač pojeo joj je svu obamrlost. Spremna za trčanje po parku s visokim hrastovima istrča u dvorište. Po njoj se proli ledena kiša, provejavala je susnežica. Obučena lagano za topli septembarski dan, ostala je sat vremena ukopana u vakumu nekog oktobra, novembra.

“Smiri se! Smiri se! To ti je od nespavanja, ublaženo rečeno od nespavanja, neublaženo klackaš se sa insomnijom. Udahni! Otvori oči! Sad! Sjajno, sjajno Alisa akvarel, s krokijem susnežice u de dolu! U de dolu dođavola!!!”, besno je grizla usnu iznutra, dok sukrvica nije krenula.

“Krade me, otima, Tadej iz sna Tadeju blizancu i obrnuto. Udruženi, razvlače me po onom što je ne(ostalo) od mog života.”

6.

Tog jutra, Tadej ode u školu pešice, sa Radiohedom u ušima. Voleo je njihove starije albume, to je bila jedina rok grupa koja mu je stvarala svojom muzikom prizore i osećanja kao što to čini klasika. Voleo je da ide pešice, kad god bi imao vremena, mada je bilo dobrih četrdeset minuta do škole. Neobjašnjiva tuga pohodila ga je svake jeseni od kada zna za sebe. Moglo je sve da bude u najboljem redu, ona bi i tada stizala sa prvim umrlim listovima. Nezvana i neumitna kao zakon svemira. Dani u školi bez muzičkog su bili radi reda. Ovaj je bio jedan od takvih – koncentrovana turobnost.

* Alisina buđenja ličila su na propadanje kroz džepove dubokog sna, meškoljenje na površini plitkog i hvat za kanap helijumskog balona. Boju i veličinu balona birala je na linijama jutra, odbijajući njegove prirodne jer su imale rezove naređenog. Birala je nenametnuto – uvek. Pred tim suludim principom priroda je pred njom štucala. Bila je sunđer za tonove koji iz sebe jednim stiskom iscedi notne litre statičnog njenoj biti, ali šta ostane vodilo ju je do prvog dodira stopala sa drevnim podom. Davno je napravila lapsus drevni namesto drveni i to sačuvala u šeširu osmehnute lađe za budućnost. Došla je do muzičkog stuba i najglasnije pustila ono što je ostalo u sunđeru pesmu “Cutting Ice To Snow” grupe Efterklang sa Danskim nacionalnim kamernim orkestrom. Ozvučila je vilu putovanjem do koncertne dvorane. Ta moć da bez dinara odleti gde poželi, spojena sa praskom raskoši u čulima, nosila ju je od kupatila do kuhinje. Vrtela se u lepršavoj crnoj spavaćici sa leptir-padajućim rukavima od laktova, hvatajući usitnjen led do snega i pevušeći isti. Uživala je u ispijanju prvojutarnje kafe dok se sneg stapao sa tilom.

Za nju nije postojala prazna prostorija bila ona nakrcana stvarima ili ne. Poznavala je i priznavala, prazninu i tišinu jedino u svojim unutrašnjim odajama. Kao juče, kada je pisala pismo majci. Neka prozirna a teška barijera, postavila se između njih dve a da nije do kraja odgonetnula zašto. Iz pristojnosti bi joj napisala par redaka, dok se na sećanje hvatala plesan i buđ. Osećala ih je na krasti onih dana kad je kao dete krenula klavirnim putem a majka negodovala insistirajući da se bavi isključivo harfom. Alisa je popustila ali je harfu gledala kao umnoženost metal- hladnog. Zbog toga je imala razumevanja za pojedine učenike koji su po naredbi školstva morali da uče muzičko, ono što ih ne ispunjava i ne dotiče, nigde.

Danas ima samo jedan čas u trećem pet. Planove i pripreme odradila je sinoć. Misli o demunitivnosti pripravničke prosvetne plate ostavila je pod ključem u kredencu bljutavosti skupa sa harfom. Sve to joj je omogućilo da jutro provede bez žurbe i ispuni vreme sobom. Navukla je debele zavese navodeći iskru svetlosti ka klaviru. Volela je punokrvnost života, makar joj on ostavljao i tragove sukrvice, neprijatnog znoja na krivinama, usecima.

Mokre kose sela je, spustila prste na klavijaturu i osetila elektricitet u dodiru. Svoje ruke videla je kao dobroćudne meduze koje pipcima izvlače iz klavijature i nje, maksimum stvaralačkog. Počinjala bi tiho poput kapi na sred vode tek da uznemiri površ, zatim bi se poigravala sa krešendom i dekrešendom talasanja, i unosila neizostavni forte u svaku kompoziciju. Bez snažne i glasne sekvence u kompoziciji nije mogla. To je za nju bila beživotna i anemična avet. Telo joj se povijalo u ritmu vodenog, nagonom stvaranja lepog, predavala se njenim pejzažima, pjano, forte. Ponešena, davala bi slobodu desnom kolenu, okretala se k lišću zanosa pobacanom oko klavira i u svakom videla instrumente i likove kolega iz orkestra.

Kad bi završila, spustila bi prste na krila i pustila telo da s uživanjem, u prirodnom ritmu, izranja iz uzburkanih dubina pulsirajućeg i novostvorenog.

Dok je ustajala da se spremi za školu, oko joj je registrovalo samo linije. Sve joj je bilo u linijama, žice klavira, tekstura poda, nabori draperija. “Paralele. Pusti paralele! Vreme je da kreneš. Mogla bih prečicom kroz park.”

Novostvorenu raskoš potpisa sa “Nemoj da me rasplačeš” i krenu.

* “Danas iz matematike nova lekcija, istoriju pita, to znam, fizika kontrolni, nije problem, sociologija me ne interesuje, likovno k’o likovno. Kako je profesorica sociologije uopšte to postala? Više bi joj priličilo da radi na pijaci. I kako onda da ti bude zanimljivo na času? Evo i ovaj iz likovnog! Jebe mu se za sve! To je posao. Slobodan vikend, raspusti, praznici i pored toga izblejiš radno vreme, niko te ne juri, plata sigurna. Eeh, a koliko toga zanimljivog bi moglo da se radi na likovnom.“ Tadej je bio dobar učenik. Vrlo dobar – odličan. Sve ga je zanimalo ali umetnost više od prirodnih nauka. Naiđe na svoj omiljeni deo puta. Veliki park. Na ulazu srete jednu smelu riđokosu koja ga pogleda pravo u oči i razbi u paramparčad njegova razmišljanja o školskom danu. Oseti na leđima crveni dnevnik u rancu i Alisu u svakoj biljci i vazduhu oko sebe.

“Alisa boji vazduh, Alisa svira i kad se ne miče, Alisa peva i kad ćuti. Alisa se pojavljuje u savršeno pogrešno vreme! Alisa u melenholičnoj haljini jeseni blista zlatnim lišćem. Bljaaak! Šta mi je? Nikad nisam smišljao ovakve pesme! Pičkopadalice – Marko beše smislio taj izraz. Provali, kad ih smišljam ja! Kralj morbidno-depresivnih pesama!” Kiselkastog osmeha, izađe iz parka. Voleo je da hoda sam iz jednog prostog razloga – nije podnosio banalne razgovore o vremenu, neprospavanim noćima, nenaučenim lekcijama, te dupićima i sisićima bez mozga. Sa Markom je jedino mogao da razgovora nešto smisleno, ali on nije išao u njegovu školu. Naiđe na most i zastade na njemu. Voleo je vodu i ribe i uvek bi na njih bacio pogled sa mosta. Reka je bila omanja i ribe su se videle većim delom godine. Oličenje elegancije. “Da li je Alisa bila riba u nekom prethodnom životu? Možda je riba u horoskopu?” – pitao se nastavljajući put kraj reke, još stotinak metara do škole.

Nekoliko minuta posle njega, Alisa prođe parkom.

7.

-Profesorice, hoćete li mi održati neki čas?- priđe joj posle jedva dočekanog časa muzičkog. -Izvinite za ono sa brojem, još jednom.-

– U redu je, ali nemoj da ti se ponovi. Koliko sam čula odlično sviraš, u čemu je problem?- – Slaganje džezerskih akorda. Samouk sam, to znate ali ovo mi jednostavno ne ide kao nacrtna geometrija. – Preteruješ, muzika kao nacrtna.- Alisa stisnu usne, prelistavajući rokovnik tragom slobodnog termina. Zamalo da se nasmeje naglas. – Evo ovako, subotom držim privatne časove. Jedini slobodni termin je u 18 h ako ti odgovara. – Sasvim. Niste mi rekli koliko košta jedan čas.- – Cena je standardna, kao po svim oglasima ako si gledao. Adresa je Ekvatorska 7. – – Da, da, gledao sam… Znam otprilike gde je ta ulica, lako ću je naći. Onda, vidimo se u subotu. Doviđenja.

“Neobičan i mutan.”, silazeći do zbornice, igrala se definisanja njegovog karaktera u dve reči.

Na izlasku iz škole, uho joj kljucnu – Ekvatorska. “Još jedna paralela! Počeću da hodam u cik-cak. Mutan je?! I ti si! I život zamućene intonacije. Zameniću sve mlečne sijalice čim dođem kući. Dosta mi je mutnog. Dosta!! Bistrine!!! Gde ste??? Taman sam očešljala rasulo u glavi, doktorirala vaganja, odmeravanja po olujnom i mutnom opet paralele i opet debalansirana, refrenima sna.”

Dok se provlačila kroz župčanike analize po tankoj žici stabilnosti, kao šibljika, na čelu joj se pojavi patnička bora.

– Aloooo! Hoćeš li me konačno udostojiti odgovora. Izlaziš li večeras sa mnom ili ne? Klubić je po našoj meri, fina muzika.- – Arijadna, jaoo skroz sam zaboravila. Hoću, hoću. Nemoj da se duriš imala sam previše obaveza.-

Patnička bora se podeblja. Imale su obostrana otkopavanja i zatrpavanja tajni, suza, svega. Vatromete i slavlja sićušnih i gigantskih pobeda. Beskonačne dijaloge bez pardona, svađe, neslaganja, mirenja. Arijadnu je od početka snojavnih komešanja stavila pod jaku dozu anestezije i iz dubokog nemira iščupala poput vlastitog nokta. Prvi put nije mogla s njom da podeli aritmična stanja.

“Ići ćeš! Objavi rat i sebi i ovoj večeri. Pucaj čašama vina.”

Srećom, čim su ušle, naručile piće i razmenile par rečenica, priđe im Arijadnin dežurni obožavalac i pozva je da igra.

U aritmičnom, kroz rešetke Alisa ih je posmatrala slobodne. Ispijala je drugu čašu vina. Osećala se kao fotelja koju oblažu tkaninom kako hoće. Klub joj je navukao prugast dezen. Arijadnino igranje sa dečkom, gipsani preliv. Šetanje u krugu samice vapilo je ovaploćen dezen kapi vode na pustinjskom dlanu. Niko i ništa da navuče navlaku – pomilovanje za izgubljene.

“Šta da joj kažem? Boja vina mi budi uznemirnost jabuka. I svaki slog izgovorenog da objasnim podugačkom fusnotom, ne bi razumela, a ja bi ostala u zašivenoj sferi žaljenja. Život je podtekst smrti. San je postekst jave. Koža je podtekst tela. Telo je podtekst duše. Prazan papir je podtekt napisanog. Svetlost je podtekst mraka. Zemlja je podtekst neba. Ili je obrnuto???”, mislila je Alisa oblačeći crveni mantil, pogleda zakačenog k izlazu.

– Hej!- preseče je Arijadna. – Kuda?! Promenila si se a ne želiš razgovor. Gde si pošla tako naglo?!Ni zdravo ni idem?! Znaš li šta želiš? -Umorna sam, iiii posao je velika promena, ne ja. Idem kući, draaaga.-

Htede joj reći: “Na put bez refrena stvarnog prislonjenog nosa na miris grljene kože iz sna i, nemoj da me budiš, nikada.”

8.

“Napokon, dođe i to subotnje predvečerje.” Komad miholjskog leta je jenjavao. Tadej skoči iz kreveta i poče da se sprema. Obuče engleski petsto kec, čuvan za posebne prilike, pamučnu košulju boje kapućina sa sitnim braon štrafticama i obavezno raskopčanim manžetnama i sveza kosu u rep. Nikad nije utrpavao košulju u pantalone. Obu crne kožne čizme, kaubojke sa pačjim kljunom, stavi crni kačket starog kroja koji se fino slagao sa crnim somotnim sakoom i to je bilo to. Uze kofer sa akustičnom gitarom i crvenim dnevnikom i ukuca u gugl mapu na telefonu adresu. Pojavi se maršruta. Tridesetdva minuta pešice. “Odlično, pešice, kako bi. ” – osmehnu se i ode.

Alisa je uobičajenim tempom režirala tuširanje, brisanje prašine i spremanje prizemlja. Kuvanje bi počinjala postavljajući povrće na radni sto kao da sprema scenografiju, zatim bi sve to poklopila zavesom poklopca s uživanjem. Trebalo je demunitivnu platu izekonomisati na najbolji način. Za to joj je bio potreban producent – ona. Da nije bilo privatnih časova teško da bi se zavesa na kuhinjskim daskama podizala i spuštala. “Aplauz, bon apatit, madmazel.”, uživala je kad od ničeg stvori nešto. To ju je podsećalo na stvaralačko mnoštvo., “madmazel Alis Vi ste renesansna ličnost. O, hvala Vam Leonardo, laskate mi.”, slatko se igrala dijalozima.

Zatim se pristojno obukla, konzervativno, a ove subote još konzervativnije. “Samokontrola madmazel Alis, dobro raščistite da on nije on i eto Vam ravnoteže. Nipošto ne sme da nasluti nesigurnost. Uostalom, pred nastupe i ispite vežbali ste tremu da postane senka, tako ćete i sada. San u senku i ćao. Aplauz, madmazel, danas pobeđujete. ”

Prijatan smiraj dana i sladunjav nemir pred susret. Lako pronađe kuću i uđe u dvorište kao u zemlju očekivanih čuda. -Ding – dong!

“Pametan očajanja zamenjuje snovima, a budale su srećnije od pametnih!” – pomisli Tadej čekajući da se otvore vrata. Učini mu se da čeka čitavu večnost. Pozvoni još jednom. – Idem! – začu se Alisin prigušen glas iza vrata. – Dobar dan! – Dobro veče, izvoli! – Hvala.

Tadej krenu za njom motreći kako njena figura briše granicu između jave i sna. Uđoše u malu sobu sa klavirom i on odmah zapazi bezbroj zanimljivih, bajkovitih sitnica. Oseti očaravajuć miris, pitajući se bezuspešno odakle mu je tako dobro poznat. – Sedi. – pokaza mu tabure sa elegantnim nogama, presvučen tamno zelenim sjajnim platnom nalik svili, a ona sede za klavir. Bio je mnogo manji od onog koncertnog iz sna. – I, šta te muči? – upita posmatrajući ga pomno kako vadi gitaru iz kofera. Spazi i crveni dnevnik, pomisli da mu je to beležnica. – Muči me to što su budale srećnije od pametnih! – Kako, molim?! – Alisa se zaprepasti neočekivanim odgovorom. – Pa tako. Pametan očajanja zamenjuje snovima, ali budale su srećnije od pametnih. “O, rečit dečko!” – pomisli Alisa i reče: – Baviš se poezijom? – Nije mi strana. Pišem, komponujem. – Zanimljivo. “Ovaj smutljivac definitivno nije došao samo da bi naučio akorde! ” – A šta te muči u muzičkom smislu? – Kao što sam Vam već napomenuo, muči me slaganje neobičnih akorda koji se koriste u džezu. Ja njih znam, ali ne znam da ih lepo ukomponujem kad smišljam svoje pesme. Mora da postoje neka pravila koja ne mogu sam da otkrijem. – Postoje. – Alisa je uveliko plutala dalekim morskim plavetnilom nemoćna da se odupre toj struji. – Vidite, -Tadej je uzbuđeno objašnjavao – poslednja pesma koju sam smislio ima jednostavne akorde. Osećam da bi mogla fino da se ukrasi još nekim neobičnim, ali ne znam ni kojim, ni na kom mestu. – Hajde, odsviraj to, da čujem.

Tadej udari e mol da proveri štim i poče. Zapeva tiho: Vetar je, jeste, biće. Kiša je, jeste, biće. I snegovi su…

Probi je hladan znoj zbunjenosti. Nije verovala svojim ušima! – Oooo.. Odakle ti moja pesma?! – Vaša pesma?! – Tadej stade kao oparen. – Da, moja pesma zapisana u notesu u školi dok ste radili kontrolni. I?! Sad bih mogla da te optužim za rovarenje po mojim stvarima, ali sto posto sam sigurna da ni na sekund ne ostavljam svoje stvari same.

Tadej ćutke uze crveni dnevnik iz kofera i tek tad mu sinu da njena soba, zapravo, miriše na njega. “Čudima nikad kraja.” – pomisli pružajući joj ga. – Kakva je to knjiga? – Pogledajte poslednju stranicu! Alisi se rasprši jeza kroz celo telo od dodira crvene kože. Otvori poslednju stranicu i zapanjeno smrsi: – Moja pesma?! Kako? Srce joj se zdušno otimalo od nje same kao uplašen zec iz ruku neznanca. – Sad okrenite prvu stranicu. – osećao se kao zalutala figura u nekoj slici Salvadora Dalija. Alisa ugleda svoje ime, dnevnik joj iskliznu kroz drhtave prste i tresnu o parket kao grom. – Šta je ovo? Odakle?! – uhvati se levom rukom za klavir kao za nezabačeno sidro. Svaka ćelija joj je oticala u treperenje listova breze stopljenih s vetrom. – To je dnevnik koji sam slučajno pronašao u jednoj antikvarnici. Katkad imam utisak da je on, u stvari, pronašao mene. – gušio se od treme. Alisa lagano dohvati dnevnik, pročita nekoliko rečenica iskolačenih očiju, pa još nekoliko negde na trećini, na polovini, i tada shvati da je to njen san, opisan do najsitnijeg detalja. “Ko je ova žena? Tadej zna njen san! Moj san! Jezivo! Šta sad?! Nemoguće, ovo se ne dešava!” – u sluđenoj glavi vitlala je kakofonija bezbroj goropadnih pitanja bez odgovora i neshvatljivih činjenica.

– Ja sanjam! Uštini me! Tadej ustade da je uštine za rame. Ona se nesvesno pomeri. Kroz crnu tkaninu haljine njegovi prsti završiše na struku. “Ups!” – Za ruku, idiote! “Ne, ja ne sanjam!” – Izvinite, izvinite, izvinite! – šizio je. – Izvini ti zbog “Idiote” – Alisa se malčice pribra. – Eeeh! – Tadej sede ponovo na tabure i uroni lice u šake. Ona stade nervozno lupkati noktima leve ruke ali u perfektnom ritmu po poklopcu klavira, zureći ukočeno kroz prozor u neki paralelni svet.

Njegov vrat ispravi Alisin glas. Govorila je sklupčana, glave nabijene između kolena dok su joj ruke padale preko stopala:

Topot konja, bez radosti i beli veo duše koja tuži u tmini, u tmini, ko pucnji od kaldrme odbijeni.

9.

Vrata kupea se otvoriše. Kroči, plavokosi vlasnik pohabanih zelenih starki, vezane kose u rep zašao u pedesete. To je sve što je registrovala bledolika dok je dugim prstima držala mobilni telefon:

– Da, razumem. Kao i obično tu sam da razumem. Shvatam morao si ostati na poslu. Da, neki drugi put ćeš biti sa mnom. Neki drugi put kog neće biti…Podrška?!… Da i to, Mario. Tvoje šale su u početku to i bile dok su prštale šarenolike. One, koje uvek obrađuju jedan lik – mene i jednu situaciju postaju istina, ne deo, nego cela istina – pažljivo sa njima. Ne gubimo vreme na sažvakane i nesvarene stvari. Nisi primetio da se ne smejem. Atrofija vezivnih niti, atrofija! Ma…nisi ti kriv što sam se ušuškavala lanenim tkanjem nadanja: Osnažiće srčani mišić, osnažiće… Zbogom.

Uvek uvek ista priča – zapevuši Štulićev stih, kao da upravo nije skinula veliku tetetovažu šmirglom. Otvorila je srebrnu kutiju sa naočarima, sakrila iza njih tamne oči. Pored naslaganih istih knjiga na stolu između njih iz ranca izvuče običnu svesku. Sto se zatrese od intenzivnih mahova olovke.

Tadej se osećao neprijatno što prisustvuje ovakvom razgovoru zato je gledao kroz prozor. Periferni vid mu se smeškao preslikanom Alisom, Alisom koja mu je povremeno svraćala u život kao ogrebotina sećanja.

San se izmenio.

-Izvinite, ove knjige…- razbio je neprijatnu tišinu nasumično, isprekidanu zvukom trapavog klackanja voza.

– Smetaju Vam? Skloniću, nije problem. – reče snoviđenje u crvenoj haljini na izlasku iz četrdesetih.

– Ne, ne smetaju. Hteo sam da pitam, mogu li da pogledam?

– Možda Vam samo korice budu zanimljive.

– Vi ste kritičar?- uozbilji se Tadej.

– Ne autor. Izvinite. Drska sam. Bivša tetovaža me navikla na gađenje prema sadržaju i prividnu podršku.

– Žao mi je… – reče Tadej, zagledajući korice sa slikom Gustava Klimta.

– Ne brinite. Na promociji će biti bolje. Mada bih volela da se ova vožnja preobuče u nepregledni niz poema i da pobegnem od gužve.

– Ovo Vam je prva knjiga?- trudio se da je razgovorom isčupa iz stanja za koje je bio ubeđen da je veoma loše iako je sve vreme imao viziju da s nje padaju zlatni listići Klimtovih slika i vrtlože se po kupeu.

– Da, prva, a sledeća će biti ubrzo već sam napisala poslednju rečenicu i naslov. Dosta za početak. Zar ne? Naslov i nije baš originalan “Prijateljski savet mnogim mladim devojkama” ali mislim da će im moje iskustvo pomoći. Bar se tome nadam.

Tadej otvori prvu stranicu i ne stiže da odreaguje. “Alisa Gromović, pesnikinja i astrofizičarka?! Posvećeno, T.P. – Onima koji vuku javu u san.” Alabaster prst mu pređe preko usana. Osećao je toplinu duše koja je sela kraj njega, naslonivši glavu na njegovo rame.

– Znaš. – zausti on provlačeći prste kroz njenu kosu nežno da ne naruši taktove žitnih talasa.

– Znam. To je poslednja rečenica buduće knjige.

* ”Leta našeg kad prevukli smo san u javu od sada pa doveka i, nemojmo se buditi, nikada.”

Jelena Stojković Mirić

MATEMATIČKO-BIOLOŠKA ANKETA

IM000540.JPG– Idealna ljubav
lagana je od 42 do 21 grama.-
izjavile su odmah
one retke, srodne duše.

Upitali smo ih za idealnu težinu tela
srodne duše, godine, broj bora, osedelost, pogrbljenost.
Šta je za njih idealna boja očiju, kose…,
i sva ostala uobičajena novinarska pitanja.

 
Na svako pitanje dobili smo refren:
– Idealna ljubav
lagana je od 42 do 21 grama.-

Jelena Stojković Mirić

EMIGRANTI

Žarko Drinčić

– Ko je popustljiv u mladosti trpeće budale u starosti!- reče Boško koji je bio taman toliko star da se nije kajao nizašta što je uradio u životu.

– Možda i neće.- dobaciše usne. Njihov vlasnik, prosedi Aleksej, ćutao je celo veče u svom uglu. Obično bi mudrovao sam sa sobom, duboko uvlačeći dim za dimom cigarete. Pravio je „šume“ od pikavaca ne dozvoljavajući da mu se istrese piksla. Šta je on pravio u njoj, poigravajući se pepelom društvo nije zanimalo. Ponekad bi iznad šume pravio kolutove dima i onako više sebi u bradu izustio sa osmehom:

-Tako.

Boško se okrenu prema Alekseju u čudu što je uopšte nešto progovorio:

– Možda?!

– Možda zbog dugmeta nedostajućeg na mojoj odeći.

Kad god bi se pojavio u košulji, kaputu, đžemperu, uvek mu je falilo jedno dugme. Celo društvo, i sam Boško ga je u par navrata opominjao da mu visi končić. Alek je na sve to odrično odgovarao, a zašto, nikada nije dao naznaku odgovora.

– Trpeo sam, bio popustljiv pred glupostima u mladosti, sve dok nisam sam sebi otkunuo dugme na košulji. Bio je to momenat odluke. Od tada ne trpim. Svakoj novoj košulji otkidam dugme, stavljam u staklenu činiju koju držim na vidnom mestu da me opominju dok sam u kući. Jedno dugme držim u đžepu gde god da krenem.

Dok je društvo ćutalo Aleksej izvadi dugme iz džepa, stavi ga u pikslu negde na ivici šume, zatim napravi od dima oblake iznad nje i reče glasno: – Moj svet!

– Lako je ispravljati greške u mladosti. Problem je što se ne rode svi pametni.- promrsi Boško.

– E, dosadni ste!- začu se Maša koja je na drugom kraju stola crtkala neku minijaturu u svoj mali blok od koga se nije odvajala ni dok spava. Bila je sanjar. Svoja crtkanja je retko kome pokazivala. Društvo je više zanimao njen izgled, dug gotovo savršen vrat i talasasta plava kosa do bokova. Doselila se iz Rusije i imala simpatični meki šmek u izgovaranju pojedinih slogova.

– Ih, tebi je dosadno i kad ćutimo i kad pričamo.

Alek lagano ustade i odšeta na malu terasu ušuškanu u krošnji stare lipe. Katkad je imao potrebu da pored dima udahne i koji litar vazduha. Boško ćutke otpi dug gutljaj Stoličnaje votke.Voleo je dobru votku, ali već odavno nije preterivao sa njom. Nekako mu je sa godinama stigla umerenost u piću što sa mnogima nije bio slučaj.

Presekao sam napola hobotnicu. Obuhvatala me uzročno-posledničnim kracima različite dužine, težine, oštrine, porekla. Koliko smo se samo puta hvatali za gušu svih ovih godina. – mislio je Boško.

Svako od njih je imao svoju hobotnicu. Neko ju je seckao alkoholom, neko nestalnim vezama za jednu noć i na brzaka, neko prekomernim jelom, pušenjem i pored onog: duvan ubija! Najstrastveniji pušač među njima smejao se svakoj pakli cigareta miseći: Duvan, haa, ubija me duvan, a ove turbulentne godine, inflacije, mobilizacije, ratovi, bombardovanja, stresovi, osiromašen uranijum, zakatančene brave, zakoni nebuloze,…to me ne ubija. Ubijam se sam polako i još uživam. Kad su me mobilisali, strpali pušku u ruke i bacili me u vražju mater, to me nije ubilo. Bože, ne smem da razmišljam za koliko smo godina osakaćeni svi mi ovde a da ne znamo. Đjavolja računica.

Alek se uveliko igrao kapsulama sećanja. Stvarao ih je miris lipe.

***

U ranoj mladosti, Maša, Boško i Alek su se izdvajali iz mase druge dece. Ne namerno. Prosto, bili su takvi.

Letimičnim preletom pogleda preko dece istog uzrasta, prišunja se optičko-naivni zaključak – sva su ista. Onaj koji zastane, zagazi dublje u razgovor s njima iako rečenice njihovih detinjih želja, nadanja, opipavanja sveta oko sebe, prave male amplitude na krivulji, znaće da je svako dete svet za sebe.Pogledajte polje suncokreta.Varka. Pogledajte nebeske livade na kojima cakle iste zvezde.Varka. Pažljivo sa njima, sa jedinstvenima.

Maša se izdvajala po tome što je govorila strani jezik, polako otkrivajući novi u okruženju. I još po nečem. Kad zakorači za njom ostanu vodeni otisci – plavetna rečna vila izlazi na obalu. Odavala je utisak kao da nije sa ovog sveta. Ten od slonovače, mekan i blag kao nežno-svetlucajući prah.

Alek je bio nedruželjubiv, ne kao bahati, jogunast klinac već kao tihost u kome se krije tajna svesne odvojenosti od ostalih. Bio je prisutan, to se ne može poreći. Uočio je još dvoje njih i znao da negde imaju zajedničku tačku i da će se kad tad njihove tačke poklopiti. Nije to bilo slavlje: Imaću društvo, imaću društvo!, nego tiha spoznaja. Spoznaja tanke niti zanimljivosti van sveta knjiga kojima je okruživao sebe.

Njegova porodica, otac, profesor klavira i majka daktilografkinja imali su skladan brak. Otuda je njegov život bio ispunjen mirisima mira i uravnoteženog ritma. To što je bio jedinac roditelje nije odvelo na stranputicu, razmaziti ga i ispunjavati želje ptičjeg mleka sa začinima ikre.

***

Piramida i crnoput čovek. Razumemo se, on nešto priča prepun topline. Iz njega izbija sunce, kao da Sunce nije na nebu već u njegovim grudima. – tako sanja Maša u koncentričnim krugovima godina.

Još dok su bile u Rusiji držala se tog sna kao nepobitnog dokaza da koncentrični krugovi i putovanje sa majkom Egipat znače samo jedno – taj čovek joj je otac. Otac o kome majka ne govori nikad. Onaj koji je u krštenici zaveden kao prazno polje. Prazno polje!

Iznenadna selidba u Jugoslaviju ju je zbunila. Plašila se da će san nestati, plašila se nove sredine, uklapanja. Bunila se da ne želi ostaviti babušku, svoje društvance, svoje sve. Na polasku baka joj je pevala Rjabinušku, pričala ruske bajke, pekla peciva. Dugo je putovanje. Zaplakala je prvi put shvativši da je to stvarnost koje dečje molbe neće promeniti. Plašila se i slutnje da je majka tamo seli zbog nekog Jugoslovena.U putu je prvi put počela da crta, mahnito kao da će joj sve priraslo srcu nestati ako ne preseli na papir, na nadlanicu ako ponestane podloge.

Boško je kao mali sekao devojčicama lastiš makazicama, pravio nekakve skalamerije katkad po ceo dan, drvene flipere i montirao na bicikl razne dodatke. Bio je odličan učenik, roditelji mu nisu radili domaći, a u školu su išli samo na roditeljski. I uvek je imao simpatiju koja bi se zagledala u neke propalice u tesnim farmericama i dubokim patikama koje su jedva polagale razred. Verovao je, kao i Maša i Alek tih dana, u sistem: škola se završava sa dobrim ocenama da bi se našao dobar posao sa dobrom platom. Ko koliko zna takve ocene dobija. Ko je lopov ide u zatvor. Boško je bio stidljivo i nenametljivo dete. U mnogim prilikama i neodlučno, no o tome, valjda, niko nije mislio.

***

Majka Olga se brzo snašla u novoj sredini, našla je posao, stan i život se nastavio kako tako normalnim tokom. Maša je odahnula videvši da se u maminom životu nijedan muškarac ne pojavljuje. Pitanja o očinstvu je zaključala ne želeći da kopa po nečemu što je majka očigledno zabetonirala. Uostalom, imala je oca Egipćanina makar u snovima i to joj je na momente bilo dovoljno. Ponekad bi ujutro začula zveckanje ključa u grudima, ali bi ga brzo krotila.

Zanimala se crtežima, bila savršen đak. Povremeno bi radila da bi popunila vreme, obradovala majku nekim poklonom. Život u tuđini zbližio je dve suprotnosti. Maša je počela da zrači veselošću, otvorenošću, postala je miljenica u školi. Njeni profesori su joj predviđali sjajnu budućnost.

Svugde je stizala, i na posao, i u školu, i na koncerte.

Kuda plovi ovaj brod, kuda plovi ovaj brod, kuda – bubnjalo joj je u ušima na groblju, ruke su se tresle. Ljude nije čula šta joj govore, zvuk zemlje koja pada preko broda bez jedara. Brod koji odnosi dvoje ljudi, a samo ona to vidi.

Probudila se pored Boška i Aleka. Kroz poluotvorene kapke gledala je zabrinuta lica prijatelja. Danima nije pustila glas. Kao da joj je brod zapeo u grlu i od njega ne može da ga pusti. Stražarili su nad njom kad je ko mogao. U tom periodu nikada nije ostajala sama. Boško-Alek-Boško-Alek-Boško-Alek. Zamišljala ih je kao alke lanca koji nastaje tu pred njom nemom. Lanac je osećala kao nisku dobre energije koja joj bez reči naleže na kožu, obuhvata celo njeno biće, i nežno, sasvim nežno, povlači van crne dubine.

Opet je uzela četkicu u ruke i ćutke slikala ono što su njih dvojica podsvesno razumeli kao puštanje glasa kroz boju.

– Hajdemo u prirodu.- reče Alek, kada je prošlo par meseci. Pošla je za njima i negde u tim danima progovorila.

Kasnije je Alek pitao Boška kako je znao da će joj priroda pomoći na šta je ovaj slegnuo ramenima. Posle godinu dana Maša se vratila iz ćutnje i prirode. Živnula je, upisala fakultet i zaposlila se u nekom kafiću daleko od stana.

U stvari svo troje je upisalo različite fakultete i tako su im se polako gubile niti čvrste povezanosti.Ono što se nije moglo izgubiti i pored razdvajanja je vest o Mašinom životu ispunjenom tragičnim događajima. Lopov ide u zatvor – one njihove misli o sistemu od pre porinule su u crnu rupu kada je njen silovatelj, poznanik sa posla, oslobođen po svim tačkama optužnice. Na sudu se sudilo Mašinoj lepoti, kao da je ona izazvala silovatelja.

Nije se dala porazu, sama se istrgla iz faza potištenosti, besa, i opet zablistala. Na fakultetu je upoznala finog dečka. Godinama kasnije Alek i Boško će čuti od nje, da je fini dečko njihovu vezu slavio i ovenčao brakom, a da je van tog braka slavio slobodu izbora i živeo tajnim životom. Maši brak, a ljubavnici sa jedne od studentskih žurki sve. Od platonske ljubavi do duboke i strasne veze. Mislio je da u Mašinim belim oblacima beskrajnog poverenja presvučenim ljubavlju nikad i ništa neće napraviti prorez. Negde je prevideo da žive zajedno. Znala je kako diše. Prepoznavala svaku nijansu osećanja u očima. Pokrete tela. Imala je mali nos, a velike senzore koji su detektovali svaku laž. Odjednom je u nosu osetila debele očvrsle nanose od kojih nije mogla do daha da dođe. Rastali su se i tu je za rečnu vilu bio kraj poverenja i pomisli upuštanja u bilo kakvu vezu.

– Nijedan metak ne može da ubije koliko ljubav. Kad ljubav puca ne ostavlja mogućnost ranjavanja. Mrtva si.

***

Boško odmeri Mašin uvojak, pa liniju njenog labudovog vrata koja se nastavljala po oblini grudi, struka i boka. „Savršena linija!“ – pomisli. Laganom šetnjom prođoše kraj crkve Ružice i nastaviše ka Kalemegdanu. Dan je bio od onih što mirišu na cimet i višnjevaču i Boško upita: – Šta misliš, da li muško i žensko mogu biti prijatelji?

– Moguće je Boško i nemoguće je. Ako jedno drugom nisu lepi u onom smislu koja neumitno vodi ka poljupcu, moguće je. Ako je on divan u duhovnom i fizičkom smislu ili ona a vole, zaista vole neku drugu osobu, moguće je. Mogli bi opšetati par krugova oko celog Beograda i moja priča se još ne bi završila. Priča o raznim varijantama i primerima mogućeg i nemogućeg.

Sećaš se Marije, supruge mog bivšeg muža. Bili su, o da bili su prijatelji. Znaš, jednom sam je i videla. Docnije kad se sve ono desilo vraćala mi se ta njena figura pred san, pred košmare koju nikako nisam mogla da povežem sa mogućnošću da bi se on mogao zaljubiti u nju, ali vidiš.

– Sećam se, bila je ružna.

– Da, većina je za nju govorila da je akrep, ne ružna nego akrep, pa vidiš. Akrep živi a ja sam mrtva.- reče Maša.

– A ja mislim da muško i žensko ne mogu nikad biti prijatelji kao muško i muško.

Boško je znao da žensko treba da se pipne bez ustezanja prilikom osvajanja, to je u sasvim dovoljnom broju slučajeva davalo odlične rezultate, međutim Mašu nije smeo da pipne. Maša je za njega bila praistorijska vatra sa čijim gašenjem se ne bi igrao. Slične nije bilo na vidiku ni u prošlosti, ni u budućnosti. Mnogo toga je Boško prošao. Ponekad je sebi ličio na lika iz pesme Bjesova: “ Moje noge nose mrtvog čoveka, moje lice krije dušu starca…“. Takvom čoveku je mnogo važnija duša od tela. I zato nije smeo da pipne Mašu. I ne bi mu bilo žao da je ne pipne do kraja života, mada, potajno se nadao nekom znaku.

– Možda vi, žene, možete da posmatrate nekog muškarca kao brata, ali mi ženu koja nam nije sestra ne možemo da gledamo kao sestru.

– Zanimljivo.- prošaputa Maša posmatrajući Boškov profil ispod oka. Došetali su do Terazija i nastavljali dalje, dok im je asfalt obijao stopala. Ušli su u prvi autobus do Košutnjaka i tamo nastavili šetnju. Maša je odmeravala svoja stopala u igri sa travom, korak po korak i u svakom koraku se prisećala Boškovih veza i vezica, na sat dva, na par dana. Znala je da ga je vojna policija pokupila sa jednog od predavanja dok je bio apsolvent na fakultetu. Odbijao je pozive pevušeći: Dajte šansu miru, onako lenonovski ili je pevao pesmu grupe Rimtukituki: Mir brate mir…, ali su ga našli i odveli bez pardona. Vratio se izmenjen. Njegove blic veze povezivala je sa posledicama ratišta, ali on je takve veze imao i pre.

Videla je jezive skice koje je nactao tamo i po povratku, saznala, da je bio ljut na Aleka neko vreme. Mada nije imao šta da mu prašta, oprostio mu je.

Alekov otac je na vreme poslao Aleka van zemlje, ne želeći da se jedincu nešto desi. Kud da ide, kojoj strani da se prikloni, on je dete iz mešovitog braka i ima rodbinu po celoj Jugi. Besmisleni građanski rat. Njihov dogovor je zaključen pod lipom i Alek se nije vraćao sve dok nije došlo vreme da se sme vratiti.

Pod istom tom lipom sedeo je sam jer mu je otac preminuo od srčanog udara, slušajući i gledajući vesti. Izbeglice, njegovu rodbinu i prijatelje rodbine primao je u svoj dom i uvek nalazio mesta. Alek je prošao golgotu izbeglica slušajući šta im se dešavalo tamo i ovde. Dugme mu je puklo onog momenta kada je u pekari njegova sestra izbeglica tražila kruh. Bila je u izbledeloj crnini, ali glas surove ruke nakinđurene zlatom koja je preko tezge pružala hleb, kruh, hljeb, to nije želela da vidi: – Kod nas se kaže hleb, a ne kruh! Ovde ćeš da pričaš kako se ovde priča! Jasno!!! Kaži hleb pa ćeš ga dobiti!

– Gusko, nakinđurena, bezosećajna gusko vidiš li da je u crnini. Vidiš li?! Uključi mozak, šta da je ovde bilo žarište rata a ti moraš da bežiš?! Da te neće ni ovde ni tamo gde bežiš! Stavi se gusko u njenu kožu i kaži kruh!

***

– Zašto se čarobne žene, kao po nekakvom nepisanom pravilu, zakače za muškarce koji su slepi i gluvi za njihovu čaroliju? – razmišljao je Alek vraćajući se u stan iz obližnje prodavnice. Nosio je u kesi tri piva, pola hleba, majonez i nes kafu dva u jedan. Sunčano jutro je bilo na izmaku. Na ulasku u zgradu Alek oseti miris kuvanja pasulja iz komšijskog strana. Iz njega se čulo zveckanje jednog tanjira. Koliko mu je laknulo što se više ne čuje drugi tanjir, tanjir komšije koji je na pogrešnom mestu pokazivao svoju muškost, svađe, urlanja toliko mu je život otežavalo zveketanje palanke: – Znala je za koga se udaje! Tako joj i treba, svako dobija ono što zaslužuje!

Da, i Maša je to „tražila“ i silovanje, „znala“ je i za kakvog se udaje.– mislio je Alek, pokušavajući da iskašlje svu nelagodnost palacanja. Osećao je zmijsko gnezdo i znao kako treba ukazati sebi prvu pomoć posle ujeda zmije, ali nije znao kako da u bolnici zatraži protivotrov od ljudskih jezičaka.

– Podvezao sam ruku na pravom mestu, došao na vreme i sad mi treba protivotrov.

– Gospodine, ali vi nemate nikakve tragove ujeda. Tri doktora su vas pregledala i nigde nema ni ujeda komarca. Razumete li?

Uostalom doktori bi ga proglasili u najmanju ruku čudakom.

Kad bi ovo ispričao Maši i Bošku, šalili bi se, protivrečili, vodili polemiku ne samo o ovoj temi, posvađali bi se, ali bi ostajali sa njim. Kad su se viđali i kada nisu u njima je video postojanost koju nikako nije povezivao sa zajedničkim detinjstvom, jer su se mnogi iz detinjstva i nadalje, raštrkali, skrenuli sa pravog puta ili nestali. Živeo je u milionskom gradu a kad bi pogledao u sebe video bi samo dve zvezde M i B.

U susedstvu je bio je svedok izobličenja komšije u nadrndanog psa koji reži, ali i ujeda pesnicama.

– Bio je dobri momak iz susedstva, za takvog se udala, a ne za ovo čudovište koje je srećom otišlo. Srećom?! Možda baš sada igra svoju ulogu dobrog dečka dok mu se ne uplete u mrežu još neka koja je „znala“.- tako je zvučala radio stanica Boško dok je u dodiru sa sredinom pokušavao objasniti neke stvari onima koji gledaju pravolinijski a misle krivolinijski.

Dok se bližio svom stanu spazi da su mu vrata odškrinuta. Odavno ih nije zaključavao jer da se ukrade nije imalo šta, ali se mogao zakleti, iako se nije sasvim rasanio, da ih je zatvorio.

– Da nije neka narkomančina?!- pitao se šunjajući se na prstima kroz maleni hodnik. I vrata od dnevne sobe behu odškrinuta. Alek rasklopi nož koji mu je uvek bio u džepu, gurnu vrata spreman na sve i ustuknu od iznenađenja. U velikoj fotelji krem boje sa bledim cvetovima sedela je dugonoga žena bujne, crvene kose. Prvo što je Alek spazio na njoj bile su divne jagodaste usne, male ali lepo oblikovane grudi, noge i na kraju zelene oči neobične dubine.

Seo je na prvu stolicu koju je dohvatio pokušavajući da se otrgne tirkiznoj izmaglici u koju je utanjao. Iako svestan da je napolju i dalje vrućina njega je upijala tirkizna blagodet optimalne temperature. Okretao je lagano glavu po celoj sobi. U momentu kada je shvatio da je i krem fotelja poprimila boju tirkiza uplašio se. Sunčanica? San? Ako nije san šta ona traži i otkud ona ovde posle bezmalo… Koliko godina, koliko godina?

Ona se smeškala. Bilo je u tom smešku prikrivenog straha.

Poljubiću je i usne će mi proći kroz vazduh, biće to potvrda halucinacije. Halicunacije prouzrokovane jakim zračenjem Sunca. Dobro sam, dobro sam.– ubeđivao je sebe dok se približavao duhu gotovo siguran da je izašla iz zida, iz neke pukotine ruiniranog parketa.

Usne nisu prošle kroz vazduh, osetio je ukus, dobro poznat, ali potisnut ukus. Pomicanje njihovih usana brzinom svetlosti prebacilo ga je u ono vreme kada je bio daleko, ispraćen od oca, u stranoj zemlji. Čarobna žena, tada devojka koju je zvao tirkizna bila je tu pred njim sva od duha, daha, čulnosti, opipljiva, pa ipak nestvarna.

Čarobne žene kače se za slepe i glupe, ode moja aksioma.

Nije bio slep niti glup, a ni zahtevan, nerealno zahtevan. Kada je došlo vreme povratka znao je da udara u zid koji ne može probiti: povesti je sa sobom. Kolebao se između nerealnog ili nadrealnog a svodilo se na isto – da ga ona čeka a nije znao čak ni približno vreme čekanja. Uostalom, nije bio od tipova poput Simonova, koji veruju u ono: „Čekaj me i ja ću sigurno doći.” Pozdravio se sa njom kao što se pozdravlja sa sopstvenom rukom i par godina bi mu dolazila u rojevima misli. A misli su iscrtavale da je odavno strpan u neku koru gde ne izaziva nikakva seizmička podrhtavanja. Dobro me je obložila zaboravom u zagrljaju svog sunarodnika.

Iz druge sobe izašao je mali ženski duh crvene kovrđžave kose, sa njegovim očima. Tog jutra je ostavio suze na pragu svoje kuće, spakovao kofere i krenuo ka novom domu uhvativši za ruke svoju devojčicu i čarobnu tirkiznu ženu. U kofere nije moglo stati sve zato je duboko udahnuo miris lipe i par grančica krišom smotao u đžepove.

I baš tako ga je zapamtio njegov grad na koji se spuštao mrak dok je on prelazio granicu.

„Kamo plove ovi gradovi…“

Alek to nije znao. Znao je da putuje srećan, ispunjen i pomalo zbunjen. U bajke nije verovao jer je izgubio veru u ljude.

 ***

Veče je polako grickalo sate. Na TV-u je bila fudbalska utakmica, a ona je započela priču o nekom arheološkom nalazištu.

Za Boška nije postajalo ništa što bi mu moglo zaokupiti pažnju kao ona. Obožavao je fudbal, krimi filmove, ali je nije prekinuo i rekao: E, ajde pričaćeš mi kasnije, ovo je zanimljivije od tvog arheološkog nalazišta, od sećanja na baku, od toga šta si našla zanimljivo u knjižari.

Njemu je ona bila i sećanje i sadašnjost. I sve to mu ne bi bilo čudno da se nisu poznavali toliko dugo. Neke priče je znao napamet a neke je i proživeo s njom.

– Hoćeš li da napravim špagete ili nešto drugo? Meni je svejedno.

– Špagete sa bilo kakvim prelivom.- odgovori Boško.

– Fali mi origano. Trknuću do dragstora.

Dok se zvuk njenih potpetica gubio negde ispred lifta Boško je krenuo u potragu za logikom u svom ponašanju prema njoj. Kad je ne bi pronašao iskoračio bi van logike, van onog što se zove ovaj svet i gubio se nagađanjima da je poznaje iz neke buduće nasteobine za koju nauka nema dokaze, pretpostavke. Odatle bi se vratio u praistoriju, ulazio u pećine i ispod prvih pećinskih crteža ispisivao Maša.

– E, Boško šta mi uradi ovaj origano.- začu se sa ulaznih vrata.

– Još nisam čuo da je kesica origana nekom nešto loše učinila a po tvom glasu rekao bih da jeste.

– Znaš li ti koliko puta sam se vozikala liftom i bacala pogled na ogledalo u njemu i, ništa. Ništa strašno. Bolje da nisam išla po tupavi origano!

– Sedi, smiri se.- reče Boško.

Maša sede na dvodesed kraj njega, obori ramena držeći u ruci kesicu kao da drži telegram sa jezivim vestima i tiho započe:

– Bore! Prvi put ih vidim. U ogledalu lifta moje bore. Kako to nisam videla u ogledalu kupatila?

– Čuj, kad si na zadnjem spratu jače deluje G sila pa se zato vide. A možda je i lift postao SF pa se igra sa putnicima, razumeš, putuješ kroz vreme. – našali se Boško pokušavajući da je smiri.

Video sam njene borice ranije, a sad ne umem da joj objasnim da je to i dalje ona, plavetna rečna vila, duša duše. Kako da joj kažem da su mi njene bore draže od svih ispeglanih lica koja su pokušavala da flertuju sa mnom. Nisam dobio nikakav znak, nije vreme igranja sa prvom vatrom. Plašim se. Ugasiću je poljupcem i ostati da tumaram u mračnim tunelima do kraja života. Plašim se. Ako joj sada priđem bliže može to shvatiti kao zloupotrebu njenog trenutka slabosti ili kao poljubac sažaljenja.

U njemu se kovitlalo, lomilo, prelamalo, kretalo napred, povlačilo nazad, rušilo, gubilo. Zaratio je sam sa sobom. I u sred bitke rešio je da sprema špagete. Strah je odneo pobedu.

Mahaću tom kesicom, belom zastavom sebi ispred nosa samo da se dovučem do kuhinje.

Ustao je i uhvatio vršak kesice. Nehotice učinio je to malo grublje i začin se prosuo po podu. Prstima je slučajno dotakao njenu šaku. Osetila je u tom dodiru nešto što par decenija nije slutila. Tišina ih je učaurila u trenutak koji se ne miče. Strah mu se odvajao od kože. Pustio ga je da se slomi u njihovim pogledima. Lagano je uvukla prste u njegovu kosu. Njena tuga zbog starenja, njegove dileme, njihovi strahovi, isparili su te noći kroz preplitanje duša, kroz glad i žeđ ljubavi. Probudili su se goli na travnatoj origano poljani u jednom telu. Prvi glas pušten iz tog tela bio je osmeh.

***

Kraj jezera je napravljen simbolični čin venčanja jer se devojka sedefastog tena zarekla da više nikada neće potpisati bračne papire. Oni ništa ne znače. Ipak je u belom, po njenoj želji. Tirkizna žena je kuma. Riđokosi devojčurak trčkara i znatiželjno pita svog oca da li će biti torte. Čuje se neki nordijski jezik.To joj Aleksej objašnjava da hoće, zatim prilazi Bošku odvojivši ga malo u stranu:

– Sećaš se njenih reči: Nijedan metak ne može da ubije koliko ljubav. Kad ljubav puca ne ostavlja mogućnost ranjavanja. Mrtva si.

Ne znam kako si uspeo da je izvučeš odatle, ali sam ti zahvalan na tome. Ti znaš da si plastičnom operacijom sredio ožiljak na nosu od tuče iz detinjstva. Zapamti, Maša više nikad ne sme biti mrtva. Plastična operacija duše ne postoji.

Alek je svoje zvezde povukao za sobom, preselio ih daleko od sredine gde je odavno pala tmina a budućnost i dalje bila u debeloj, tamnoj senci.

Na obali sedi pet ljudi, grle se i nazdravljaju. Neko od njih još uvek čuva grančice i miris lipe.

 

 

 

 

Jelena Stojković Mirić

ISKRIVLJENA OGLEDALA

Pravila. Kakva je razlika između pisanih i nepisanih pravila kad nose isto ime a odreći ga se ne mogu?

Njemu je život krasnopisom ispisivao tragediju. Podsmevao mu se tako i nastavljao da krasno(piše) rugalicu u tragičnim činovima. Zadnji čin nikako da se pojavi, prelomi, a njemu je bilo previše, previše gadnih stranica.

Svako je imao svoju kob i svima se činilo da razume svog druga u očaju. Zavaravali su se utapajući se u laži, obmanjujući sebe i druge.

Nesreće su različite i neshvatljive. Pisano ili nepisano pravilo? Zašto uopšte moraju da postoje?

Sve će on zaboraviti. Zaboraviti da postoji da ga je uopšte bilo i da će ga biti. Zaboraviće one koji su ga voleli, one koji su mu otkidali parče po parče mesa, bez koske. Tada je ličio sebi  na natpis iz mesara – but bez koske i osvrtao se da nema na leđima nalepnicu sa prikačenom cenom.
Da nisam danas na sniženju?

On svima želi pomoći i baš zato vas i čuje dok govorite. Zar ne primećujete koliko ga uznemiravate dok mu pričate svoje jade i objašnjavate uzroke vaše patnje? One se talože u nesagledivoj dubini njegove duše ponornice, a onda se odjednom uskovitlaju tako da ne zna da li to u njemu vi ili on patite, je li to vaš ili njegov očaj.
Jeste li vredni njegove žrtve?
Zašto mu uvek govorite da je najveselije stvorenje koje ste sreli u životu, životu ispred iskrivljenog ogledala? Ne shvatate li da mu je bar na trenutak lakše živeti kad pobegne od svog bola i od sebe? On više ne želi slikati slane akvarele u svom ateljeu. U bilo čijem ateljeu, jer dosta je bilo očaja, tamnog pigmenta, slanog terpentina. Mora da veruje u to i mora potražiti one koji posipaju tamom njegov život.  Zamoliće ih na fin način da to više ne čine i daće im pregršt svetlosti da njom oboje njegovo vreme.

– Zašto on nanosi sebi bol, zašto razmišlja o tome?

A šta je čovek ako razmišlja samo o onom veselom delu stvarnosti i samo o razdraganom ja ili još strašnije, šta je čovek ako ne razmišlja ni o čemu?
Tek onda je ništa. Tad mu jedino preostaje da se pobratimi sa divljim životinjama ako i do njih može takav dosegnuti.

– Čuj, nismo te pitali o provaliji između čoveka i divljih životinja.
A ko u ovom današnjem vremenu odgovara za svoje reči i čuje li uopšte postavljeno pitanje? Ko kome i kada odgovara za svoje postupke?

Znate ono:
– Zašto si to ukrao?
– Nisam, ja sam samo uzeo ono što je trebalo biti moje.
– Zašto lažeš?
– Ne lažem samo prećutkujem istinu.
Ili ono:
– Zdravo! Da ne znaš slučajno koliko je sati?
– Pa, eto dobro sam, živi se nekako.


Svi vi tako dobrodušni, tajnoviti doćićete jednog dana ožalošćenih lica sa pregršt proplakanih suza. Ponećete još rekvizita – rezervne papirne maramice. Svako će izabrati svoju ulogu. Onda ćete ožalošćeni pričati dugo o njemu. Možda ćete se kajati što ste mu nešto zaboravili reći i govorićete sve to zaboravljeno nad njegovom humkom. Kao po nekom ustaljenom ceremonijalu, sećaćete se njegovog osmeha i kose, njegovih očiju i reči što vam ih je nekad uzalud govorio.

Moguće je da se nećete setiti da li vas je nekada izneverio, uvredio i da li vas je  bar ogrebao. Praštaćete mu sve bez obzira na težinu grešaka plašeći se da vam Bog ili pokojnikov nesmireni duh neće oprostiti. Nećete pomisliti ništa loše u strahu da ćete poremetiti ritam tihe muzike paukovog tkanja, ritam koji ubija sadašnjost donoseći ispucale senke prošlosti. Ništa loše jer zbog neverstva senke pomena neće izgoreti do kraja.
A onda ćete ga “slučajno” uporediti sa svećom.  Zanimljivo?
I njega ste gledali kako lagano dogoreva, dok se na kraju nije potpuno ugasio.  Zanimljiva i opasno-ohola igra poređenja.

Kada odete svojim kućama tek tada ćete pričati o njegovim lošim stranama jer ćete misliti da vas tamo štiti svetinja vašeg doma, vaše nepogrešivosti, vašeg božanskog bića. Vi ste ideal svako sebi u svom iskrivljenom ogledalu. Zašto nemate hrabrosti da ga ispravite? Da li će vam ono reći niste najlepši, niste svetci, nepogrešivi, niste.

– Zašto govoriš o nevažnim stvarima? To su besmislice! Pitali smo te jedno, a ti uporno skrećeš sa puta pravog odgovora!

Nemojte nikad reći da je nešto nevažno i besmisleno. Sve je oko nas važno i sve ima svoj smisao. Ceo naš život tkan je od smisla i važnosti i sve je neraskidivo upleteno jedno sa drugim. Važnost misli, pitanja, saznanja, radosti, bola shvatamo odjednom, u  jednom militrenu bez obzira kad nas je nešto od toga pogromilo ili pomilovalo.
Ceo naš život tkan je od smisla i važnosti, davno pre nas i u ovoj sadašnjoj cvilećoj stvarnosti. Ceo nas život tkan je čak i u budućnosti.

Nemojte zaboraviti ni sve one njegove reči nisu besmisleno, puko ubijanje vremena. Hiljadu puta ste mu to  rekli i smejali ste mu se u lice, dok ih je vama bezličnima čitao sa onih njegovih izgužvanih papirića.
Zapisivao je te misli da ih ne zaboravite.
U stvari on ih je više lovio nego zapisivao. Svaku novu pojavu vašeg deformiteta vrednu opomene, čekao je u zasedi sa vernim psima papirom i olovkom. Pse  nije ubijao. To je bio njegov odgovor na sve vaše grimase.

Na kraju, vidim, setili ste se i tih papirića kao skromnu uspomenu na njega.

Znate li da ako ih takvi, nepromenjeni dotaknete uvredićete njega tako bespomoćnog a lepotu njegovih misli zauvek ćete oskrnaviti.
Vi ćete već sutra biti njihov tužilac, kad vam iz svesti iščezne slika pokojnika.
One će iznenađene biti izvedene pred sud.  U  svakoj njegovoj  belešci videćete delić sebe koji vam nikako ne odgovara. Taj deo se ne vidi u iskrivljenom ogledalu a sve van njega za vas je laž i izmišljotina. Njegove beleške vaša su istinska ogledala i baš zato nemate hrabrosti da se sa njima suočite.

Vi ćete već sutra biti njihov tužilac, one će iznenađene biti izvedene pred sud i biće nepošteno a vama poštenje ionako ništa ne znači.
Porota će unapred biti vaša, možda i sudija, ali najgore je što on, njihov branilac, neće biti prisutan. On – pažljivi posmatrač bezličnih ljudi, ljudi ispred krivog  ogledala.
On će za to vreme uzalud pričati malim zaboravljenim stvorenjima o svojim mislima koje je ostavio bezličnim životarcima ispred iskrivljenih ogledala.Jeste li primetili da ste tužili sami sebe i da ste proglasili krivom vašu krivu psihu?

Bio je toliko pametan da vas navede da to uradite,
ali nije uspeo da predvidi
da ćete proglasiti krivom sliku vaše prave duše
i kao takvu,
potpuno pokvarenu
izbaciti iz upotrebe,
prognati iza krivog ogledala,
a onda,

onda sve po starom.

 

 

 

 

Jelena Stojković Mirić

ODLOMAK IZ ROMANA „SMRT KAMILE U SAHARI“

diaryČetvorogrba kamila pada na kolena u Sahari (metafora).
Veterinari konstatuju smrt usled premora dvogrbe kamile.
Na veterinarskom fakultetu preskočili su lekciju gde obitava duša životinja.
Kamila konstantuje – ko preživi pričaće i ko ne preživi pričaće.

Jelena Stojković Mirić
Jun 2013.

KUMA ŠPANSKE KUĆE

Copy of kuma spanske kuce  Da li je voda zavolela mene ili ja nju? Pokušavam dotaći nit, vezu. Zar je bitno? U meni su dva korena: radost i očaj. Prvo leto na moru sa porodicom prostrlo je beskrajno platno novog, otkrivenog sveta. Rascvetala se moja mašta koja je bila u vrtu, sva u pupoljcima.Čitala sam romane ispisane morskom penom. Upijala pitke šumove talasa, otmenost horizonta, po kome sam hodala kud me prostranstvo duše nosilo. Osluškivala govor školjki i soli, na koju se ne mrštim. Kako bih, kad maleni biseri nose sjaj donet iz daljina?
Vratili smo se u Beograd. Guši me koren očaja. Živim u kući koja ni pogledom ođžaka ne može do reke. Mami me voda, široka, bujna i rečni galebovi, ti beli oblaci. Skupljam se u svom krevetu, na palubi ranjena ptica, al’ plovim, plovim.
Evo me! Konačno rastem iz korena radosti. Preselili smo se u Savamalu. One bivše kuće čupam iz sećanja kao korenje suše. Nerođena za kopno. Jedino ovu kuću zovem domom. Tren je do reke. Ona me štiti, mašta, nosi, čak i kad je plavno raspoložena, moja Sava, ne plaši me.

U našu čaršiju doselio se stranac. Razlikuje se od ostalih mladića koje viđam, ne samo po jeziku i preplanuloj koži. Na ramenima nosi blistave daljine i egzotičnost. Budi u meni klatna gladi ka nepoznatom i lelujnom, prostranom. Meštani ga posmatraju ispod oka, ali mu skidaju kapu. On im otpozdravlja blagim naklonom i produžava dalje zanesen, uvučen u tajanstvo ličnog. Ni sa kim ne priča, čudna je sorta – govore za njim kad prođe. Od kad se doselio, u našem komšiluku ponekad se začuju dve melodije gitare. Jedna, od koje se slamaju pera i ona druga, s ritmom gde ne razaznajem da li su se u zvezde ili u plavet neba utkali, letom u krugu, galebovi veseli.
Danas me Sava ponela do okeana uz pomoć stranca dok sam uz njene skute pokušavala da nacrtam obe melodije. Pružio mi je ruku i tako brzo rekao ime da sam se sva smotala. Pričao mi je svojim jezikom i izgovorio par reči na našem. Objašnjavala sam mu da je Savamala moj dom, da ljubim vodu. Ono što nisam uspela rečima, crtala sam po pesku poput deteta i on meni. Nacrtao mi je neku zemlju. Klimnula sam glavom kao da razumem kartografiju. Nisam umela da mu nacrtam doživljaj nepoznate zemlje koju sam videla kao nisku krajolika koja se izvijala iz njegovih crtica.
Kad su otac i mati saznali za naše družbovanje nisu imali ništa protiv, ali pod uticajem okoline naš dom odjekuje: Mlada devojka! Jedinica! Sa nepoznatim mladićem, još stranac, ko zna odakle je i ko je! To će urušiti moj ugled i nikada se neću moći valjano udati. Povinovala sam se njihovom zahtevu da ga ne viđam, ali sam ga ubrzo odbila, kao što sam odbijala da nosim haljine koje mi se nisu sviđale.
Opet se sastajemo kod kuće lepotice. Sedimo na Kosančićevom vencu. On, zagledan u reku piše, precrtava, piše. Po redovima znam da su stihovi. Daje mi sveže pesme. Nosim ih kući, slažem u tajna skrovišta. O njemu ne razmišljam kao o osobi za koju će mi majka spremiti darove za udaju jer nosim burmu, morsku i rečnu. Njegova prisutnost, ljubav ka vodi, miris daljina koji nosi u beloj košulji kao jedra – to mi je dovoljno. Otac i majka ne misle tako. Tajim im, da moj san nije udaja za dobru priliku.
Znam gde stanuje, ali ne idem tamo. Štitim se od skandala koji bi krenuo čaršijom kao oluja, a na meni se slomio kao šamar kristala.

Duboko u njemu nešto se prelama. Počeo je pričati u brzacima rečenica. Nešto nije u redu u njegovoj daljini.
Otišao je… Ostala je duboka povezanost i žal naglog odlaska, bez ijednog papira za tajno skrovište. Ne krivim ga, pokušavao je objasniti brzacima. Čaršija nagađa kud je i kad otišao, koji mu je sledeći grad; možda je neki smutljivac.
I mene ima u nagađanjima. Roditelji su ljuti.

Prošlo je pet meseci. Stiglo mi je pismo u kome je ključ njegove kuće u Savamali sa pečatom España. Živ je! Dobro je, negde zaklonjen senom maslina piše!
Stigla su još dva pisma, onda je sve tišinom obraslo sem čaršijske šume govorkanja. Idem do njegove kuće, ionako sam postala predmet poruge, sramota za roditelje.
Kuću, lepoticu, kraj koje smo se sastajali i kojoj se divio nazvala sam španska kuća. Noću se iskradam, odlazim do njegovih odaja, tamo prepisujem stihove sa zidova, u originalu. Ispod jedne pesme nečitko piše Lorka, Lerka. Ne, ipak je Lorka.Vremenom je trebalo sve da izbledi, ali nije. Kao što meni nije bledelo lice stranca, platno novog, otkrivenog sveta, moja Sava, tako ni čaršijske priče nisu. Njihove boje jačaju, a moji roditelji sve pogrbljeniji idu kaldrmom. Smeju im se i govore ono što ovaj papir ne bi izdržao.

(1937.)
Nastavila sam da živim dahom reka, galebova. Ponekad se ukrcavam na neku lađu i plovim sve do mora. Onda se budim, a san, san se ponavlja. Njegovih pisama nema, ali ga viđam kako prolazi kroz zidove.
Postaje sve teže i teže. Šumska larma je kao larva usađena u moje tkivo. Roditelji mi prenose kroz sve savijenije figure da imam previše mašte, da sam s uma skrenula. Izopštenost iz sredine nije strašna ako je ne prati ruganje, podsmeh, zluradost.

(2007.)
Najzanimljivija mi je priča o devojci koja je oko 1937. godine skrenula s uma – tvrdila je da je viđala kako joj kroz zidove prolazi pesnik Federiko Garsija Lorka. Kao novinar treba da stanem na stranu činjenica. Više verujem „ludoj“ devojci koja se utopila u svojoj Savi. Našla sam ove njene redove u podbulom drvenom kovčegu za putavanja, kraj kontejnera u Savamali. Garderobe u njemu nije bilo tek nagrižen dnevnik „lude“ devojke. Verujem da se družila sa Lorkom, i da je ona kumovala Španskoj kući. Neka me izopšte iz društva novinarstva, ne marim. Kad napišem članak dodaću i priču o čaršiji-ubici. Naklapanjima, bičevima podsmeha ona ju je utopila. Sahranjena je bez crkvenog obreda. Tako sahranjuju one koji dignu ruku na sebe.
Pala je preko litice, godinama spoticana jezičcima čaršijskog drvlja srama. Oni, koji je gurnuše preko, pokopani su po svim crkvenim zakonima i obredima. Zar nije trebalo obrnuto?

23. maj 2013.

Jelena Stojković Mirić

ČOVEK KOJI JE NESTAO NA INTERNETU

U slučajevima običnih nestanaka ljudi, porodica nestalog lepila bi plakate po gradskim trgovima, parkovima, autobuskim stanicama, svugde gde je bilo prometno. Davala bi oglas u štampanim medijima sa fotografijom što novijeg datuma.
U ovom slučaju to je bilo nemoguće – čovek je nestao na internetu.
Ipak, nisu se predali letargiji, pokušavali su da dopru do njega, dođu do bilo kakvog saznanja o nestalom. Gde je poslednji put viđen na internetskim geografskim kartama? Nepreglednost ove lavirintske karte činila  je ovaj slučaj daleko težim. Suočili su se i sa činjenicom da prilikom nestanka na internetu ne mogu dati opis – bio je u takvim i takvim pantalonama, košulja i jakna su te i te boje… Ovde se mogao dati popis kompletne obuće i odeće.
Policija se u to nije mešala. U stanici su im odsečno rekli da to nije u njihovoj nadležnosti i da ne mogu prijaviti nestanak čoveka na internetu čak i kad ga nema više od pet meseci. Naglasili su im da zaborave ona čuvena dvadeset četiri sata i zamolili da zgradu mirno napuste i zaborave.

Deca nisu bila toliko pogođena njegovim nestankom jer su ga viđala na bojnim poljima “Counter-Strike”, za razliku od njihove majke. Urušavala se u haljinu ne primećujući da je ne skida danima, kao da je nju nosila haljina a ne obrnuto. Urušavala se kao stara kuća počev od glave na kojoj se pojavio sedi pramen koji se sve više stapao sa temeljima – samleven crepom, nameštajem, opekom. Kičmeni zidovi odavali su da je to ona. Nedostajao joj je. Prebacivala je sebi što nije više napora uložila u potragu – prekoravala, iako je sve pokušala. Čim je prvi put primetila da mu jedna obrva nestaje, odmah je počela raditi na zaustavljanju tog zla, ali bez naročitih rezultata.

Nestali je bio poštar. U vreme kad su se zabavljali a i posle burmine svečanosti, bio je posvećen stolariji. Pravio je klupe, stolice, stolove, poneku drvenu kutiju. Samouk a talentovan. Dok je nosila prvo dete, spremajući im doručak i topli napitak, viđala ga je kroz zastore kako dleto i ostale alate zamenjuje motikama, semenom, sadnicama drveća. Zadnju stvar koju je napravio bila je klupa sa naslonom i biljnim reljefom na nogari. Dok su doručkovali, rekao je: „Pravim nam vrt, naš vrt u dvorištu. Jednogodišnje biljke će venuti, ali će zato, imam takav predosećaj, ove sadnice izrasti u našu lepu hladovinu za vrele dane, zimzeleno će biti novogodišnja jelka za sve nas, a vinova loza poslastica i raj za oči. Dok sam pravio onu klupu sa stabljikom, osetio sam da mogu više. Danas sam pustio život u naše dvorište i oslobodio drvo koje sam tamničio u predmetima.“ I zaista, vrt je bujao. Drugo dete je poodraslo, a ona se vratila svom poslu.
Bila je šnajderka sa darom i odlukom da šije samo za žene. Umela je da napravi model kakav zamisli. Jednim pogledom na siluetu znala je da oceni dimenzije kroja bilo kog odevnog predmeta. Slušala je muziku iz tridesetih i kao devojka sašila sebi haljinu sličnu onima koje su se nosile u to vreme. Zbog te haljine sugrađani su je smatrali neobičnom, ali njega je privukla baš kad je šetala u njoj – tako su se i upoznali. Naučila ga je da igra čarlston. Privukla ga je i njena osobenost, tamna put i zift crna kosa krupnih kovrđža. Zbog uništenih arhiva, aljkavosti administracije, ali i neznanja bliskih koji su takođe (kako ko) nosili taj gen, nikada nije uspela da stigne do podataka o njenoj čukunbabi ili možda čukundedi. Dok bi šila, mislila je o njima i smišljala im biografiju bez ropstva. Srećne životne priče. Krojeći, dešavalo joj se da ispusti makaze. Iz tona koji bi tada začula  razvijao bi se oko nje svet ritma bubnjeva. Bila je ponosna na svoje neznance, ali taj nepoznati deo ju je činio potištenom i uskraćenom za veliki deo rodoslova. Odbijala je mušterije koje su joj donosile materijal na kome je preovladavao dezen sa naglašenim linijama, a naročito one sa izukrštanim. U takvom materijalu nije mogla da radi. Kako da šije ožiljke izbičevanih leđa nekog svog pretka? Razmišljanje o neznanima poticao je i dodir pamučnog materijala.
Sem toga, pre nestajanja, sve je u tom domu bilo čarlston.

Nestali je uživao u njenoj navici da uvek bude odevena u svoje kreacije, doterana u svakom dobu dana, i ranom zorom kao da je negde krenula. I dok je kuvala bila je sređena. A tek kad bi se pojavila u svilenim spavaćicama koje je šila samo za sebe,  izgledala mu je kao tamnoputa boginja koja je na sebe obukla kristale. Imala ih je na tone, i šila ponovo. Mnogo kristala je zazveckalo pa zalutalo u noćima vrelih dlanova.

Čarlston se gubio negde u šupljinama njihovog doma, dok nije sasvim utihnuo. Utopio se zajedno s podijumom lokvanja, u jezercetu njihovog dvorišta. „Znao je da igra, ali ne i da pliva“, pomislila je urušena.
Posmatrala je to telo koje netremice gleda u računar, opijen i zaveden svetlošću monitora. Mesecima. U onom njihovom vrtu pili su kafu zajedno, ali on nije bio tu. Jeli su, ali on nije bio tu. S loze je nestajao raj. Gledao je kroz nju a u ruci držao laptop ili pametni telefon. Smart. Mazio je sve te tehničke naprave kao da su od krvi i mesa. Tepao im je, grlio ih kao da su mu to deca, najmiliji.
Budio bi se sa tim voljenim stvarčicama i ustajao sa njima, ponekad čak i spavao. Za nju je bilo sve manje mesta u bračnoj postelji. Kristali su ostajali tamo gde su i bili, retko se dešavalo da se zagube.

S vremena na vreme govorila bi mu da primećuje kako nestaje pred njenim očima. On je svoje nestajanje opovrgavao s ljutnjom i svakim danom nalazio novu magičnost na internetu, kao kad otkriva čari prve ljubavnice.
„Možda ja negde grešim. Grešim.“ Probala je da zagrli i miluje omiljenu haljinu, cipele sa visokim potpeticama. Nije osetila ništa. U jednom momentu zagrlila je frižider i mikser i na kraju se oporo nasmejala svom neuspelom eksperimentu. Sa zida svoje radne sobe skinula je kartu Afrike, prešla dugim prstima po njoj. Tu je osetila povezanost, nevidljive dirke vremena. Nešto.

Nije morala da se osamljuje, bila je sama. Nestajao je sve više i više. Tada bi se sećala njega – njega koji joj je brojao poljupce i zamerao ako ga ne poljubi dva puta u roku od dva sata. Njega koga je jutrom nalazila, vođena ispisanim listovima ljubavi koje joj je ostavljao kao naznake da ga nađe u vrtu, još snena. Njega koji je nije ispuštao iz ruku u kući, na ulici, bilo gde. Njena šaka je bila prazna, rame pusto. Zamenio ih je lap topom.
Nekada, kad bi joj pogled zalutao na nekom izlogu lepih materijala, okrenula bi se i rekla mu: „Pogledaj…“ Sada nije imala kome to da kaže. Nestajao je.

Ranije je ulazio u njenu radnu sobu i posmatrao je kako šije. Smišljala je nove modele i on bi se s njom radovao svakom uspešnom. Okrenula bi se da mu kaže: „Pogledaj, kako ti se čini?“, ni ovde ga nije bilo.

Nije znao da priča bez internet mreže niti da se snađe na ulici bez nje. Držao ju je kao kompas, ideju vodilju.

Bio je predan i vredan  radnik, radom nevezan za mrežu, ali je vukao lap top i tamo. Na svakoj pauzi milovao se sa internetom. Posle posla bi dolazio kući i opet se ljubio sa internetom. Nestajao je. Od početnih par minuta nestajanja sve se prenelo na sate, a onda i na dane, mesece, godinu.
Nestao je.

Ponekad bi se vratio i bio vidljiv na par minuta, pola sata, par sati, kad ruča ili dok vodi ljubav sa suprugom ili kad nešto treba popraviti u kući, ali posle toga bi opet nestao.

Njeni napori da ga učini vidljivim i potpuno vrati nisu davali rezultate. On njenu usamljenost, zapostavljenost i ostavljenost, bolnost nije primećivao. Sve je bilo u redu.
Vrt se osušio. I drveće se osušilo,  i zimzeleno se predalo mrkožutoj vladarki boja.
Pokušavala je da oživi vrt. Sadila je nove stabljike, uzimala seme i lukovice koje su mu preostale, ali ništa nije niklo. Za to je krivila sebe, povezujući neniklost s tim što nije volela cveće, sem kao sitan, umeren otisak na nekom materijalu. Cveće nije volela, ali zelenilo jeste. Zato je na klupi sa belegom na nogari uporno sedela i čekala da bar nešto oživi. Za njom je na klupi ostajalo nešto poput vodene pokožice posle lenje kiše. Razliveno iverje pale nade. Neniklost.
Iznutra je ličila na pećinu kojoj je neko slomio stalaktite i stalagmite poništenog sjaja.  Nekad bi joj oni, usitnjeni, mogli poslužiti umesto krede dok iscrtava kroj. Sada joj kreda nije trebala, skoro da je prestala da radi. Bezvoljnost se uselila u njene ruke.

Potraga za čovekom koji je nestao na internetu obustavljena je njenom odlukom posle jedne godine.
Pitala se koliko dugo da ga čeka. Da li da čeka?
Kako i da li da ga pokopa kad još viđa, mada veoma retko, telo iz koga je nestala duša njenog – nestalog.

Ni mrtav ni živ. Ni u dobru ni u zlu.
Nestao.

 

 

Jelena Stojković-Mirić

 

Priča izvorno objavljena na Kišobranu

SETIMO SE ESTIRE I ŠALOMA RUSO… (žrtava) i onih koji su radili jedino ispravno – spašavali

 

(27. januar – Međunarodni dan sećanja na žrtve holokausta)

Išli su mirno.
Holokaust.
Išli su mirno.
Holokaust.

Oni koji su preživeli holokaust postavljali su sebi pitanja i godinama tražili odgovore:
Gde su im najbliži? Pored suočavanja sa tragedijom da veći deo njihovih najbližih nije preživeo (o toj temi pisao je Aleksandar Tišma u romanu “Knjiga o Blamu”) imali su i suočavanje sa besmislenim pitanjem: “Zašto ste išli mirno?”

Koje bi normalno ljudsko biće posumnjalo da ih odvode u sistematizovan lanac logora smrti, sa jednim ciljem – konačno rešenje jevrejskog pitanja (od ovog naziva mi uvek prolaze trnci užasa). Pored njih ubijani su svi oni koji su bili protiv nacista bilo koje nacije pa i Nemci. Prvo masovno ubijanje izvršeno je nad nemačkim građanima sa mentalnim bolestima i onima koji nisu imali nikakvu mentalnu bolest, ali su završavali u specijalnim bolnicama. Njihovo postojanje smetalo je Hitlerovoj zamisli o stvaranju više rase.

 

 

Ponavljam činjenice koje mnogi znaju – svesno, jer pored onih koji znaju uvek će se rađati oni koji ne znaju ili ne žele da znaju ili oni kojima je promaklo gradivo u školi (skromno po obimu o holokaustu) ili oni kojima nema ko da ispriča.
Oni,  koji neće znati ko je Ana Frank, ko su Estira i Šalom Ruso, Milena Jasenska,  ko je Geca Kon, Irena Sendler, Dđorđo Perlaska (Giorgio Perlasca), Šindler… Biće i onih koji neće moći da pogledaju snimke preuzete sa YouTube koje ću dodati ovom tekstu jer će ih potresti, naročito video prilog iz Aušvica. Pogledajte ipak pažljivo.
(Internet mnogima služi za zabavu i razonodu, ali neka sada posluži za put do Aušvica, za upoznavanje sa likom Irene Sendler, Đorđo Perlaske… Za učenje kako se biva čovekom u pravom smislu te reči. Možda nikada niste čuli njihova imena, a imali bi šta naučiti iz njihovih humanih i herojskih dela.)

 

Išli su mirno.
Holokaust.
Išli su mirno.

Giorgio Perlasca

Giorgio Perlasca

Niko me ne tera da pišem o ovome sem unutrašnjeg nagona;
sem pitanja koja imam da postavim svetu i okolini;
sem želje da se pomenu i da se setimo, imenih i bezimenih žrtava, ali i imenih i bezimenih heroja koji su spašavali Ljude od sigurne smrti.

 

Zašto nikada nije bombardovana nijedna pruga koja vodi do logora Aušvic (Auschwitz-Birkenau)? Može li neko da me ubedi da se nije znalo šta se tamo dešava? Ne može. Svi odgovori ponuđeni kroz dokumentarne emisije zvuče plitko i neubedljivo.

Irena Sendler

Irena Sendler

Zašto Irena Sendler nije dobila Nobelovu nagradu za mir?
Šta je to uzvišenije, plemenitije i hrabrije od njenog spašavanja 2500  dece iz varšavskog geta?

 

Zašto je 18. jula 2011. godine oslobođen Šandor Kepiro optužen za učestvovanje u zločinu –  Novosadskoj raciji? Odakle posle toliko vremena od holokausta oduševljenje nekih koji su prusustvovali suđenju posle oslobađajuće presude? Da li je to jasna naznaka da raste broj fašista? Imam li prava da osuđujem strah onih koji su godinama posle drugog svetskog rata krili da su Jevreji?  Posle tog suđenja vidim da nemam i dodajem da ih shvatam.

 

Zašto još uvek nije izgrađen Memorijalni centar Staro sajmište?
Logor Sajmište, službeno nazvan Jevrejski logor Zemun (nem. Semlin Judenlager) gde su žrtve najpre zatvarane u tzv. topovske šupe, a zatim ubijane u Jajincima i Jabuci, i u kamionu nazvanom dušegupka (ugljenmonoksidom). Najpre su ubijani Jevreji potom i ostali građani Beograda i ne samo Beograda.
Kula Starog sajmišta od mog dolaska u Beograd stalno mi je tražila odgovor. Zašto nije sagrađen Memorijalni centar i izazivala u meni tugu i osećaj bespomoćnosti. Kada je ovih godina preko puta Starog sajmišta podignut grandiozni UŠĆE šoping centar, kontrast je pojačan a prolazak tim delom grada još bolniji.
Mnogi će reći nemamo para da jedemo, a ti pričaš o izgradnji Memorijanog centra. Ako nas u ovom gradu ima 2 500 000 građana  i neka dva miliona da po trista dinara dobijamo u evrima cifru od 5 357 142 (po današnjem kursu). A ako niko ne kaže to onda se ja pitam: Zašto Memorijalni centar sajmište nije izgrađen za vreme SFRJ, u onom vremenskom perodu kad je standard bio daleko veći? A ako neko kaže: Tamo su ateljei i neke porodice žive tamo, šta ćemo s njima? Odgovoriću: Znalo se šta je bilo na tom mestu i nije se smelo ništa graditi, a ako je već građeno i pored saznanja onda grad treba da izdvoji sredstva za te porodice i ljude.

U decembru 2012. godine prvi put sam se nasmešila prolazeći tim bulevarom. Nešto mi je vuklo pogled ka drvetu koje je posađeno preko puta Starog sajmišta a ispred UŠĆE centra. Drvo je reklo sve svojim rastom i oblikom – oblikom menore.

Išli su mirno.
Holokaust.
Išli su mirno.
Holokaust.

 

Estira i Šalom Ruso

Estira i Šalom Ruso

Setimo se Estire i Šaloma Ruso.

*  “Estira Ruso se rodila 1. januara 1873. godine. Roditelji su joj bili Boena i Avram Kalmić.Od 1891. godine radila je kao učiteljica… Pisala je kratke pozorišne komade i izvodila ih svojim učenicima. Udala se za učitelja i sveštenika, Šaloma Ruso,1895.godine. Oboje su bili veoma veoma popularne ličnosti  u svojoj sredini i svojim predanim radom i ljubavlju za učenike i ostale sugrađane izazivali su opšte poštovanje.
Ceo Dorćol je izašao na ulice da je pozdravi i uveliča svečanost koja je priređena povodom njenog odlaska u penziju. Svečana povorka prošla je kroz okolne ulice a onda se glavna svečanost obavila u prostoru zgrade Oneg šabat. Tu je postavljen i baldahin pod kojim je u isto vreme proslavljena i zlatna svadba Estire i Šaloma Ruso. Za vreme prvog svetskog rata Estira i Šalom Ruso su prešli u Albaniju i stigli u Solun… ona nije odatle otišla da zajedno sa ženskim svetom, daleko od fronta, da u miru i odmoru čeka oslobođenje, već je ostala u Solunu da radi i brine… Likvidirana je u logoru sajmište 1941. godine.“

 

Katalog izlozbe "Priča o komšijama kojih više nema"

Katalog izlozbe „Priča o komšijama kojih više nema“

Išla sam do Bajlonove pijace (Dorćol, Beograd). U blizini pijace na trotoaru prodaje se sve i svašta polovno. U toj divljoj trotoarskoj „radnji“ žuta traka kojom je bila obmotana tanka knjižica učinila je to da mi se ceo vidokrug zažuti – neprijatno. Podigla sam tu knjigu (katalog izložbe), kupila, otresla prašinu s nje i odnela sećanje na komšije koji više nisu među nama u svoj dom. Od tada znam za Estiru i Šaloma i njihovo stradanje.

 

Nisam sveznalica samo mi nešto duboko, ponekad i tajanstveno u grudima skreće pogled na ulicama i piše ove redove.

Za mene je svaki dan sećanje na žrtve holokausta. Iz svakog dana, jauknula sam pesmom Čitaj mi bolji svet.

 

Neki dani mi zatitraju znakovima i srećom – nije im uspelo konačno rešenje.
Tad se obično smejem i kažem: „Zdravo, kako ste?“, dok srećem moju poznanicu, komšinicu i sugrađanku i njenu razigranu decu. Dok zamiču iza ugla još jednom se krišom osvrnem i nasmejem. Nema žute boje – nigde, a njoj nikada ne pričam o toj boji.

Onda se setim divne žene sa neobičnim imenom, koja je doživela duboku starost.
Ta divna, blaga ženica uvek me je nudila da jedem kad svratim iz lozničke gimnazije do nje (u to vreme se preselila iz Beograda u Loznicu).
Ta divna, blaga ženica mi je iz Beograda, dok sam bila klinka, poslala paket u kome sam dobila svoju prvu i najlepšu lutku. Lutku su ošišale učenice moje majke koje su došle da me pričuvaju na desetak minuta. Igrale su se frizerke sa njom i tada me je bolela ta kosa koja pada na pod moje sobe. Tek kasnije ću u ovoj slici iz detinjstva prepoznati dublju u tragičniju povezanost likova i slika. Simboliku i metaforu i moju večnu, crnu naježenost kad vidim da se neko ošiša na ćelavo bez ikakve potrebe.
Ta divna, draga ženica je skoro ceo život krila da je Jevrejka, ali to ništa ne menja kad joj se u mislima obratim imenom i mahnem joj.

Onda se zahvalim Šindleru, Ireni Sendler, Perlasci… ali se zahvalim i mahnem onom bezimenom heroju (kog sam poznavala) koji je spasao onih ratnih godina petoro Ljudi, od toga troje dece. Ta deca su sada ljudi, imaju i unuke.
Od spašenih samo jednu devojčicu znam…
Ljubav je prštala i to je najjače sećanje na taj letnji dan.
Nepoznata žena je stajala na terasi svoje kuće i vikala ozarena:“Dođite, dođite vi ste…“. Zvala je mene, mog brata i jednu stariju osobu.
Bili smo deca i nije nam bilo jasno zašto nas ta žena pušta da letimo po celoj kući, zavirujemo gde hoćemo, hrani lubenicama, a ponajviše zašto nas toliko voli.
Kasnije sam pitala majku: Zašto?, i tako saznala priču o heroju. Nisu nam pričali o tome i nisu ga nazivali herojem nego imenom zato što su to smatrali nečim običnim i jedino ispravnim.

 

 

 

*deo pod navodnicima o Estiri i Šalomu Ruso – iz kataloga izložbe „Priča o komšijama kojih više nema“. Tekst napisali Milica Mihailović i Jovanka Veselinović.

 

Jelena Stojković-Mirić

Prethodno Stariji unosi

Goodreads

%d bloggers like this: