Mali zapis o rođendanu sa 10 svećica Srebrnastog paperja

screenshot_3

screenshot_2

Juče je negde odvojeno od mene Srebrnasto paperje slavilo svoj deseti rođendan. Dok sam ja baš juče nekim čudom preživela nemili događaj. Od sada slavimo zajedno!, to tek danas shvatih.

Danas je Srebrnasto paperje posetio 80 000- ti čitalac. Ko god da si dobro došao! Neka je 1/8 stigla na ove strane namerno dosta je.

 

Zahvaljujem se sinu Đorđu, mom Suncu što trpi moja glasna čitanja i mom suprugu.

 

Hvala Vam svima od paperjastog srca ❤

 

 

 

 

STABLO

 
Po mraznim iglama
jedno po jedno odlaze tiho

Oblak je progrizao svoj drob i samo se čini
da je kristal šećeran i sitan
posuo ulice
/Gorko je i otrovno/

Mačka poklanja godine kome zafale
Želja se sliva u oku daljina
i šapa klizne niz crepljiku stare zgrade
Mesec se pomeri i cvili
u sibirskom beskraju
daleko od sluha palih zvezda
Groznica kida jezik
Lome se grane
odleću ptice moje južne, moja Ljube
mirisi prvih baletanki, trapavih padova
i pozornica se prazni

Pera se zabijaju potkožno
Nebo usisava junake mojih reka, gradova, voćnjaka
samo pred starim fotografijama u potiljku lomi zube

još pet stepenika za malene korake
do puste terase
Stolica se i dalje klati
to njeno lepo lice vedrinom izvodi čuda zaljuljana

Odleću ptice sa rodnog stabla
junaci mojih dana
Oglumim hrabrost na sceni
gotovo dostojanstvenu i gordu
Vešto koketiram sa svojom smrću u bujicama reči
/koje ponekad oslovim pesmom/

Druga je decenija tugovanja u ilegali
/skuplja se/
moja Ljube
Sačuvaj žilu i stubove čelične
ispravi povijene u crno

Žena iscepanih kolena pada na ulici i vrišti
Nevidljivost u ilegali
Ne znam koja je sezona
kako joj poštari uručuju
pisma od kojih se krše ramena
i prsti u lednim kockama padaju pred vrata

Odleću ptice moje
Junaci mojih dana
Sklupčanoj ispod rodnog drveta
kroz leđa mi tinja korenje
dok grickam zemlju

/krtica u ilegali/

 

 

 Jelena Stojković Mirić

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

DECEMBAR

zarazio si me nesanicom
u bronhijalne zglobove urastao kamenom
plašljivih udisaja
pustio da divlje zaživim iz tvojih britkih opomena
sevalo je

ogolio si ljude
đavolje drveće

vređajući ono malo vida što
kapljalo je
ne zameram ti uvrede
u taj se voz ukrcalo malo ogledala i neba
ko bi rekao, koliko golotinje ostade na zimi
u doba kriznog špica
(mašinovođu si zarazio zaboravom)

zarazio si me nesanicom
slagalicom kožu obolio, obećanjem osutim do čekanja
kad pukne opna iscuri istina
irvasi neće doći
kad vreme navuče kapu sa tvojim imenom
posvađao me sa mojim snegovima
sa samom sobom

misliš, novi je vek sa mojih dlanova
izbrisao ožiljak prve mermerne opomene
poznajem te i kad se pokunjiš
u luksuznom pakovanju doneseš sreću
kockajući se na nekom maskebalu

ogolio si ljude
đavolje drveće

negde u orbiti gestacionog meška
zaražena sam životom
vidiš, u lepezi zaraza sveden si na procenat
nemam imunitet samozagrevanja
sklona sam samospaljivanju
moje telo donelo je zakon o zabrani proizvodnje antitela
u određenim slučajevima libedihanja
tada pepeo skupljaju hvatači snova
i posipaju polja lavande da me zaraze željom
ali nije uspelo da izbegne blagi pigment patetike

u bronhijalne zglobove urasti punim krilima
pomiri me sa snegovima
pusti je
da opet sadi ljubičaste petunije

zarazi me svitanjem

Jelena Stojković Mirić

PAMTIM

Pamtim rečni skrob ispod oblutaka
/bila sam/
zavese blata kako se klate na očima
traganje za bordo lakoćom
rukom koja jede lahor

Pamtim tišinu morske trave
pušta me iz posteljice
ne bez žaljenja
znala je da ću potražiti kopno čim proplivam
naivno
pamtim tišinu ajkulnu
misao koja prži jezik i,
ključ dijafragme koji će biti početna tačka
pucanja ledne naslage jezera
nastanilo se negde iznutra

Pamtim ugodno ćutanje čovekolikih ribica
pećinske ljude koji me puštaju da ostavim otiske, grebotinu kamenom

topli napitak Indijanke
koja me naučila da razgovaram sa konjima
i odlazak
ne bez žaljenja
piše mi oblacima u jesen
pamtim joj ime ali ga ne slovim

Pamtim čekanje, posete, bolničku sobu i miris mokraće,
neprijatnost kontrasta dok sređuju glazuru grada
užas decenijskom pamtećem oku nemenjanja
giljotina razumu
dva mi se rebra svađaju:
/pusti danas pusti sutra
ne na njihov nivo/
nakinđuren botoksom, silikonima
šljašteći umire grad

Pamtim brzobežeće dok si u jami
retkorastuće približavajuće svetlucave atome
i, dan kada sam postala muško
mada se to nigde ne priznaje
sem na izgraviranoj dasci broda koji je otplovio
niz padinu
pozdravnom transformacijom u paraglajding

pamtim
spuštena krila
par reči teskobe
i samo,samo nežne grane koje miluju pera
podupirući im let

i pesmu,
pesmu kao jetru

Jelena Stojković Mirić

ALCHAJMER KIČME ČOVEČANSTVA

Jesen razbacuje umrle ćelije
Na mojim noktima raste mahovina

Golubovi su danas leteli u mojoj sobi od cimeta
jelene smo ugostili sa dvadeset decibela violine Farida Farjada
Razvili smo negative polarne svetlosti iz oka nepoznatog bića
koje se kroz naprslinu zida uvuklo u ovaj prostor
/naizgled oivičen/

Na mojim noktima raste mahovina čežnje
Razumeš li to, Patricija?
Ili ćeš mi podmetnuti kamenčiće ambisa
sad kad mi se ne samuje

Nekad sam svesno izazivala slepilo
na par sati
Ispirala uši od gluposti
jednom sedmično i temeljno
Nekada, Patricija
sad mi menjaju krv na 24 sata

Izlegla sam se iz rečne posteljice
moj krvotok je sliv
još ga nisam ograničila imenom
i čini mi se da će ostati tako
Moram se vraćati zelenim otiscima
čežnja će mi telo bolom oploditi

Slušaš li?

Empatija je ugrožena vrsta u lancu ishrane
Izumiruće tkivo planete
Alchajmer kičme čovečanstva

Patricija, ipak si bacila kamenčiće ambisa
sad kad mi se ne samuje

Novembar je izgubio nevinost u ovoj pesmi

 

 

 

Jelena Stojković Mirić

OKAMENJENE MISLI

 
okamenjene misli
/dosadnom praćkom odapeti komarci/
stare su nekoliko milenijuma ili sati
po rodnom listu  t u đ e
bez ikakve sumnje
adresirane na moje čelo
nemoćne da se ožile baš tu

loše sam gnezdo za previše glagoljive
o starenju i nebitnom

ređam ih po podu ateljea
po oglasima tražim kamion
odvešće ih na kamenolom
do sledećeg nagomilavanja
/neupotrebljive su čak i za klesanje/

na mojim patikama sede patuljci
misli su meke kao usne
poljubljene osmehom

 

MALE CRNE KUTIJE

slobodno penjanje
čuje se zabijanje cepina
množi se košava kroz koštane pećine
a ti se plašiš vetra što štipa obraze
prećutno, uvek prećutno
pročitam ti u zanoktici

skupljeni suncobrani
blizanci slomljenih palmi
čekaju novo leto
drvo gosti
crvena vina u lišću
kao da riđani tumaraju na njima

ovde se ne štampaju rokovnici sa mesecima
objašnjavam strancu
hrabriji planiraju na dva sata
maksimalno
toliko nam dozvoljava leptirski haos
hronologija je slomila nogu možda u susednom kvartu
i mogla bih vam o tome
govoriti dugo, dugo
ne biste shvatili naučno neformulisano
i nezavedeno

besni psi izujedali su moju ulicu ispljunuvši kosti bagera
govori se da će do pola biti travnjak
plašim se zatvorskih travnjaka tu nema trčanja
jadna su leđa bez hlorofilnih otisaka
jadan je pogled bogat mlečnim besprizorima

pola svog veka svedok sam
vatri
uragansko-uranijumske istorije
nešto mi ispljunuše oči u baru
koncentrični krugovi odraza u njoj
podsetiše me
svedok sam i lične istorije
nezaštićena u oba slučaja

male crne kutije ostaće za nama
nepronađene
izmestiće i groblja
kosti zagubiti

a ti se plašiš vetra što štipa obraze

 

 

 

 

***

DEVALVACIJA

2016-10-18-00-00-09
U tom kutku gde mi pokatkad izrastu
čađava krila i zarđali prsti
zapalim mirišljave sveće
i krenem sasvim drugom stranom od spaljivanja prstiju
biće da je to šrapnel kukavučluka
zbog onih putovanja zagrcnutih ozonskim udasima
kad mi iz kose raste
tiha kiša
obraz dotičem ljubičatim krilima
a zelene ruke nebo napune podivljalim lotosima

 

u očima mi odsjaj kojim te nikada nisam uspela obuhvatiti
u tom kutu iznova buncam
Da sam se rodila kao zvezda
Glupost, njihova sveobuhvatnost sporo putuje
postale su klošari
spavaju pod mostovima u kartonskim kaputima
žicaju za pivo ispred supermarketa
mada niko ne veruje, ni ti
devalvirala je romantičnost
kao i život i smrt
kao ljudi od kojih su življe lutke u izlozima
(mada) viđam neke koji žderu na ulici
pitam se, kad su izmislili kioske hot-sapiens
mislim tamno-sivo slušam jezikom
u porubu haljine nosim bele oblake
da te podignem i iščupam iz korena
u kome stoji epitaf
da sam umrla najpre u tvojim snovima
potom u zori
bosiljku mladosti
i kako god se otelotvorim to je nedovoljno
za zrnevlje istine koje bi trebalo proklijati u neopipljivom

 

treba spaliti ove prste i kosti
možda konačno zaborave mastilo

 

crnohumorno se smeškah kako vidim kao Klod Mone
prošlo je od tada par poderotina na košulji od trešnjinog tila
više se ne smejem
željne mi oči oštrih ivica
guše se pokreti u akvarelu
jednom ću izaći odavde
napipavajući obrise
samo da ne bude kužna godina svilenih buba

 

treba spaliti ove prste i kosti
možda konačno zaborave mastilo

 

 

 

 

 

Jelena Stojković Mirić

 

SVE ŠTO SAM NEMALA

sve sto sam nemala spakovala sam u jedno oko
da iz njega izrastemo
nepoznat i visokorizičan iskorak u nepoznato
darovala sam ti zbunjenu nesretnu feleričnu izgubljenu nekakvu dubinu
nazovimo je tako
tražila je cipele koje umeju hodati
rodio si me iz takvog haosa
u kojoj pori si našao znakove
budućeg tirkiznog
u kojoj si reči našao temelje za dom
neklasičan po normama
ko mari
pustili smo sebe da živimo svoje dane
darovali jedno drugom sve što smo nemali i imali
ukrštali mačeve razapinjali lukove i strele
ali uvek padali u pamuk i lavandu
umnožilo se ono moje ja nepovratno
u mi
negde usput naučila da plačem od sreće
onda je tvoja ruka krenula ka onoj obali
krenula da padne
skamenilo se sve od pomisli jednina
tvoja se ruka vratila
oživela
sve
našla snage da zbija crne šale na svoj račun

ne zameri što sada plačem mešano
našla sam cipele koje umeju hodati
zbog tebe opet prohodala
gledaj kako trava pobeđuje iz pukotine u asfaltu
gledaj korenjem drvo razbacuje pločnik
gledaj
mi
ja
još
mi se jedu pahulje sa nama

negde usput izgubila sam stih i original ove pesme
kad je krenula
ovo je kopija iz sećanja
ko mari
mi ja…

 

 

Jelena Stojković Mirić

 

 

 

Prethodno Stariji unosi Sledeće Noviji unosi

Goodreads

%d bloggers like this: