UMOR

Ostavljeni od sebe ili od drugih
bićemo
ali od proletnog umora, hoćemo li?
Ta drska meteorološka laž.
U zadnje vreme klasifikujem laži, podlaži, srodne im skupove
ova mi mogla u zimsko-jesenje-letnje
taložne vremenske a svedene pod jedno
poput skupa pravih beskonačnih linija
od čijih prolazaka
nahvata se patina po plućima, ždrelu, srcu, dlanovima
i kuda sve ne…

A vučem i vučem brodove, čamce;
čas sam kormilar
čas čip u lancu u upravljanja, rob sa veslom i kapetan.

Mogu to, još samo malo do prve obale
prestala sam ih brojati
onda kad su mi se spomenici počeli sklanjati sa puta
kad se drveće u parku počelo izmicati
kad su klupe preskakale na drugu stranu
a semafori uključivali zeleno:
Tiho, evo je ide umorna.
Broj obala su prećutali.
Ljudi se ne sklanjaju
i oni su tegljači
/ne svi naravno/
Ponekad ličimo na kegle
na prazne ljuljaške
na pusta igrališta sa loptom tupo odzvanjajućom
na jalove poljane.

Sad mi treba snažan zagrljaj,
onako muški tek da ne padnem preduboko.
Hoću dalje mogu dalje mozak diktira
a ženska konstrukcija izdaje i škripi
Sudaram se sa sobom – jači smo pol
dokaze ne izlažem javno
možda sam kroz sudare obala postala više muško.

Na kraju molba:
ne zovite me sećanja u proleće
ne zovite me jablanovi, reke,
ne zovite me vrapci i bele rade
ne zovite me,
brišem vas i još se više umaram.

Puta nema.

Sad mi treba snažan zagrljaj
i dve raznorodne suze
lakše skidaju patinu i rđu

Tako sam čula
od jedne grlice.

 

 

Jelene Stojković Mirić

Advertisements

UMESTO BUKVARA

 

I, stajali su dugo pred zlatnim izlogom Sunca, progutani:

Ah kao da smo ukleti!  Gde se sreća skrila?

A sreća je prolazila iza i pored, iznad i ispod

pretposlednju šansu im dala kad se u njih spustila

poslednju kad im je glave jedno ka drugom okrenula

I, kao da pamte, poslednju, iz humke stabljika

šušnji

nišmo te prepošnali

 

 

 

 

Jelena Stojković Mirić

 

RAZLOMCI

 

kinematografijo ovi su te zajebali⁄
to gleda tako nežno⁄
oko bi ti iščupalo lasom od poslednje dlake na glavi⁄

 

oprosti snevajuća, progledala si kroz ljusku u jednom trzaju⁄
nespremna na stanje zaleđenosti⁄
zatočena u svom tom ludilu¾
čekaš da padneš¼
grane da te izrezbare½
bar da se nokat polomi⁄
čekaš ⁄
da potekne sva ta tečnost iz tebe⇒
od guste mučnine ⁄
od željnih čipovanih osoba⁄
dugme pada i isparava kroz ćelije⁄
svelucajućih oblaka ¾
ali tečnosti nema½
tvoje nasmešeno lice i stav¼
su u opoziciji sa stvarnom⁄

 

kuneš se svim belinama papira ⁄
da su snovi stvarniji od mrtvih rikošeta⁄
dišeš kroz jedno oko⁄
opet te opasala najdublja samoća¾
lako odgovaraj dobro sam i sjajno¾
pravilno postvaljenim pitanjima⁄
ali deformitetima upitnika dorasla si¾
ne izreći¾
pokatkad upotrebi opšteprihvaćeno nakaradno pominjanje PMS-a⁄

 

 

ljubavnici su tako jaki samo u mišićima⁄
tako slabo-puni-sebe⁄
zrelo-nepotpuni⁄

 
dvanest zrna i jedan klas ¾
ostavio mi je vrabac u tacni ½
dovoljno za preživeti ⁄
mesec možda i godinu⁄
dovoljno za potpun hod i dah¼
pokloni se svetom mastilu i duhu⁄

 

za neposvađanost sa sobom⁄
neka su jutra tegovi stopalu⁄

/
nema opravdanja za zatvore u malim plišanim kutijama⁄
nema opravdanja za osušene četkice⁄
nema opravdanja za ova proleća½
što stižu sa sve više i više melanholije¾
opet će jesen tugovaće drugi⁄
povući ćeš obrvu nagore⁄
nesvesno i neznačajno⁄
mene to stiže sa jagorčevinom/
majko to ja sviram klavir po dirkama žalosne vrbe/
što par godina unazad niče iz mojih grudi/
nema opravdanja/
čak i iako odbacujem vreme/
ono neće mene/
oteći će/
a ja sebi praštati neću/
što nisam uspela biti hobotnica u vrtlogu kazaljki/

 

napusti ovaj papirnati brod/
svaki je stih razlomak/

POZIVNICA

Žarko Drinčić

Jedino tvoj rukopis poznajem ostali su postali muzejski eksponati.
Otvaram muzej Ružnih uspomena
pozivnicu nećeš dobiti,
odmah po otvaranju biće svečano spaljen.
Glavu ne mogu spaliti i tu će ostati izložena Paleta uvreda, Salon šmirglastih reči i par kontejnera – instalacije deformisanog.
Odakle se javljam?!
Često menjam obličja zbog toga izgubih pojam odredišta i sebe, možda je to vakum zareza.
Često se rađam i ličim na zološki vrt
od toga imam vrtoglavice.
Bila sam mačka bez jezika i pas, onaj uz nogu uvek
Bila sam paunica tako je želeo da hodam
Bila sam i kameleon utopim se u boje okoliša i ne razlikujem se od zastora, stolice
tako se igrao žmurke
Oči mu ne videh s zanosom sedefa, sasvim je moguć slepi miš.
Kakva je to ljubav!
Kakve su to ljubavi bile moja Lenoćka.
I zološki vrt biće spaljen, žalosno je pročitan.
Ostaću ovde negde
čekajući čoveka koji voli:
kad pričam; način na koji seckam luk; izbacujem dim cigarete; bacam bluzu, pevam, očajavam.
Znam Lenoćka
znam
Leptiri nisu pozvani na otvaranje.

Jelena Stojković Mirić

SAŽETAK

Iz velikih količina šećera cedi se otrov
Neretko krnje se zubi
– tajna liciderskih lica

Sa jedne kruške i dva hrasta pali i
srasli
sa jedne kruške i jednog hrasta
pali jedan licider i jedan džentlmen
– matematika se uči doživotno

Pokošeni leptiri kao uvod
ili lavanda
roman ne stižeš da napišeš jer živiš
– zaplet u udavljenom mirisu kestena

Pitala ga je da li mi je krv plava
reče: Sačekaj.
Kad se ogrebe prospe se brašno
– mnogo kasnije saznaje da je deda pekao hlebove

*
Kad svane od sažetog
umesi desetak pripovetki
neka narastu dobro
protresi brašno od žiška
i baci
prijaće mi limunada
malo sam umorna

– samo deca zaslužuju demunitiv

Jelena Stojković Mirić

SLIKARI ĆUTE

pade kap niz prevoj lista
koleno grebena prošapta plavo
protegnuše se perle vodoskoci i prosuše se sedefasto
crven prah odbi platno
i prhnu nazad na vreli dah vodopada
tu da se raskrili, usni
zatalasa se pupak jezera kotline
i polje kose nastani obalu
iznad nje lagano dišu bregovi pod naraslim brezama
ljubitelji pejzaža tumače zeleno

slikari ćute raznobojno

 

 

 

Jelena Stojković Mirić

JOŠ JEDNA TEORIJA

I

 

još jedna teorija kako je nastala Zemlja ljulja se na kanalima njene Istorije

naučnici daju različite dijagnoze poput lekara klimavo i šarenoliko

zagrebali su noktom debelokošca

elipse na ledu  klizaljkama

Treba li ovako neuka intuitivna da im se obratim? Mene zanima kada su izumrli ljudi, pomračim se od razglabanja o navodnom istrebljenju dinosaurusa

koja nauka izučava čuđenja kad naletiš na stanovnika Zemlje koji je humanoidan i miriše na dobro , i kako se vratio ovde posle međuplanetarne velike seobe? Neka ovo bude novi zadatak grebačima

 

 

II

mene zanima istorija ovog sobnog sazvežđa, začetak magnetne sile naših stopala

Hemijska jednačina koja bi objasnila prelivanja zelenog u tamnokestenjasto. Da li 3,14 ulazi u zagrljaj ili je tek puka smetnja?Mlečni put na jastucima i mir gust kao glina

Uprkos padovima u duboki kanjon

 

 

Jelena Stojković Mirić

3.02.2017.

 

 

 

 

Mali zapis o rođendanu sa 10 svećica Srebrnastog paperja

screenshot_3

screenshot_2

Juče je negde odvojeno od mene Srebrnasto paperje slavilo svoj deseti rođendan. Dok sam ja baš juče nekim čudom preživela nemili događaj. Od sada slavimo zajedno!, to tek danas shvatih.

Danas je Srebrnasto paperje posetio 80 000- ti čitalac. Ko god da si dobro došao! Neka je 1/8 stigla na ove strane namerno dosta je.

 

Zahvaljujem se sinu Đorđu, mom Suncu što trpi moja glasna čitanja i mom suprugu.

 

Hvala Vam svima od paperjastog srca ❤

 

 

 

 

STABLO

 
Po mraznim iglama
jedno po jedno odlaze tiho

Oblak je progrizao svoj drob i samo se čini
da je kristal šećeran i sitan
posuo ulice
/Gorko je i otrovno/

Mačka poklanja godine kome zafale
Želja se sliva u oku daljina
i šapa klizne niz crepljiku stare zgrade
Mesec se pomeri i cvili
u sibirskom beskraju
daleko od sluha palih zvezda
Groznica kida jezik
Lome se grane
odleću ptice moje južne, moja Ljube
mirisi prvih baletanki, trapavih padova
i pozornica se prazni

Pera se zabijaju potkožno
Nebo usisava junake mojih reka, gradova, voćnjaka
samo pred starim fotografijama u potiljku lomi zube

još pet stepenika za malene korake
do puste terase
Stolica se i dalje klati
to njeno lepo lice vedrinom izvodi čuda zaljuljana

Odleću ptice sa rodnog stabla
junaci mojih dana
Oglumim hrabrost na sceni
gotovo dostojanstvenu i gordu
Vešto koketiram sa svojom smrću u bujicama reči
/koje ponekad oslovim pesmom/

Druga je decenija tugovanja u ilegali
/skuplja se/
moja Ljube
Sačuvaj žilu i stubove čelične
ispravi povijene u crno

Žena iscepanih kolena pada na ulici i vrišti
Nevidljivost u ilegali
Ne znam koja je sezona
kako joj poštari uručuju
pisma od kojih se krše ramena
i prsti u lednim kockama padaju pred vrata

Odleću ptice moje
Junaci mojih dana
Sklupčanoj ispod rodnog drveta
kroz leđa mi tinja korenje
dok grickam zemlju

/krtica u ilegali/

 

 

 Jelena Stojković Mirić

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

DECEMBAR

zarazio si me nesanicom
u bronhijalne zglobove urastao kamenom
plašljivih udisaja
pustio da divlje zaživim iz tvojih britkih opomena
sevalo je

ogolio si ljude
đavolje drveće

vređajući ono malo vida što
kapljalo je
ne zameram ti uvrede
u taj se voz ukrcalo malo ogledala i neba
ko bi rekao, koliko golotinje ostade na zimi
u doba kriznog špica
(mašinovođu si zarazio zaboravom)

zarazio si me nesanicom
slagalicom kožu obolio, obećanjem osutim do čekanja
kad pukne opna iscuri istina
irvasi neće doći
kad vreme navuče kapu sa tvojim imenom
posvađao me sa mojim snegovima
sa samom sobom

misliš, novi je vek sa mojih dlanova
izbrisao ožiljak prve mermerne opomene
poznajem te i kad se pokunjiš
u luksuznom pakovanju doneseš sreću
kockajući se na nekom maskebalu

ogolio si ljude
đavolje drveće

negde u orbiti gestacionog meška
zaražena sam životom
vidiš, u lepezi zaraza sveden si na procenat
nemam imunitet samozagrevanja
sklona sam samospaljivanju
moje telo donelo je zakon o zabrani proizvodnje antitela
u određenim slučajevima libedihanja
tada pepeo skupljaju hvatači snova
i posipaju polja lavande da me zaraze željom
ali nije uspelo da izbegne blagi pigment patetike

u bronhijalne zglobove urasti punim krilima
pomiri me sa snegovima
pusti je
da opet sadi ljubičaste petunije

zarazi me svitanjem

Jelena Stojković Mirić

Prethodno Stariji unosi Sledeće Noviji unosi

Goodreads

%d bloggers like this: