DECEMBAR

zarazio si me nesanicom
u bronhijalne zglobove urastao kamenom
plašljivih udisaja
pustio da divlje zaživim iz tvojih britkih opomena
sevalo je

ogolio si ljude
đavolje drveće

vređajući ono malo vida što
kapljalo je
ne zameram ti uvrede
u taj se voz ukrcalo malo ogledala i neba
ko bi rekao, koliko golotinje ostade na zimi
u doba kriznog špica
(mašinovođu si zarazio zaboravom)

zarazio si me nesanicom
slagalicom kožu obolio, obećanjem osutim do čekanja
kad pukne opna iscuri istina
irvasi neće doći
kad vreme navuče kapu sa tvojim imenom
posvađao me sa mojim snegovima
sa samom sobom

misliš, novi je vek sa mojih dlanova
izbrisao ožiljak prve mermerne opomene
poznajem te i kad se pokunjiš
u luksuznom pakovanju doneseš sreću
kockajući se na nekom maskebalu

ogolio si ljude
đavolje drveće

negde u orbiti gestacionog meška
zaražena sam životom
vidiš, u lepezi zaraza sveden si na procenat
nemam imunitet samozagrevanja
sklona sam samospaljivanju
moje telo donelo je zakon o zabrani proizvodnje antitela
u određenim slučajevima libedihanja
tada pepeo skupljaju hvatači snova
i posipaju polja lavande da me zaraze željom
ali nije uspelo da izbegne blagi pigment patetike

u bronhijalne zglobove urasti punim krilima
pomiri me sa snegovima
pusti je
da opet sadi ljubičaste petunije

zarazi me svitanjem

Jelena Stojković Mirić

Advertisements

MOŽDA SE IZLIJEM U DRUGAČIJEM NEBU

Grebe me život u potiljku ali mu reči ne razaznajem
možda se izlijem u drugačijem nebu

još uvek se uspevam nasmejati
ali – nećemo doživeti
odseca mi osmeh u pršljenu

(nećemo doživeti odlazak na Kubu
obale da nam penom sažvaću stopala
nećemo doživeti obale Irske da nam oči napune zelenilom
nećemo doživeti hirove
kuvanje ručka bez preračunavanja
nećemo doživeti bespakosni svet
nećemo
još koliko nećemo

nismo doživeli odlazak u u Aleksandrijsku biblioteku
nismo doživeli da nam povežu trake na rukama
eksperimentisanje po tkivima
silovanja i porađanja
nismo doživeli da nam uguše celu porodicu
lutanja bez igde ikoga, preispitivanja
nismo doživeli da nas sprži Popmeja
grudi da nam otkine par spratova dok otvara se zemlja
nismo doživeli Hirošimu
glavu na žrtveniku Maja
nismo doživeli da se rodimo bez ruku i nogu
da ne čujemo nikada zvuk i pesmu
nismo doživeli da rodimo se slepi…)

Grebe me život u potiljku ali mu reči ne razaznajem
možda se izlijem u drugačijem nebu

još uvek se uspevam nasmejati
ali – nećemo doživeti
odseca mi osmeh u pršljenu

Goodreads

%d bloggers like this: