Ja sam od onih bezbroj ali (poetski video rad)

Advertisements

ORIGINAL – dokumentarni film o nastanku pesme “Ja sam od onih bezbroj ali”

Dokumentarni film o nastanku pesme “Ja sam od onih bezbroj ali” (i o još nekim temama), snimljen je kao dokaz i ujedno odgovor na pitanje ko je i kada napisao tu pesmu.

Krađa pesama, kršenje autorskih prava je uzelo maha te je došlo vreme da javno pišem i pričam o tome. Ova pesma  je naprosto postala hit za kopiranje, zloupotrebu, a meni je toga preko glave. (Bilo je i pokušaja krađe pesme “Srce Čergar”.)

Na Srebrnastom paperju pesmu “Ja sam od onih bezbroj ali”, objavila sam 3. februara 2007. god., a prilikom selidbe Paperja (o čemu možete čitati u zaglavlju O srebrnastom paperju) računar je zabeležio datum objave 31.avgust 2010., što se jasno vidi ispod pesme ili pored naslova (levo):

https://srebrnastopaperje.wordpress.com/2010/08/31/ja-sam-od-onih-bezbroj-ali/

U dokumentarnom filmu Original – Ko je napisao pesmu „Ja sam od onih bezbroj ali”, amaterskom i spontanom, možete videti i čuti mnogo više.

Pomenutu pesmu, između ostalih, objavila je i osoba pod nickom Jana Vila na svom VIP blogu na Press Online, kao svoju i pod naslovom “Drugo lice…”.
U komentarima ona ne navodi da pesma nije njena, niti je pesma potpisana mojim imenom.

Posle moje žalbe, pesma je navodno izbrisana, ali je i dalje vidljiva na sledećem linku:

http://www.pressonline.rs/sr/blog/VIPblog/post/32/Jana+Vila/40641/Drugo+lice+….html

i sve dok je na ovom linku vidljiva, smatram da nije obrisana.

Molim sve one koji su preuzeli pesmu (dobronamerno ili zlonamerno), objavili je bez navođenja imena autorke (mog imena) da započnu sa brisanjem pesme ili potpisivanjem. Ko je ima potpisanu pseudonimima jelenaartpoezija ili jelenaart (kako su me neki nazvali), a pod kojima odavno ne pišem, neka je potpišu sa punim imenom i prezimenom kao i navođenjem linka do izvornog teksta (prvi link u tekstu).

Ovim dokumentarcem, nadam se,  razrešava se pitanje, daje obaveštenje i stavlja tačka na autorstvo pesme.

Nadam se da više neću imati potrebe da pišem i govorim o ovakvoj temi i da se Paperje neće pretvoriti u vesti o povredi autorskih prava
te da ću konačno početi da odmaram.

Jelena Stojković-Mirić
22.06.2012.

Bitna napomena:
Kopiranje ovog teksta sa dokumentarnim filmom, a u cilju širenja istine je dozvoljeno

JA SAM OD ONIH BEZBROJ ALI (Jelena Stojković Mirić)

Ja sam od onih što najviše ćute
kad najviše pričaju;
od onih, koje nećeš shvatiti
misleći da ih shvataš.
Od onih ljubitelja snova o dalekim,
najdražim gradovima i obalama reka.
Ja sam od onih bezbroj ali…

Ja sam od onih prefinjenih
što vole mnogo da psuju;
od onih predobrih
koji postaju ohola zlopamtila kad ih rane.
Od onih, što po njihovom biću lebde
i beli i tamni oblaci.
Ja sam davljenik što se,
samo za svoju ruku hvata.

Ja sam od onih
što otćute svoje najdublje istine
da im ne bi narušili mir
ili ukrali dušu,
ali ja sam i ono dete
izgubljeno na putu
što vapi mnogo ljubavi.

Ja sam od onih
što ti nikada neće otvoreno reći
kuda plovi odjek njihovih misli
a biće tužni, ako ih ne shvatiš.
Od onih, što vole osetiti
one prelepe treptaje
u vazduhu i sebi;
od onih ružnih spolja
sa unutrašnjim biserima.

Ja sam od onih
što dodiruju horizont
i onih što dišu pod vodom i zemljom.
Od onih, kojima grom i grad ne mogu ništa,
ali ih suza ubiti može.

Ja sam od onih
što se ceo život igraju
jer znaju da bez igre ne postoji ništa.
Od onih, što misle da je reč ljubav
predugo u upotrebi i prazna
a nisu otkrili drugu reč.
Ja sam neuspeli, mladi lingvističar.

Ja sam od onih
što izvesne stvari prećutkuju
da ih ne bi pokrali
a ipak vole da ih “kradu”.
Od onih
što su čvrsto nogama na zemlji
i tako divno odlepljeni od njene tvrde kore,
negde između sumraka i svitanja;
od onih što čeznu za vašim očima
a uplaše se sebe
kad ih u njima vide.

Ja sam od onih,
nisam od ovih
i nisam ovde,
jer ne volim crne krugove
koji postaju sve crnji.

Ja sam od onih
što jecaju uz trubače
i zvuke akustične gitare
i groze se računarski sažvakanih nota.
Od onih, što vole čudnom jednostavnošću
koja doseže do iznenađujuće složenosti.
Od onih,
što vole slobodu duha, daha, pokreta, mira.
Od onih što ljube
bez obzira da li su ljubljenoj osobi
smešne sa svim svojim licima ljubavi.

Ja sam od onih veselih pajaca
što glume darujući radost drugima
ne želeći da se otkrije njihov jad.

Ja sam od onih bezbroj ali…

Od onih
što vole da ih neko oseća kao tajnu
i koji druge vole
zato što jesu večna tajna;
od onih, što će te udisati
kao da te prvi i poslednji put udišu.

Od onih životinjica
što vas prepoznaju po mirisu
i znaju da krijete zver u sebi,
ali ja sam i upijač
svega plemenitog u vama.

Ja sam od onih blesavih što razmišljaju
kome zaveštati pertle, cipele, kosu
usne, dah i obraz?
Kome zaveštati knjige, reči i boje?
Kome zaveštati glinu opipanu samo mojim rukama?
Kome zaveštati tanjir iz koga sam jela
i omiljenu šoljicu
iz koje sam prvu jutarnju kafu pila?
Kome zaveštati olovku kojom sam
najlepše ludosti svoje glave zapisivala
i četkice kojima sam,
najlepše boje svojih snova naslikala?
Kome zaveštati kriglu
iz koje su mi najdraža pijanstva dolazila
kome zaveštati uzdahe i suze,
kretnje, slutnje, bludnje
i oblike dima izdahnutih iz mojih pluća?
I oči!
Da bi sve ovo isto
opet sagledale,
možda lepše proživele?

Ja sam od onih što ponekad
svoja bulažnjenja gluposti
zapisuju kao najveće istine i vrednosti;
od onih što daruju sitnice
verujući da su one vezice i kopče.
Ja sam propali hirurg.

Ja sam od onih
što vole bez razloga, povoda i racionalnosti;
od onih
što ih boli uvo za sve
ali ipak traže potvrdu da su prošli kroz tu školu.
Od onih, što teške rane otćute
a one najteže
rečima, bojom i glinom ispiraju.

Ja sam ono dete
izgubljeno na ulici
što vapi da ga uzmete,
ali ja sam i davljenik
što se samo za svoju ruku hvata.

Ja sam od onih što prave
tamne oluje i najveselije vatromete
tonući u razmišljanja.
Od onih što im moraš puniti baterije.
Od onih što ih ne moraš videti hiljadama godina
a ipak će o tebi misliti kao o najbližem
i voleti te bez uslova.

Ja sam od onih, što ne vole logiku.
Od onih konfuznih, smotanih
smušenih i neorjentisanih
i baš u tome najlepših.
Ja sam od onih krivonogih, iskošenih, preosetljivih
i pomalo prevelikih
za ovo ovde
i ovo sada.

Ja sam od onih što nelogično lude
za možda nepotrebnim
a ipak preko potrebnim.
Od onih što su dovoljni sami sebi
a ipak,
uvek računaju na tebe kao na svoju ruku,
ali ja sam i ono dete
izgubljeno na ulici
što vapi mnogo ljubavi.

Ja sam od onih
što ljude dele na sve ili ništa
i najsrećniji su i najtužniji
kad im se to sve, podvoji.

Ja sam od onih
uzdržanih i krutih, bez razloga;
od onih, što im gradovi mirišu
samo na jednu personu;
od onih, što pokušavaju da determinišu
vrstu, rod i poreklo ljubavi.
Ja sam propali istraživač biolog.

Ja sam od onih
što im usne, oči i suze
klize na dole;
od onih prepunih Ahilovih peta.
Od onih podzemnih prolaza
što se plaše da ih ne otkriješ i potopiš
jer znaju da si istovremeno
voda na izvoru i ponornica
i uvek ploviš dalje.

Ja sam od onih darovitih
što vide svo crnilo ovog sveta,
a uzimaju najsvetlije od njega;
od onih što vole
svoju tajnu, sreću i bol
oslikati, ispisati, izvajati.
Ja sam od onih srećno-nesrećnih usamljenika
zarobljenih svetom u sebi.

Ja sam od onih filtera
što prima i pročišćava;
od onih što guše i kiseonik daju.

Ja sam ono dete
izgubljeno na ulici
što vapi da ga uzmete.

Ja sam od onih bezbroj ali…

Ja sam davljenik što se,
samo za svoju ruku hvata.

Ja sam od ovih,
nisam od onih
i nisam ovde
i nisam sada
jer ne volim crne krugove
što postaju sve crnji.

Jelena Stojković Mirić

3.02.2007.

Ovu pesmu je UKRALA gospoja LOPOV i objavila bez navedenog imena autora. LOPOV.

https://srebrnastopaperje.wordpress.com/2010/08/31/ja-sam-od-onih-bezbroj-ali/

EPILOG I TAČKA NA „POZAJMLJIVAČE“:

Jelena Stojkovic Miric

Jelena Stojkovic Miric

Стојковић Мирић, Јелена, 1972-
Наслов: Eliza ima srce, čoveče ili Srebrnasto paperje / Jelena Stojković Mirić
Језик: српски
Година:2014.
ISBN 978-86-918351-0-1 (broš.)
COBISS.SR-ID 211701772
„Ja sam od onih bezbroj ali“ 193-200

štampa amazon.com

štampa amazon.com

štampa amazon.com

BAŠ ME BRIGA (Jelena Stojković Mirić)


Znaš šta,

briga me što sam žensko,
hoću ponekad da budem muško.
Znaš,
briga me što imam dvadeset šest,
hoću opet da imam nula zarez šest,
samo, kad opet krenem u školu
da mi ne bude onako pakleno dosadno,
kao u ona prošla,
prva četiri razreda
i naravno,
da me ne teraju ponovo da sričem.

Znaš,
briga me što mi je porodica porodica
i što mi je brat brat.
Hoću da mi brat bude Mika Antić
i  da zajedno “gasimo mala dogorela krilca”
u nekoj birtiji.
(Naravno, ja sam muško bar danas.)
I briga me što su ovi prostori
odjednom,
skučeni, srušeni, suženi –
osiromašeni u svakom smislu.
Hoću da živim bez tih glupavih rezova
po zemlji, morima i vazduhu.
Glupave glavudže, oni se ne mogu izrezati.
Pa, nisu Vam to lego kocke
da ih sklapate i rasklapate,
kako Vam se ćefne.
(Omaklo mi se ovo veliko V,
vi ne zaslužujete ni malo.)

I  znaš,
briga me što sam Srbin.
Hoću da budem Jevrej,
hoću da budem malo Francuz i Bantu crnac,
malo Rus i Indijac,
malo Grk i Egipćanin,
Italijan, Eskim i naravno Ciganin (Rom)…
Hoću da budem sve pomalo
i menjam svoju naciju svaka četri meseca.
Ma, hoću da budem i Japanac,
imam odličnu visinu za to.

Znaš,
briga me
što neko tamo ima sobu od petsto kvadrata –
neću da budem kriminalac,
a kamoli političar –
ruke bi mi otpale,
od ručnog i ostalih pranja
novca, džepova, mozgova.

Hoću sobu tri puta tri,
u potkrovlju.
Atelje tri puta dva,
naravno,
opet u potkrovlju –
da hranim nojeve i vrapce,
na prozoru i krovu.
Hoću brvnaru u planini,
nikako u ravnici.
Hoću da naučim da vozim
staru, rasklimatanu folciku,
koju ću naravno,
obojiti kao bubamaru…
I hoću jedno pero i mastilo
i jednu staru pisaću mašinu.
Jedan šator
i dobre cipele –
za zemlju, vazduh i vodu,
da lepo tabam po ovom svetu.
Hoću da se šunjam po neotkrivenim pećinama
i skočim padobranom
sa visine,
odakle niko nikad skočio nije.

Hoću da imam mnogo materijala
za pražnjenje sebe.
Za sve te gluposti što nisu gluposti;
jedino one ne sumnjaju u mene.
I naravno, hoću da imam celu sebe
i  mnogo, mnogo više vremena,
baš za te gluposti.

I baš me briga što terpentin smrdi,
a od gline i gipsa
ostaju bele mrlje deset dana u stanu
i  što su prljave ruke
i što sve to ukućanima smeta.

Znaš,
briga me što sam se rodila ovde.
Hoću da se rodim na Jugu,
na obali reke ili jezera
ili eventualno u vrletima neke planine,
ali da pod prozorom mene i moje majke,
sviraju trubači do zore.

A i kad umrem isto to hoću
i još nešto hoću…
ali to ću ti reći
kad dođe vreme.

I hoću da ‘mrem, kad ja to hoću.
I hoću, kad se smejem ili kad plačem
za mnom da idu trubači,
moje boje, ptice, moje skulpturice.
I hoću,
“sobu da primi pet hiljada ljudi sa dignutim čašama”.

Znaš,
baš me briga što se zovem Jelena.
Ja sebe uopšte nemam potrebe da zovem,
a ako se eventuelno zovem
k’ svesti k’ pameti,
onda se zovem Anelej, Helena i Aneleh.

Znaš,
briga me
što više nema starog drvenog mosta
u mestu moga detinjstva
i  što su prazne kuće na vrh Rudnika
i ostalih planina
i što se niko ne šeta onim šumama.

Briga me,
jedino me nije briga
što nema malih briga.

Znaš, briga me
što stalno gledam mrgodna lica.
Ja hoću iskreno radosna.
I baš me briga
što ljudi ljude dočekuju na krv i na nož,
kad lepo ih vidim,
kako ljubičice i jorgovane,
plemenite misli i reči,
stalno jedni drugima daju,
a u dvorištima i na poljanama
takmičenje –
ko će više borova i breza posaditi.

I briga me,
što noću ležem u pust krevet
i što jutrom izlazim u prazan svet.
Ja svetova imam dovoljno u sebi.
Svaki dan probijem po neki zvučni zid.

Briga me,
što svakakve reči postoje
i što se debeli proždrljivac vazduh,
prežderava svaki dan pokvarenih reči,
a onda povraća.

I baš me briga,
što me malo njih iskreno i nesebično voli.

Znaš,
baš me briga
što znam da sviram mandolinu,
ja stalno sviram po raštimovanom klaviru.

I baš me briga,
što nemam predispozicije za balerinu.
(Recept: iz ove čorbe izbaciti rimu.
Nije po mom ukusu.)
Ja svaki dan otplešem ponešto.

I baš me briga
što nisam glumac –
jedva i ovu svoju rolu preživljavam.

Znaš,
briga me
što ne znam da pevam.
Hoću sa Janis Joplin i Josipom Lisac,
da izađem i kreštim,
na bini, sa malo svetla.

I naravno,
“ne marim da pijem al’ sam pijan često”,
sa Šerbedžijom,
“tad ne vidim društvo,
porok gde je tama.
Tad ne vidim ni stid ni sram
što sam i ja čovek.“
I naravno,
ne umrem “sred birtije od srčane kapi”,
kao čuveni Vasa Ladački…

Ili da budemo Ričardi Treći, Četvrti, Peti,
ili “ranjene ptice”?
I  “mirno spavaj …  sve je mračnije”.
U svakom slučaju:
“Ne daj se Ines.
Ne daj se Barbara.”
U svakom slučaju,
da “nas na nešto lepo seća neki  grad”.
I da obavezno “gajimo bele ruže”
i ponekad  “pijemo piće sa predsednikom republike”,
kome ni ime ne znamo.

E, što bi rekao Džoni Štulić:
”Balkane,
Balkane,
Balkane moj,
budi mi silan i dobro mi stoj.”

Znaš,
briga me što živim  u ovom veku,
što antikvarnice tako divno mirišu,
a cene im smrde.
I baš me briga što je skupa Italija, Grčka,
što daleko su piramide… Kina , Indija…
I  baš me briga što vozovi
stalno druge odvoze…
Amsterdam, Krakov, Dubrovnik,Venecija, Prag…
i ostali lepuškasto-prelepi
gradovi ovog sveta.

Znaš,
briga me
što u školi predajem,
tamo neki levi predmet.
Ipak,
neću decu da lažem
da se baš sve o životu,
tu nauči.

I baš me briga
za vekove, decenije, godine, mesece,
dane, sate, minute, sekunde.
Briga me što satovi postoje
i pretećim tonom,
klikću ono njihovo čuveno tik-tak.

Znaš, briga me za ozonske rupe,
zračenja, silikone, plastike, mobilne tehnologije,
neizlečive bolesti, gvožđe, gasove, otpade,
imbecilne TV-e programe, ružne vesti,
nuklearne bombe,
zloupotrebljene biologije, hemije, fizike…
i zagađene mozgove.
Ja hoću jedan čist, mirišljav svemir.

I baš me briga,
što više pišem latinicom nego ćirilicom.
(A Vama što to, baš štipa oči:
Naštimajte malo više
svoje totalno raštimovane,
moždane žičice i vijugice.)
Ja hoću da pišem i pevam
i  cista  i  “stine potrošilo  je vrime”.

Znaš, briga me
što je svet pun poltrona.
Ja neću da budem dupe-uvlakač.
Želim da budem  ja – ja
i ništa više
i ništa manje.
I hvala Vam rode što me doneste baš ovakvu,
a hvala i Vama što me pronađoste u kupusu!

Znaš, briga me
što imam metar i pedeset osam
i ni milimetar preko…
“Jer nema malih ljudi ni malih bolesti.”
To mi je došapnuo Mika
dok smo bančili po birtijama
i otišao u spomenik,
a  ja i dalje sama “hodam na rukama”.
Jedino ne znam kako da
“Napustim  sopstvenu kožu posle toliko godina vernosti?“
A i zašto bih?
Jedino na neko vreme,
u svemirskom brodu
da napustim opnu ove planete ili galaksije –
to bi, već bilo nešto.

Znaš,
briga me,
što onom najbitnijem u mom biću,
ne znam ni širinu, ni dužinu, ni gustinu,
ni zapreminu, ni površinu, ni specifičnu težinu,
ni masu,
ni geografsku širinu i dužinu…

I znaš,
briga me što je nebo sivo
kad ga bojim,
bojama koje sama biram,
zavisno od dana.

Znaš,
briga me što je njih briga za sve!
Jedino me nije briga što nema malih briga.
Briga me što sve se to dešava.
Trudim se
da glupost se ne dešava.

Baš me briga,
što viđam vukove, lisice, divlje svinje.
Hoću da susrećem slonove, žirafe, irvase
i koale i bele mevede i delfine
i naravno, kengure.

Briga me što vreme troši mene
i  što su ljudi ljudi.
Ja želim život da trošim
i da me neko iskreno svari.

I baš me briga što u mojoj ulici nema breza
i što u školskom dvorištu nema one dunje
na koju se uspešno penjah
i presedeh celo svoje detinjstvo.

I briga me što nemam lulu kao mornar  Popaj
i što Deda-Mraz nije došao one godine.
I baš me briga što na ovim prostorima
nema više plavog Ronhila, ni sarajevskog Bonda,
ni mnogo,
mnogo toga –
nema.

I baš me briga, briga za sve,
jedino me nije briga
što nema malih briga.

I baš me briga što drugi misle
da sam ćutljiva, ćudljiva i mirna
i fiks ideje mi padaju na pamet
i, sasvim sam luda
i smušena i smotana i odsutna
i vesela
i ohola i neromantična
i tvrda i veoma jaka
i nisam na svoju ruku.

Ali kako da im objasnim,
da u meni ima nemira.
Da me oni nagnaše da ćutim,
da u sebe zaronim
i plivam najbolje što mogu.

Kako da im objasnim,
da ni spasiti mrava nije uzalud?
Kako da im objasnim,
da u meni ima pregršt šarenih leptira?

Kako da im objasnim da jesam na svoju ruku?
(Kada budem na tuđu ruku,
dođite mi na pogreb
i pogrebite me po obrazu i kosi,
po ramenu, leđima i struku –
e, to baš volim.)

Kako da im objasnim da u meni Prever čuči
i da nisam od čelika?
Kako da im objasnim da ponekad ne šetam,
već se na slonovima gegam
ili sa kengurima skačem?
Kako da im objasnim da su ljudi
toliko starih gradova razrušili
odnoseći krupno kamenje svojim domovima?
Kako da im objasnim,
da znam šta je lažan osmeh i lažna reč
i lažni pogled i pokret i uljudnost?

Kako da im objasnim da znam,
da retko koga interesuju
moji strahovi, slutnje, moje nizije i visije,
mesečne melanholije i ode radosti,
moje misli, moj lik, moje oči…
moje ništa
i moje sve?

I baš me briga što Mađarska nema more,
u meni ima dovoljno, dnevnih i noćnih mora.

Znaš,
baš me briga
što Petar Pan ne postoji;
stalno ga gledam kako lebdi
odavde do tamo i nazad.
Ponekad mi uleće u kuću,
nenajavljen.

I što su krovovi strmi,
bas me briga,
ja sedim na njima –
tu se odmaram,
njišući se kao vrabac.

I za Sizifa me baš briga,
ja ću svoj kamen izgurati do kraja.

I što ne priliči pevati ulicom
baš me briga,
ja pevam kad mi se peva.

I što se treba sklanjati od vetra, kiše i snega,
baš me briga.
Ja neću da stojim dok se dešavaju ta čuda!

I što nemam mermera ni kamena,
baš me briga.
Ja stalno nešto klešem i dubim u svojoj glavi
i još ponegde.

Znaš, baš me briga
što živa sam.
Kad postane nepodnošljivo u svetu
ja umrem na par dana,meseci
i ponovo se rodim, vesela i puna elana.

I baš me briga što mislite da živim ovde,
ja sam u stvari negde drugde,
a tu tajnu samo ptice znaju.

I baš me briga što sam crna ovca
kad sam tako divno riđe-plava
i ne dam da me šišaju budale.
I ne zaboravi,
nemam dve familije već samo jednu.

I baš me briga što su horizonti tako daleko,
kad svaki dan šetam po njima.
I  što nemam krila,
baš me briga,
kad i po najjačim olujama
znam da poletim i održim se gore.

I naravno, bila sam na dnu okeana.
A šta ima tamo,
to Vam takođe neću reći,
samo ću Vam nagoveštaj dati:
Predivno je
geguckati se za morskim konjicima.

I baš me briga
što nemam svoj krov nad glavom.
Bitno je da ga nemam u glavi
i zidove da nemam u istoj.
I nemojte ići dublje u okean,
ako pre toga niste pažljivo vežbali
roneći u sebi.
Nigde nema takvih dubina.

I baš me briga što su ljudi nekad
kupovali kuće i stanove na kredit.
Ja danas kupujem knjige na kredit…

I baš me briga što smo se rasuli po svetu
i što se mnogi dragi ljudi,
ne javljaju iz tih daljina.
Izgubili smo se u najgušćoj magli
usred najsunčanijih srednjoškolskih dana.

I baš me briga,
briga za sve,
jedino me nije briga što nema malih briga.

I baš me briga,
što je Srbija postala
veliki zatvor svih Srba,
i što ponekad ustanem na pedeset levih nogu.

I baš me briga što postoje
ljigave kreature na dve noge.

I baš me briga
što se batrgam po bestragijama moje duše
i odatle izlazim izgrebana, ranjena.
Ponekad i ne izađem.
Baš me briga
što kroz ove reči
razgolićujem svoju lobanju, kosti
i tamo neku dušu.
I baš me briga,
što su neki zanimljivi ljudi
kao Halejeva kometa –
jednom ih sretneš i nikad više.

I baš me briga
što su batine i ratovi iz nemoći izašli…
I što volim smeh,
a stalno mi na njega tamu bacaju.

I baš me briga
što kad stisne sa svih strana,
ne vrištim i ne plačem,
a znam da mi tako svi organi u očaj tonu
samo jedan deo sebe ljubomorno čuvam,
na ovom suvom, koščatom dlanu.

I znaj,
“U ime svih nas iz sedamdeset i neke,
što doživesmo devedeset i neke
ja spevao sam stih:
Ne spominjem bitke ni inflacije “daleke”
jer nisam rođen ni posle njih.”

(Bar ne ceo.
A ono malo što sam se rodio posle njih.
Ni to Vam neću reći
GDE…………….
Kad dođe vreme.)

I zapamti,
jedino me nije briga što nema malih briga…

Nastavak sledi
u nekom idućem veku
kad budem ispaštao greh
što mrzeo sam neke stvari…
i, naravno,
mrzeo sam što nema malih briga .

(pesma nastala 1997/1998)

Napomena:
U pesmi su korišćeni citatati (samo recenice) iz pesama Mike Antića, Đorđa Balaševića, Džonija Štulića, Arsena Dedića, Vladimira Petkovića – Disa, Žaka Prevera, iz pesme grupe EKV –“Budi sam na ulici” i nekih pesama koje slusah na Šerbedžijinim kasetama gde naravno recituje……..
Svi su uredno oznaceni znacima navodnika.

Jelena Stojković-Mirić

7.03.2007.

————————————————

17. 11. 2014.
Plagijat moje pesme „Baš me briga“ objavila je izvesna Barbara Novaković u zbirci „Zov okeana“  (Matica srpska) pod naslovom „Briga me“. Knjiga je objavljena u ediciji – Biblioteka Prva knjiga 264, novembra 2014. i promovisana na 59. Sajmu knjiga u Beogradu.

Stihove koje sam u originalnoj verziji pesme ovde podebljala nalaze se kao plagijat u zbirci „Zov okeana“ na stranicama 55, 56, 57.

2014111814410148020141118144236089_Page_1 20141118144236089_Page_220141118144236089_Page_520141118144236089_Page_320141118144236089_Page_4Copy of MATICA SRPSKA

JA SAM OD ONIH BEZBROJ ALI

Ja sam od onih što najviše ćute
kad najviše pričaju;
od onih, koje nećeš shvatiti
misleći da ih shvataš.
Od onih ljubitelja snova o dalekim,
najdražim gradovima i obalama reka.
Ja sam od onih bezbroj ali…

Ja sam od onih prefinjenih
što vole mnogo da psuju;
od onih predobrih
koji postaju ohola zlopamtila kad ih rane.
Od onih, što po njihovom biću lebde
i beli i tamni oblaci.
Ja sam davljenik što se,
samo za svoju ruku hvata.

Ja sam od onih
što otćute svoje najdublje istine
da im ne bi narušili mir
ili ukrali dušu,
ali ja sam i ono dete
izgubljeno na putu
što vapi mnogo ljubavi.

Ja sam od onih
što ti nikada neće otvoreno reći
kuda plovi odjek njihovih misli
a biće tužni, ako ih ne shvatiš.
Od onih, što vole osetiti
one prelepe treptaje
u vazduhu i sebi;
od onih ružnih spolja
sa unutrašnjim biserima.

Ja sam od onih
što dodiruju horizont
i onih što dišu pod vodom i zemljom.
Od onih, kojima grom i grad ne mogu ništa,
ali ih suza ubiti može.

Ja sam od onih
što se ceo život igraju
jer znaju da bez igre ne postoji ništa.
Od onih, što misle da je reč ljubav
predugo u upotrebi i prazna
a nisu otkrili drugu reč.
Ja sam neuspeli, mladi lingvističar.

Ja sam od onih
što izvesne stvari prećutkuju
da ih ne bi pokrali
a ipak vole da ih “kradu”.
Od onih
što su čvrsto nogama na zemlji
i tako divno odlepljeni od njene tvrde kore,
negde između sumraka i svitanja;
od onih što čeznu za vašim očima
a uplaše se sebe
kad ih u njima vide.

Ja sam od onih,
nisam od ovih
i nisam ovde,
jer ne volim crne krugove
koji postaju sve crnji.

Ja sam od onih
što jecaju uz trubače
i zvuke akustične gitare
i groze se računarski sažvakanih nota.
Od onih, što vole čudnom jednostavnošću
koja doseže do iznenađujuće složenosti.
Od onih,
što vole slobodu duha, daha, pokreta, mira.
Od onih što ljube
bez obzira da li su ljubljenoj osobi
smešne sa svim svojim licima ljubavi.

Ja sam od onih veselih pajaca
što glume darujući radost drugima
ne želeći da se otkrije njihov jad.

Ja sam od onih bezbroj ali…

Od onih
što vole da ih neko oseća kao tajnu
i koji druge vole
zato što jesu večna tajna;
od onih, što će te udisati
kao da te prvi i poslednji put udišu.

Od onih životinjica
što vas prepoznaju po mirisu
i znaju da krijete zver u sebi,
ali ja sam i upijač
svega plemenitog u vama.

Ja sam od onih blesavih što razmišljaju
kome zaveštati pertle, cipele, kosu
usne, dah i obraz?
Kome zaveštati knjige, reči i boje?
Kome zaveštati glinu opipanu samo mojim rukama?
Kome zaveštati tanjir iz koga sam jela
i omiljenu šoljicu
iz koje sam prvu jutarnju kafu pila?
Kome zaveštati olovku kojom sam
najlepše ludosti svoje glave zapisivala
i četkice kojima sam,
najlepše boje svojih snova naslikala?
Kome zaveštati kriglu
iz koje su mi najdraža pijanstva dolazila
kome zaveštati uzdahe i suze,
kretnje, slutnje, bludnje
i oblike dima izdahnutih iz mojih pluća?
I oči!
Da bi sve ovo isto
opet sagledale,
možda lepše proživele?

Ja sam od onih što ponekad
svoja bulažnjenja gluposti
zapisuju kao najveće istine i vrednosti;
od onih što daruju sitnice
verujući da su one vezice i kopče.
Ja sam propali hirurg.

Ja sam od onih
što vole bez razloga, povoda i racionalnosti;
od onih
što ih boli uvo za sve
ali ipak traže potvrdu da su prošli kroz tu školu.
Od onih, što teške rane otćute
a one najteže
rečima, bojom i glinom ispiraju.

Ja sam ono dete
izgubljeno na ulici
što vapi da ga uzmete,
ali ja sam i davljenik
što se samo za svoju ruku hvata.

Ja sam od onih što prave
tamne oluje i najveselije vatromete
tonući u razmišljanja.
Od onih što im moraš puniti baterije.
Od onih što ih ne moraš videti hiljadama godina
a ipak će o tebi misliti kao o najbližem
i voleti te bez uslova.

Ja sam od onih, što ne vole logiku.
Od onih konfuznih, smotanih
smušenih i neorjentisanih
i baš u tome najlepših.
Ja sam od onih krivonogih, iskošenih, preosetljivih
i pomalo prevelikih
za ovo ovde
i ovo sada.

Ja sam od onih što nelogično lude
za možda nepotrebnim
a ipak preko potrebnim.
Od onih što su dovoljni sami sebi
a ipak,
uvek računaju na tebe kao na svoju ruku,
ali ja sam i ono dete
izgubljeno na ulici
što vapi mnogo ljubavi.

Ja sam od onih
što ljude dele na sve ili ništa
i najsrećniji su i najtužniji
kad im se to sve, podvoji.

Ja sam od onih
uzdržanih i krutih, bez razloga;
od onih, što im gradovi mirišu
samo na jednu personu;
od onih, što pokušavaju da determinišu
vrstu, rod i poreklo ljubavi.
Ja sam propali istraživač biolog.

Ja sam od onih
što im usne, oči i suze
klize na dole;
od onih prepunih Ahilovih peta.
Od onih podzemnih prolaza
što se plaše da ih ne otkriješ i potopiš
jer znaju da si istovremeno
voda na izvoru i ponornica
i uvek ploviš dalje.

Ja sam od onih darovitih
što vide svo crnilo ovog sveta,
a uzimaju najsvetlije od njega;
od onih što vole
svoju tajnu, sreću i bol
oslikati, ispisati, izvajati.
Ja sam od onih srećno-nesrećnih usamljenika
zarobljenih svetom u sebi.

Ja sam od onih filtera
što prima i pročišćava;
od onih što guše i kiseonik daju.

Ja sam ono dete
izgubljeno na ulici
što vapi da ga uzmete.

Ja sam od onih bezbroj ali…

Ja sam davljenik što se,
samo za svoju ruku hvata.

Ja sam od ovih,
nisam od onih
i nisam ovde
i nisam sada
jer ne volim crne krugove
što postaju sve crnji.

 

Jelena Stojković-Mirić

3.02.2007.

 


Goodreads

%d bloggers like this: