ISPAPERJALA IZ ŠTAMPARIJE SREBRNASTA 10.12.2014.

 photo 011a31c9-7428-4e4a-9be2-9307cac551a0.jpg

Najavljivana zbirka poezije ELIZA IMA SRCE, ČOVEČE ili SREBRNASTO PAPERJE ispaperjala je iz štampe 10. decembra 2014.

Podeljena je u 11 ciklusa na 224 strane, gotovo pa sabrana dela. Ono što fali ovoj zbirci a što nije bilo ostvarljivo su moje slike i crteži na masnom papiru u punom koloru, želela sam ta dva dela sebe da spojim. No, ne treba biti neskroman.

Put od zametka poetske misli do štamparije na ovim prostorima je posut svim i svačim, ali nikako cvećem. Dugovala sam štampano izdanje samoj sebi ma koliko egocentrično zvučalo, odavno. Zato vi koji pišete ili počinjete da pišete ne odustajte od sebe nikada. Prva pisana reč je počela stihom, a danas smo ubačeni u podpodpodkategoriju, u ćošak zabačeni. Kad je uspelo meni u ovoj preteškoj godini, uspeće i vama. Borci za poeziju i ljubitelji poezije postoje uprkos negacijama.

 

 

Ova je olovka uvek pisala srcem i uvek će.

Jelena Stojković Mirić

18. decembar 2014.

 

 

PROMOCIJA ZBORNIKA- KNJIGE „BUNDOLO OFFLINE02“

I
PROMOCIJA KNJIŽEVNOG SITE-A WWW.BUNDOLO. ORG

Voditelj programa: Irena Marić

Nastupaju: Pjesnici bundola iz BiH, Hrvatske i Srbije

BJANKA ALAJBEGOVIĆ – ARIEL (SARAJEVO)
MIRZA OKIĆ – KUOLEMA (SARAJEVO)
JASMIN HASANOVIĆ – NACHTAR (GORAŽDE)
MIRKO BOŽIĆ – MR_CHRISTMAS (MOSTAR)
GORAN …VRHUNC – POETAE (SARAJEVO)

DAMIR NEDIĆ – DAMIRKG (KRAGUJEVAC)
DIJANA PAVLOVIĆ – SHKRABA (NOVI SAD)
BOJAN ŽABIĆ – MALIPRINC (BEOGRAD)
VINKO DRAČA – GOTHBEATNIK (ZAGREB)
TIJANA RADIĆ – BJANKAKO (NOVI SAD)
NIKOLA ORAVEC – HERMES (NOVI SAD)
DRAGANA POPSAVIN – D. (NOVI SAD)
MIRJANA DMITRAŠINOVIĆ – TRPEZA (NOVI SAD)
VESNA KONC MARJANOVIĆ – (DEEDS)

SPECIJALNI GOST: SABAHUDIN HADŽIALIĆ
književnik i freelance novinar, Sarajevo

LIVE!: MAELSTROM!

Ulaz je slobodan:
cijena zbornika je 4KM (kupovinom zbornika pomažete objavljivanju narednog izdanja)
Zbornik je izdala izdavačka kuća LIBER iz Beograda

Recenzija KNJIGE BUNDOLO OFFLINE 2

Veselin Gatalo

TIHI ODRED BUNDOLO

Na izgrebanoj površini zemlje, tetoviranoj putevima i izbrijanom morima, postoje ljudi. Nametljivi i teški kao ja, i nenametljivi i lagani toliko da prođu pokraj nas i učine nas boljim i lakšim drugim ljudima. Oni kao ja nose svoja nemirenja kao koplje u ruci, a oni bolji svoje kriju u džepovima i tiho, u polumraku, pokažu ponekom i ponegdje. Ovim boljima nije stalo da im ljudi upamte lica i imena, nikad se ne upitaju ko je od njih bolji, niti im pada na pamet da među sličnima sebi potraže najboljeg. Njihovi su lovovi bez krvi, drhtanja krzna i krika umirućih životinja, njihove bitke bez mrtvih i ranjenih-čak bez poraženih.
Ovo je zbirka nemira i nemirenja, knjiga koja optužuje svijet za nesavršenost i slavi ga čisto zato što jeste ikakav. U svijetu ljudi koji su ovo pisali, desnica služi za držanje pera, ljevica za pridržavanje bjeline papira. Ruke nisu tu da mašu zastavama, usta im ne služe da skupa s ruljom na ulici kliču pobjednicima. Ne bih volio da neko pomisli da se stide svojih imena zato što su objavili svoje riječi pod pseudonimom, niti da se boje izreči ih. Kad su davali svoje riječi, davali su ih iskreno, kao anonimnu donaciju, iz čiste potrebe da daju, ne za plaketu ili tapšanje po ramenu, ne za novac ili status literata. Sastaju se negdje u cybersvemiru, u kutku http://www.bundolo.org , dostupni samo onima koji ih traže u toj paralelnoj dimenziji. Ovom knjigom su se materijalizovali; došli u četverodimenzionalni svijet gdje se mogu dodirnuti, listati prstima, pored njih zapisati nečiji broj telefona ili neku svoju misao.
Ako pročitate ovo što su napisali, upoznaćete ih kao i ja. Nećete uvijek saznati ko je žensko a ko muško, ko se krije iza čijeg pseudonima, nećete saznati ničiju težinu i visinu, boju očiju ili dužinu kose, koje su nacije ili vjere. Ali, upoznat ćete ih kao što ih ne biste upoznali da s njima svaki dan pijete kafu, kavu, kahvu. Sva su naša pisma njihova, sve su njihove riječi i Vaše. Zapravo, postaće koliko su poslije čitanja ove knjige postale moje. Ako mi ne vjerujete na riječ, okrenite sljedeću stranicu.

Promocije najavljene u:

1. http://www.bhmagazin.com/kultura/1923-promocija-zbornika-knjige-bundolo-offline02.html

2. http://www.radiosarajevo.ba/content/view/21832/181/

3. http://www.bitno.ba/vijesti/kultura/promocija-knjige-bundolo-offline

4. http://www.sarajevo-x.com/kultura/clanak/100307020

Jelena Stojković-Mirić

8.03.2010.

DA LI STE PROČITALI KNJIGU MAMONOVA HAGADA

Image Hosted by ImageShack.us

Image Hosted by ImageShack.us

Smatram da dobre vesti, lepe stvari treba širiti, zato vam  predstavaljam Sinisterovu knjigu Mamonova Hagada.  Knjiga naravno nije stvar, ona je nešto mnogo više od toga. Postoje knjige koje su manje vredne, njih naprosto pojede vreme. Mamonovu Hagadu neće pojesti vreme, tako mi govori moj čitalački njuh, a on me nikada ne izdaje. Oduševljenje ovom knjigom nije na prvu loptu, pročitala sam je pre skoro mesec dana i ponosni sam vlasnik iste u mojoj ličnoj biblioteci. Zato vam je preporučujem kao nešto što zaslužuje pažnju, svojom osobenošću, svežinom i tim ličnim sinisterovskim jezikom, koji ćete svakako uočiti

kada se susretnete sa njegovim delom.  I ne plašite se, Mamonova Hagada nema trista stranica, malena je, ali duša i um neće vam ostati gladni.

Knjigu možete kupiti u knjižarama Stubovi kulture, Plato, Delfi ili naručiti preko interneta na sledećoj adresi:

http://www.liber.org.yu/katalog/total_underground/083.html

Na ovoj adresi možete pratiti Sinisterovo stvaralaštvo:

http://bundolo.org/templates/showuser.php?id=404

Možete ga pronaći i na ovoj adresi kao jednog od pobednika Diogenisovog konkursa 2009.

http://www.diogenis.0fees.net/

(Ne zaboravite da retko hvalim knjige.)

Jelena Stojković-Mirić

………………………………………………………………………………

MAMONOVA HAGADA

Pođimo od naslova: po mom mišljenju – izvanredan. Odmah zatim dobijamo i objašnjenje istog kao uputstvo za upotrebu. Dakle, autor knjige misli na svoje čitaoce i ima šta da im kaže. Odlično! Tu već dolazimo do prve krupne razlike u odnosu na većinu aktivnih autora i njihovih naslova kojima je bitnija tzv „lepota“ od komunikacije. Ova knjiga ne pretenduje da bude lepa, a naročito ne da se uklopi u ono što bi slinavi akademski kritičari smatrali „objektivnom poetskom lepotom“, šta god oni podrazumevali pod tim. Sinister se obraća živim ljudima, a ne istoriji književnosti.
Uostalom, šta je danas lepo? Autor bi rekao: „…ružno je isto što i lepo. Negde u sebi.“ Do ovakvih zaključaka se ne dolazi knjiškim putem, već životnim. Svaki stih, svaki redak u ovoj knjizi je životan i to nije slučajno. Sinister je stvaralac, pesnik, pisac, kako hoćete, koji dolazi sa talasom nove književnosti koji se tek stvara negde na pučini. Ta književnost neće dozvoliti sebi da na nju pada prašina koju će, vrlo povremeno i privremeno, skinuti kakav razočarani ljubitelj nežnih uzdisaja. U današnjem svetu nema mesta zaludnim uzdisajima, svaki udah je borba za život. To je svet u kome živimo i to je svet iz koga se rađa ova knjiga. To je svet koji je dekorisan kipovima idola, u kome su idolopoklonici istovremeno i prvosveštenici; svet u kome izgubljena kultura čeka poštenog nalazača, svet koji se dvoumi da li da nastavi da živi ili da okonča započeto samoubistvo.
Sinisterova knjiga nije forma, ona neće dobijati nagrade, jer je nemoguće strpati je u kategorije za nagrađivanje. Istovremeno, to je njena najveća nagrada, jer ona je KNJIGA, ne zbirka pesama ili priča, ne roman, ne esej, već KNJIGA. U njoj ima i stihova i proze, ali sve je to manje bitno, jer ova knjiga ima poruke. Poruke koje su utkane u stihove, u redove, ali i između njih.
Jezik koji Sinister koristi je živ, on je GOVOR, a ne stilizacija. Živi govor, a ne kovanje lepozvučećih besmislica. Jezik komunikacije, razgovora i života, što bi, na kraju krajeva, umetnost i trebalo da bude, ako je prava.
Knjiga koju držimo u rukama je knjiga za sadašnjost i budućnost, u tome leži njena najveća vrednost. Ona ne beži od stvarnosti i ne komunicira sa čitaocima koji čitaju kao što i piju – da bi zaboravili. Ona komunicira sa onima koji imaju šta da odgovore, sebi, autoru i zahtevima današnjice.

recenzija Nenad Glišić

27.01.2010.

Pisci za „Prosvetu”

Ni u najcrnjem kapitalizmu narod ne nipodaštava svoje kulturne vrednosti. Međutim, kod nas je sve obrnuto. Sačuvati „Prosvetu” nije trgovački manevar, to je poziv u pomoć ljudi koji se bave knjigom, kaže Ljubica Arsić

Srpski pisci, renomirani urednici i književni kritičari, ma kojoj generaciji pripadali, mahom podržavaju očuvanje „Prosvete” kao izdavačke kuće od nacionalnog značaja, zalažući se, pri tom, i za jedan širi princip dostupnosti knjige, kulture i obrazovanja.

Književnici i čitaoci će u nedelju 14. decembra, u 13 časova, ispred knjižare „Geca Kon” u Knez-Mihailovoj ulici 12, potpisivati peticiju sa zahtevima da se učešće na tenderu za „Prosvetu” dozvoli samo renomiranim izdavačima i da, posle prodaje i privatizacije ove izdavačke kuće, knjižara „Geca Kon” trajno zadrži svoju namenu.

Među književnicima koji podržavaju ove ciljeve, kao i akciju našeg lista je i Srđan V. Tešin koji za kaže:

– Pitanje svih pitanja jeste: zašto smo dozvolili da, kao društvo, padnemo tako nisko pa da nam ništa ne znači ni to što je vrlo moguće da će i najznačajnija ovdašnja izdavačka kuća proći kroz tranzicionu genetsku modifikaciju i doživeti sudbinu nečega što, kad se rodi, ne bude ni riba ni devojka? Kome ta grdoba treba?! Iako današnja „Prosveta”, nakon neuspešnih menadžerskih eksperimenata, ne zauzima lidersku poziciju među izdavačima, to ne znači da treba, pre svega zbog primamljivog poslovnog prostora, „pljunuti” na sve to što je zalog Gece Kona i „Prosvetinih” autora, urednika i čitalaca.

– Da li će postojati Beograd bez „Prosvete” i knjižare „Geca Kon”? Naravno, ali ako se tako nešto dogodi, ko garantuje da se na meti tajkuna uskoro neće naći neko drugo kulturno dobro? Ne smem ni da pomislim šta bi se sve našlo na prodaji. Možda je krajnje vreme da se, koliko zbog „Prosvete”, toliko i zbog naše savesti, konačno uzmemo u pamet! – dodaje Srđan V. Tešin.

Dragan Lakićević kaže da je vezan za „Prosvetu” sentimentalno i profesionalno. Podseća da je u „Prosveti” objavio pet knjiga, a da ih je čitao na stotine.

– „Prosveta” je bila najveći i najbolji izdavač socijalističke epohe i velike SFRJ. Ali je „Prosvetu”, kao i sva preduzeća toga doba, kao i sve ljude toga doba, zatekao novi društveni poredak, sadašnji kapitalizam. U tom poretku ona „Prosveta” nema uslove da postoji. Nju neko mora da kupi, ali država nema uslova (para, volje, predaha) da se brine o statusu knjige i kulture u poslovanju novog vlasnika. Stariji od „Prosvete”, Nolit, primer je za to. Možda je trebalo da ga kupi neki levičar koji bi imao ciljeve nekadašnjih osnivača Nolita, pre Drugog svetskog rata. Takav levičar zasad ne postoji. Kao što ne postoji ni duh koji je osnovao „Prosvetu” 1945. godine. Možda je treba zamrznuti dok se pojave oni koji su je učinili velikom u drugoj polovini 20. veka – smatra Lakićević.

Nema lošije vesti za pisca i ljubitelja knjige nego kada čuje da se zatvara neka knjižara u gradu, kaže Ljubica Arsić.

– Pozatvaran je veliki broj knjižara, čak i Nolitovih, koje su postojale od mog rođenja. Strašno je to što od tih knjižara postaju prodavnice galanterije i donjeg veša. Ni u najcrnjem kapitalizmu narod ne nipodaštava svoje kulturne vrednosti. Međutim, kod nas je sve obrnuto. Sačuvati „Prosvetu” nije trgovački manevar, to je poziv u pomoć ljudi koji se bave knjigom.

Razumno bi bilo podržati ideju da knjižara „Geca Kon” ostane knjižara, mišljenja je Ljiljana Šop.

– Dosta nam je parfimerija koje su zamenile gotovo sve knjižare u gradu. Razumno bi bilo podržati i to da „Prosvetu” kupi neko ko se bavi istim, izdavačkim, poslom. Očuvanje „Prosvete” svojevrsni je pokušaj da se bar nešto održi. Međutim, malo šta je razumno u ovoj zemlji. Desilo se i to da je u „Prosveti” bila imenovana direktorka koja je prethodno radila sa sijalicama. Ogorčena sam zbog svega što se dešava oko nas. Da smo iole bili pitani i da smo imali uticaja tamo gde se odlučuje, ne bi došlo do ovoga i ne bi bilo kao što jeste – objašnjava Ljiljana Šop.

Branko Kukić napominje da bi možda država trebalo da stane iza „Prosvete”.

– Inače, sumnjam u sve te kupovine preduzeća zbog načina na koji funkcionišu u ovoj državi. Kupci, obično, na umu nemaju izdavački posao a ljudi koji bi mogli da podignu i sačuvaju „Prosvetu” nemaju novca za to – naglašava Kukić.

Aleksandar Gatalica, takođe, podržava ideju da identitet „Prosvete” treba neosporno i trajno da se održi, i kaže:

– „Prosvetu” treba sačuvati, tu nema zbora, ona je nacionalno dobro. Međutim, višegodišnji nemar i pogrešni postupci doveli su „Prosvetu” do sadašnjeg stanja. Da, „Prosvetu” treba sačuvati, ali ne znam tačno ko bi trebalo da je spasava.

(politika.rs)

(Tekst u popunosti preuzet sa sajta Knjizevnost.org)

Jelena Stojković-Mirić

12.12.2008.

KNJIŽARA PROSVETA – GECA KON

Photobucket

U mom malenom mestu nije bilo knjižara, bila je stara biblioteka , sa drvenim podom sačinjenim od grubih dasaka, premazanih debelim namazom, neke crne masti čiji naziv ne pamtim. Pamtim da je smrdela i da sam zbog nje morala dobro otvoriti slikovnice , a kasnije i knjige (da slikovnice, bajke to mi je bibliotekar u početku jedino hteo dati jer nisam mogla ni da ga vidim dobro iza stola ako se ne bi propela na prstiće) i bukvalno nabiti nos u njih, da bi mogla osetiti njihov miris. Bibliotekar je bio poprilično nervozan i stalno je zveckao nekom sitninom u džepu. Mora da sam bila jako dosadno dete, koje nije ulivalo poverenje, što sam shvatila kada je počeo da mi ograničava broj knjiga i usput me je preslišavao, šta sam pročitala. Vremenom je shvatio da ne šetam knjige od biblioteke do kuće i obrnuto, čisto radi zabave, pa mi je ukinuo ograničenje broja knjiga, a kad sam porasla dovoljno dobila sam i člansku kartu. Mojoj sreći nigde kraja!

Moje mesto je kasnije dobilo novu biblioteku koja je imala tužan, spomen naziv… tako je to kad si radoznao i želiš da znaš zašto, a toga nema u knjigama Hiljadu zašto hiljadu zato.

Na mestu nekadašnje biblioteke, danas se nalazi kafić. Al’ kad doputujem tamo i prođem tom ulicom, ne vidim kafić i ne osećam miris kafe, zamirišu knjige.

Kasnije sam knjige kupovala u knjižarama u mestu nadomak mog, šta je od njih ostalo i koja im je namena danas, zaista ne znam.

Ima knjiga koje me privuku svojim naslovom, svojim koricama ( ne mislim na ono – ova boja mi se slaže uz policu, uz regal , boju očiju i ostalo…), imenom autora, ima i onih na koje nabasam , na kojima mi se slučajno zaustavi pogled, one koje istražujem, listam i tek na drugi, treći red, privuku me.

Knjižare me privuku, naravno, knjigama u izlogu, pa makar bile neuredno razbacane. Meni je knjiga kao znak STOP u saobraćaju. Stanem, ukopam se, samo što posle STOP nema ni levo ni desno ni napred ni nazad, samo pravo u knjižaru. A knižarama teško i retko pamtim imena.

Postoji jedna knjižara u Knez Mihailovoj ulici čiji ogroman natpis izdavačke kuće, nije privukao moju pažnju, kad sam prvi put ušla u nju, koliko manji natpis ispod nje, Knjižara-Geca Kon.


Photobucket

Izašla sam te knjižare, i požurila za svojim studentskim obavezama, a za mnom je išlo to ime, Geca Kon… Geca Kon… Geca Kon… Geca Kon… A odmah zatim i pitanja: Ko je Geca Kon? Ko je Geca Kon?

I kao i u detinjstvu ni tog odgovora nije bilo u onoj knjizi.

I dan danas ja tu knižaru zovem Geca Kon, pa me ponekad čudno gledaju:

-Koja ti je TO knjižara!?

-To je ona knjižara stara 107 godina…

Mnoge knjižare iz Knez Mihailove su nestale. U izlozima namesto hrane za dušu, šepure se raznorazne hrane za kožu, stopala… u redu, ali može li to sve sa merom, neka ostane nešto staro!

Redovno pratim dešavanja oko izdavačke kuće Prosveta, na zanimljivom sajtu Književnost.org i ostalim sajtovima takve i slične namene, tako čitam šta me interesuje i ne prljam mozak dnevnom štampom. Nešto i ne stignem da pročitam. Zbog tog -ne stignem- danas mi se desilo sledeće:

Prilazim pomenutoj knjižari, a na njoj ispisano velikim slovima, popis. Unutra je poprilična zbrka, ali mene hvata mučnina: Ode i ova knjižara!

Uzimam fotoaparat i slikam izlog , poluprazan, pri tome čekam da prođu šetači i oni koji se zaustavljaju ispred izloga, ne bih li mogla bez njih u kadru fotografisati. I dok to radim dovoljno udaljena da mogu dobiti fotografiju cele knjižare, a i naziva iste, začujem glas radnice koja je izašla na stepenik ispred knjižare privučena blicem:

-Što nas slikate!? Slikajte kad bude sređen izlog.

Objasnim joj zašto slikam..  čula sam …žao mi da nestane..  Geca Kon….

Iza nje pojavi se još jedna radnica i gotovo uglas rekoše da rade uobičajen godišnji popis.

-E, sad mi dođe da Vas poljubim – rekoh, obradovana informacijama.

Njima verovatno ništa nije bilo jasno i veoma je moguće da sam im posle te rečenice delovala kao idiot.

Došla sam kući i pažljivo prelistala sve članke na Kniževnost.org i stigla do članka koji nisam stigla da pročitam.

Nadam se da izdavačka kuća koja bude kupila tih sedamdeset posto od Prosvete, neće zaboraviti ko je bio Geca Kon.

Photobucket

Jelena Stojković-Mirić

6.12.2008.

JEDNA STARA KNJIGA


Jedna stara knjiga, shvatila je kako je bitnija i bliža Marsu
nego omiljenoj knjizi i izbrisala iz sebe jednu reč.
Jedna stara knjiga, shvatila je,
da se romantičnost izgubila u bljuzgama i baljezgarijama
i izbrisala iz sebe drugu reč.

Jedna stara knjiga, brisala je reč po reč.

Jedna stara, glupa knjiga, švrljala je:
Noga ima nogu da je zagrli
ruka ima ruku da je zagrli
samo srce nema srca.

Jedna stara knjiga, čitala je:
Kad sam prvi put zabio trn u njenu jagodicu sluha,
pokajao sam se, sagnuo i previo joj prst,
svim oblozima koje sam našao
i bolelo me kao da sam sam sebe povredio.
Kad sam drugi put zabio trn u njenu jagodicu sluha,
na slepoočnici sam joj ugledao zgrčenu venu,
pritrčao sam, iščupao trn i isisao krv iz rane.
Kad sam posle hiljadu godina
zabio trn u njenu jagodicu, nisam uradio ništa.
Smatrao sam prirodnim
nečinjenje i bio ubeđen da joj je dobro.
Posle drugih hiljadu godina, zagrlio sam vazduh da je utešim,
ali nje nije bilo tu.

Jedna stara knjiga, izbrisala je reč Prirodno i sklopila svoje stranice.

Jutra su najsjajnija jutrom, onda počinju da trule, različito.
Tu je jaz.

Jedna stara knjiga, upoznala je kritičara
koji je voleo sve ono što ta knjiga nije bila,
i pisca bi mu menjao da može.
Najviše je voleo sebe, što knjizi nije smetalo,
sve dok nije prešlo u opsesivno voljenje sebe.

Jedna stara knjiga, skotrljala se niz merdevine.
išetala iz knjižare i sela u prvu birtiju.
Pila je vino, ne slučajno vino – vino nije jutro.

Neko je u birtiji pomenuo reč- Ljubav.
Stara knjiga ni do vrata nije stigla,
a već je povraćala.

Jedna stara knjiga izbrisala je još jednu reč
i nastavila da povraća.

 

 

Jelena Stojković-Mirić

11.02.2008.

GOPODIN MAMUT

Gospodu Mamute sam već pominjala u priči Nebrušeni dijamant Beograda
Radosne vesti:
Konačno smo se ja i Gospodin Mamut sreli! Konačno!!!
Teško je bilo preći put od Ledenog doba do danas. Trudili smo se i on i ja.
Ništa nije nemoguće.
On je replika ili modernije rečeno, “klon” mamuta iz dvorišta fabrike “Jaša Tomić” u Kikindi. Iz milošte je dobio nadimak Kika, a prezime mu je Stepski.
Dakle, puno ime je: Stepski Kika Mamut. Pronađen je na dubini od dvadesetjednog metra. Repliku ili “kloniranje” istog, uradio je  “Dr.” vajar Miroljub Stamenković.
A susret?
Sreli smo se 15-tog aprila, ove godine u “Prirodnjačkom muzeju” (njegovo malo zdanje služi toj svrsi  111 godina) u Beogradu, na Gornjem Kalemegdanu.
Sreli smo se slučajno i iznenada, kada sam najmanje očekivala.
To me podsetilo na ono:
Kad nešto izgubljeno traziš, nećeš ga naći baš tada, nego onda kada i zaboraviš šta si tražio – izroniće niotkuda, sigurno.
Naravno da smo se radovali.
Srećom imala sam foto-aparat.
O delovima beogradske gospode Mamuta (i još mnoooogooo toga…), možete pročitati u knjizi Beograd ispod Beograda.
Autori knjige su: Zoran Lj. Nikolić i Dr. Vidoje D. Golubović.
Ta knjiga nije obična, ona vas vodi na put u prošlost, a čita se ovako:
Jedem i čitam, otvaram vrata gostima i i dalje čitam, kuvam im kafu i i dalje čitam; pijem vodu levom rukom, u desnoj mi je knjiga (kao da je zalepljena za nju); ne jede mi se, hrani me knjiga.
Ne ispuštam je iz ruku dok je ne pojedem celu. Nije ona suvoparna, dosadna istorijska knjiga, ona mami.
Po završetku čitanja knjige, šetam gradom obogaćena za x  podataka i znam šta mi je pod nogama i pred očima. Zapitkujem sebe: Da li je to tu? Ahaa jeste!
I ceo grad, ceo svet mi izgleda drugačije.

E pa Gospodine Mamute, drago mi je da smo se konačno sreli!!!

A sada on u slici:



Jelena Stojković-Mirić

20.04.2007.

Goodreads

%d bloggers like this: