PEĆINA

Rodila se želela napred
sve bilo je crno,
rodila se
želela nazad,
lanci krvi
nisu joj dali.
Reka je nosila oblak, oblak skelet.
Zapalila je sveću
na oblaku i otišla zauvek.

Svet se okreće.
Sunce će se roditi opet.
Koliko stalaktita i stalagmita
imamo u dušinim pećinama
vešto skrivamo.

 

Jelena Stojković-Mirić

JAVILI SU PREKO LOKALNOG RADIJA

Jedan pas
izvršio  je  samoubistvo
iz nehata
protezao se na šinama
trljajući usnule oči.

I neka mi samo neko kaže
da je ovaj kamen običan.
Kraj šina kamen usnuo.

 

Jelena Stojković-Mirić

PLES NA KIŠI

Ljubav prema kiši, oblaku, snegu, ljubav prema prirodi.. Ljubav prema zvezdanom nebu, Suncu. Ljubav prema sebi. Ljubav prema detetu. Ljubav prema muškarcu. Ljubav prema roditeljima. Ljubav prema knjigama, bojama. Ljubav prema mestima. Ljubav prema prijateljima. Ljubav prema pticama, leptirima, delfinima, koalama, macama, kucama, pingvinima. Ljubav prema drveću. Ljubav prema vodi, reci, jezeru, planini. Ljubav prema muzici. Ljubav prema životu.

Ljubav prema ljubavi.

Ne samo danas, uzviknite, doviknite, došapnite svima da ih Volite! I pored dokaza da ih volite, ne propuštajte priliku da im to kažete, ali ne samo ovaj dan. I ne zaboravite da plešete. Nemojte Suncu vikati da ga volite, malo će vas čudno gledati. Čuće vas ono na neki svoj način.

 

Jelena Stojković-Mirić

14.02.2008.

ŽELUDAC


Dođe mi da tri baobaba
odgrizem golim zubima.
Želudac mi se okreće
na petnaest strana.
Odvratnost u njemu ne leži,
ogavnost je prisutna
kao vrh mučnina.

Zar će zanavek
biti toliko negativnih energija
što strelama munusa probijaju
svilene obruče pitkih jutara?

Zar je život zaista bajka,
večna borba dobra, zla i drugih polova?

Stanem na sred puta.
Pobacala sam kamenčiće,
ne hleb,
nisam mutava k’o Marica.

Zar ću do kraja sebe biti filter
koji se lako zapušava
mutnim
oštrim
vodama?

Zar ću do kraja sebe
šmirglom sa filterske kože
kamenac jedva skidati?

Došetala marioneta.
Grudi mi zaseče misao…
Ovo je porez od toliko i toliko zlatnika
kovanih od mojih najdubljih osećanja.

Dođe mi da tri baobaba
odgrizem golim zubima.
Ne tražite
jednostranu
logiku
priču.
Ovo je pesma
u kojoj se želudac okreće
na petnaest strana.
sadašnjost-među-sadašnjost.
prošlost-među-prošlost.
budućnost-među-budućnost.

 

Jelena Stojković – Mirić

5.01.2008.

NISAM TU


Otplovila sam u plodovo more
pod srcem moje majke
talasi miluju.

Nisam tu
nisam.

 

Jelena Stojković-Mirić

28.11.2007.

PLES KAPLJICA NA NEUSIJANOM LIMENOM KROVU

Još jedna istrošena olovka. Čemu je tragove davala, sa vrha do dna, o tome ćuti brdo papira. “ Dokle će nas ona habati i nositi sa sobom?“, šuškaju.

Limenim krovom odzvanja igra kapljica, zasukanih nogavica i ovlaš podignutih rubova haljina. U kakvim cipelicama skakuću? Ovo je muzika življeg ritma.

Ako proviri uplašice ih ili će zaplesati na njenoj glavi. Fim bi se zvao „Ples kapljica na neusijanom limenom krovu“  ili u nekoj normalnoj zimi sa snegom:  „Ples pahuljica na neusijanom limenom krovu.“

Lep prizor razigrane radosti u slobodnom stilu. Da im pustim neku drugu muziku? Sigurno bi neko pomislio: „To Ona pušta muziku kapljicama.“,  osmehnula se vlasnica olovke koja piše. Procvetalost mašte.

Krovovi, krovovi  i antene koje ničemu ne služe. Dimnjaci koji pogubiše svoju svrhu.

Pri crtanju kuća, naznaciti dim i dimnjake. Tako se stavlja do znanja, da u tim kućama nekog ima, da tu je ognjište. Sad to ne bi imalo smisla. Možda nacrtati radijator umesto dimnjaka. Ne, ne, ružno bi bilo.

Oblaci su uvek tu. Ne moraš ih dozivati, samo otvoriš prozorčić. Neko na terasi, u dvorištu, zaliva cveće, a neko se zdravi sa oblacima.

Tagora i Antić na stolu razgovaraju ko zna o čemu, u taj razgovor nije mogla tek tako upasti. Druže se.

Supa se hladi.

Sa zida gleda je slika, koja će jednog dana biti na nečijem zidu. Nije uljana, ali je njoj posebno draga. Ta slika je rezervisana. Gde? U njenoj glavi, za nečiji zid.

Čudan osećaj kad je posmatraju njenih ručica dela, neuramljena ili jednostavno uramljena, a takvih je malo.

Zašto od slike prave dvorsku ludu, sa sve kapicom koja zvecka? Kome je to bitno!? Bitno je da se slika okiti i tako jadna, dobra slika postane ptica u odvratnom zlatnom kavezu. Svesna sebe slika kuka da nije na karnevalu, ali je niko ne čuje. Nije slika zlatan ram što sija. Slici se u ram ne gleda. Ne razumeju to ovi u prodajnim galerijama.

Tragajući za prošlim vekovima, omaklo joj se zapažanje ispred nosa. Knjige koje je kupovala, ne tako davno, sada su iz prošlog veka. Antikvarnica na drvenog polici. Stara sam dva veka.

Pažljivi posmatrač Gremlin, hvata zalet, u želji da otme olovku iz ruke. Šapicom se najbolje žonglira sa olovkama i upaljačem. U spisak dodati novi glagol – Gremliniti. U rečniku novih reči i izraza zapisati da je glagol veoma složen: nemiran biti; upijati svaki pokret i imitirati ljude; mjaukati, ali ne dosadno; zevati kao tigar; gledati direktno u oči; neprestalno jesti; ličiti na egipatsku kraljicu Nefertiti; grliti obema šapicama; maziti se; njuškati; stajati na dve šapice; mirisati na deterdžent Ariel; inteligentan biti; kad se vrate kući prijatelji (ne vlasnici, jer ne može se biti vlasnik…) ne dati im sat vremena da se mrdnu sa mesta; tražiti pažnju, jasno reći: „Bio sam usamljen.“

Pustiti misli da teku.

Komlikovanost misli i jednostavne reči.

Zamišljeni kokeršpanijel , riđe dlake pogledao je u nebo i tiho zalajao na zvezde, očiju pomalo tužnih.

Gremlin i dalje željno iščekuje olovku ili on čita? U svakom slučaju uvek je tu dok pišem. Glava mu leti levo-desno kao da gleda tenisku lopticu. Ponekad sedne na papir.

Vreme je da odložim olovku, nekom se zaista igra.

 

 

Jelena Stojković- Mirić

10.10.2007.

VIDEO EHO „Zapisa sa terase“

Sunčan dan. Na limu potkrovlja golubovi se igraju. Posmatram. Umorio me neki virus, prehlada. Ja bih napolje, ali lomi me. Sumorne misli i umor. Ništa lepo. Biće bolje – uvek vadim tog keca, ne iz rukava.

A onda stiže sasvim neočekivano iznenađenje u obliku video zapisa. Njegov autor je Unatočsvemu. Gledam, slušam i smejem se. Lekovito. Stiglo u pravo vreme. A kako baš u pravo vreme, ne znam. Znam da mi je bolje, lepše, lakše. Gledam svoju daleku terasu i breze me opet leče. Prijatno zrnce koje ću sačuvati ovde. Hvala Ti.

23.09.2007.

EMBRION

Savijam se lagano u kuku, licem ka napred. Levom rukom skidam kačket jer šešira nemam dok desnu nogu povlačim nazad spuštajući telo. Desnom šakom zalepršam u vazduhu iznad glave. Okrećem dlan ka gore, elegantno, sa blago savijenim prstima, istovremeno celu ruku ravnjam sa linijom ramena.
Dobro veče, dame i gospodo,
hvala Vam na savetima oko spoznavanja spoznatog.  Znam da imam dvadeset prstiju, ali ako toliko brinete saslušaću ponovo.
Danas ste svi bili izuzetno pametni, načitani, obrazovani, nahranjeni od predjela psihologije, preko supice Tasmanije do deserta Astro-fizike.
Izvinjavam se što postojim, ovakva kakva sam i što imam telo sa viškom delova.
Na pogonskoj traci majke prirode omakla se strašna greška, te su mi ubacili mozak.
Nemam ja pojma šta je to, ali tako su mi rekli da mi se zove taj problematični deo i rekli su mi da se on nalazi u glavi – ni to nisam znala.
Hvala Vam današnji bližnji, savetodavci, dušebrižnici. Znam da ste se napatili i satrli od brige, baš zbog mene
dok ste mi razjašnjavali poznavanje nečega što poznajem.
Naravno da Vas shvatam, kako ne bih shvatila posle ovolike bušotine u glavi?
Šta kažete, na glavi raste kosa? Auuu ni to nisam znala. Baš lepo od Vas.
Ne, ne, meni se samo učinilo da dušebrižnošću oko mene, želite iskazati svoje  dogmatične stavove, no dobro, stavu se u zube ne gleda.

Naravno, ja sam embrion koji pojma nema šta ga čeka
sa nekom čudnom brojkom tridesetčetiri.
Evo me na svom mestu, u zadnjoj magarećoj klupi ili je možda bolje da sednem u ćošak ili da klečim na kukuruzu? Šta kažete, ni to ne bi bilo loše.
Tačno sam znala.
Ali šta ako embrion ima stav u ćošku ili bilo gde?

Laku noć dame i gospodo,
dušebrižnici,
falšeri,
drago mi je da spavate, sad mogu lagano krenuti na put.
Na put na koji Vi ne biste mogli, misleći da je za njega potrebno mnogo benzina.
Put : Gde bih noćas najradije prespavala? Prijao bi mi Iglo i par Eskima, oni bi bar pokušali da me razumeju ili me ne bi prekinuli u pola glasa. Ili da zanoćim u nekoj brvnari sa kaminom. Ja, vatra, stolica što se klati, ogrtač, notes i olovka koju povremeno stavljam na usne. Neko svirucka na klaviru ili gitari, može i balalajka, harfa… tiho, da mi ne remeti baletanke za ples po papiru.
Mogla bih i na nekoj terasi prespavati. Na njoj dušek i udica pogleda, zabačena duboko u nebesa među žute ribice, što imaju svetlucave reči. Možda ću prespavati na drvenom doku, umorna od brckanja nogu. Možda me neka veverica primi i nahrani žirovima. Bilo bi to zanimljivo iskustvo. Deluju mi krajnje pitomo i milo.

Vidite ona zlatna ribica gore u nebeskom okeanu bliža mi je nego Vi.

Izvinjavam se što postojim ovakva kakva sam u kompletu,
ne bih sebe menjala za drugu i zadržaću se na menjanju i nadogradnji onih delića sebe, za koje Ja smatram da se trebaju menjati i nadograđivati.
Izvinjavam se što sam malo poremećena, što sam pored svih ostalih stvari koje rade normalna deca volela da se nenormalno družim sa nenormalnim knjigama po mom nenormalnom izboru i što me je jedno vreme interesovalo nenormalno mnogo stvari kojima sam se nenormalno bavila i zato sam sad između ostalog ovako nenormalna , nakošena.
Malo mi je muka od današnjeg dana. Ja sam kriva, zaboravila sam da uzmem pilulu protiv povraćanja. Niko mi nije kriv što nisam osetila da će se ovaj dan u jednom momentu zaljuljati k’o brod na pučini, a na brodu sve sami gusari i gusarke, sabljari i sabljarke, badavani i badavanke.

A mogla bih da prespavam u nekoj patici, pokrivena njenim jezičkom. Nije loše.

Falšeri, odmah sam vas shvatila. Mrzelo me da slušam šuštanje, krčanje, zato sam kao pravi embrion od tridesetčetiri znaka, srnećim očima gledala, a u sebi otplovila na setno putovanje maštarije o starim pismima sa markicama. Pismima od papira, sa rukopisom u njima,  koje ne videh petnaest godina.
A ne, to je nemoguće – ja sam embrion. Ma kakvih petnaest godina.

Izvinjavam se što se drznuh da pričam onako svoja.
Kad se ponovo rodim, opet ću se roditi ovakva kakva sam. Sa jednom malenom izmenom.


Odlučila sam gde ću prespavati.
A gde? To nećete saznati jer za takva noćenja, treba imati nešto nefalširano, a to imaju samo neki nenormalni embrioni.
Polako.
Kad porastete i budete embrion, moći ćete i Vi.

 

 

Jelena Stojković-Mirić

13.09.2007.

SEDAM meseci 2007. SREBRNASTOG PAPERJA

Slabo ja nesto “stojim” sa datumima, a neki mi se prilepe k’o nalepnice i ne mogu ih se lako otresti. Nalepnice naravno, nisu istih boja i zato one sa ruznim valerom odbacim – malo teze ide, ali odbacim, a neke imam u glavi sa nekom lepom asocijacijom, pa ih cuvam da se slucajno ne odlepe.
A i sa vremenom slabo stojim ili zakasnim ili… evo gura me jedna pesma napisana u dva zamaha, nesto na racunu, nesto u notesu, kaze kako kasnim s njom. A ja jos ne znam ni da li je pesma ni da li je prica i kazem joj polako, ima dana, da te prenesem na srebrne oblake.

Gledam, produzio se spisak meseci…
Sedam meseci Srebrnastog paperja.
Kad pre? Brzo rastem. Dobar sam bebac, malo kmecim, malo se ucutim ili stavim prst na usta i pravim ono cuveno bebasto bllll.. blll… brrrr, al’ sve u svemu nisam naporna ili mi se to sve tako cini iz mog ugla?
Sad vec mogu jesti i cvrscu hranu, a ne samo kasice. Uh, da li se sa sedam meseci jede kackavalj, pohovani karfiol i rostilj? Ne znam. Ma, nije lako biti ni beba.
Nije ni mala stvar imati sedam meseci, bar meni nije. U dilemi sam da li nosim pampers pelene ili one stare trouglaste, pamucne!?
Kao i svaka beba ponekad bljucnem nesto losije, nesto lakse, nesto progovorim kroz onaj podrig posle jela, nekad me treba potapsati malo po ledjima, kao i svakog bebca. Evo sedim sasvim pristojno i ustajem na noge, klimavo ovako, onako. U dubak necu, tu se inatim, steze me, vise mi prija bez obruca, a i mogu kad pozelim, zavaliti se na pod s nekom igrackicom ili pak popeti se na neku stolicicu.
Pa zivelo ti meni Paperje i dalje i zdravo mi bilo!!!!

Veceras za tebe recituje Rade Serbedzija.
Znam, znam nije pesma za proslavu i nije smestena u recitatorsku kutiju umesto u muzicku (a kako je krenulo ovo kuckanje direkt u editor nece ni u muzickoj krov pronaci)… ali neces valjda otvarati i matematicku “sekciju” i likovnu i dramsku… Sto je mnogo, mnogo je.
Eto Paperje je jos dok je bilo embrion volelo slusati Serbedziju i evo ga stigao je…

(Rade Serbedzija)
“…budim je zbog Sunca koje objasnjava sebe biljkama, zbog neba razapetog izmedju prstiju…
…volim je usima…
…treba ici do kraja sveta i naci rosu na travi…
…kada nebo vise nije bilo veliki kavez za ptice nego aerodrom…
…budim je zbog zore. zbog ljubavi, zbog sebe, zbog drugih…
…ta zena sa rukama deteta koju volim…
…treba obecati izgubljenom imenu, necije lice u pesku..
…ako nije tako…”

Tuznjikavo, jel’ da? Ali taj glas…
Oooooo evo ga i Balasevic stize na ovo mini slavlje. Sad ce biti malo zivlje sa njim.

Tu su i zicani instrumenti, poveo si svirce sa sobom, Djole?

Paperje je dok je bilo embrion sviralo mandolinu, a sada ne zna ni gde joj je mandolina. U stvari zna, mama Paperja ju je poklonila deci, davno, nema veze, takva je uciteljica – mama humana..
Ponekad bih volela svirati na njoj, uz note ispred sebe. Napamet ne znam nista, sem par lakih nota. Secam se dana kad sam je dobila. Cuj dobila? Isla sam u Trzni centar u jednom gradu i tamo birala koja mi se svidja.
Kad smo dosli kuci, cale i ja smo bili u dilemi, jer sam ja rekla da bih volela da sviram i klavir, ali da u stanu nema mesta za njega, zato je bolje sto je to mandolina. On se na to nasmejao, rekavsi: “Kako nema, zasraficemo ga na plafon.” Meni to tad nikada ne bi palo na pamet. I u to vreme, kupio bi ga stvarno. Svejedno, imam u mislima taj klavir u rodnoj kuci i osmeh onog ko mi ga je hteo kupiti i neka me neko cik proba ubediti da nemam.
Stoji tacno iznad stola za rucavanje i zaklanja luster.
Mala digresija: Da ne dodje do zabune Paperje nije bilo razmazeno deriste, kome su roditelji na mig ispunjavali sve zelje.

Izvini Djole, evo krecemo sad hop , la la la.
(Da nisu ovi svirci dosli iz Skadarlije za mnom? Ko ce ga znati…)
Hopa, hop… hip hop… sa..
(Rade Serbedzija)
“…budim je zbog Sunca koje objasnjava sebe biljkama, zbog neba razapetog izmedju prstiju…
…volim je usima…
…treba ici do kraja sveta i naci rosu na travi…
…kada nebo vise nije bilo veliki kavez za ptice nego aerodrom…
…budim je zbog zore. zbog ljubavi, zbog sebe, zbog drugih…
…ta zena sa rukama deteta koju volim…
…treba obecati izgubljenom imenu, necije lice u pesku..
…ako nije tako…”

Tuznjikavo, jel’ da? Ali taj glas…
Oooooo evo ga i Balasevic stize na ovo mini slavlje. Sad ce biti malo zivlje sa njim.

Tu su i zicani instrumenti, poveo si svirce sa sobom, Djole?

Paperje je dok je bilo embrion sviralo mandolinu, a sada ne zna ni gde joj je mandolina. U stvari zna, mama Paperja ju je poklonila deci, davno, nema veze, takva je uciteljica – mama humana..
Ponekad bih volela svirati na njoj, uz note ispred sebe. Napamet ne znam nista, sem par lakih nota. Secam se dana kad sam je dobila. Cuj dobila? Isla sam u Trzni centar u jednom gradu i tamo birala koja mi se svidja.
Kad smo dosli kuci, cale i ja smo bili u dilemi, jer sam ja rekla da bih volela da sviram i klavir, ali da u stanu nema mesta za njega, zato je bolje sto je to mandolina. On se na to nasmejao, rekavsi: “Kako nema, zasraficemo ga na plafon.” Meni to tad nikada ne bi palo na pamet. I u to vreme, kupio bi ga stvarno. Svejedno, imam u mislima taj klavir u rodnoj kuci i osmeh onog ko mi ga je hteo kupiti i neka me neko cik proba ubediti da nemam.
Stoji tacno iznad stola za rucavanje i zaklanja luster.
Mala digresija: Da ne dodje do zabune Paperje nije bilo razmazeno deriste, kome su roditelji na mig ispunjavali sve zelje.

Izvini Djole, evo krecemo sad hop , la la la.
(Da nisu ovi svirci dosli iz Skadarlije za mnom? Ko ce ga znati…)
Hopa, hop… hip hop… sa..
(Rade Serbedzija)
“…budim je zbog Sunca koje objasnjava sebe biljkama, zbog neba razapetog izmedju prstiju…
…volim je usima…
…treba ici do kraja sveta i naci rosu na travi…
…kada nebo vise nije bilo veliki kavez za ptice nego aerodrom…
…budim je zbog zore. zbog ljubavi, zbog sebe, zbog drugih…
…ta zena sa rukama deteta koju volim…
…treba obecati izgubljenom imenu, necije lice u pesku..
…ako nije tako…”

Tuznjikavo, jel’ da? Ali taj glas…
Oooooo evo ga i Balasevic stize na ovo mini slavlje. Sad ce biti malo zivlje sa njim.

Tu su i zicani instrumenti, poveo si svirce sa sobom, Djole?

Paperje je dok je bilo embrion sviralo mandolinu, a sada ne zna ni gde joj je mandolina. U stvari zna, mama Paperja ju je poklonila deci, davno, nema veze, takva je uciteljica – mama humana..
Ponekad bih volela svirati na njoj, uz note ispred sebe. Napamet ne znam nista, sem par lakih nota. Secam se dana kad sam je dobila. Cuj dobila? Isla sam u Trzni centar u jednom gradu i tamo birala koja mi se svidja.
Kad smo dosli kuci, cale i ja smo bili u dilemi, jer sam ja rekla da bih volela da sviram i klavir, ali da u stanu nema mesta za njega, zato je bolje sto je to mandolina. On se na to nasmejao, rekavsi: “Kako nema, zasraficemo ga na plafon.” Meni to tad nikada ne bi palo na pamet. I u to vreme, kupio bi ga stvarno. Svejedno, imam u mislima taj klavir u rodnoj kuci i osmeh onog ko mi ga je hteo kupiti i neka me neko cik proba ubediti da nemam.
Stoji tacno iznad stola za rucavanje i zaklanja luster.
Mala digresija: Da ne dodje do zabune Paperje nije bilo razmazeno deriste, kome su roditelji na mig ispunjavali sve zelje.

Izvini Djole, evo krecemo sad hop , la la la.
(Da nisu ovi svirci dosli iz Skadarlije za mnom? Ko ce ga znati…)
Hopa, hop… hip hop… sa..

Eeeeeh, ne pitaj me gde ce koji stih pasti….
Za njih nema reda polaska sa paperjaste stanice…
Eeeeeeeh, ne pitaj me gde ce koji stih pasti….
Hop, opa..
Ehhh da, prva pesma ne znam gde je pala, verovatno u neku svescicu sa brojkom do 3-ceg razreda osnovne. Prve, koje se secam, pala je u sarajevske Decje Novine (ako se dobro secam da su se tako zvale) i zvala se “Dunja”. Pored nje izasao je i intervju koji je sa Paperjastom vodio decji pesnik Simo Esic. I tad sam pricala kako mi nije jasno zasto u sred nekog bulevara u Parizu koji sam videla na TV-u mogu stajati drvoredi, a eto u mom malom mestu ne moze stajati jedna mala prelepa dunja u skolskom dvoristu. To je sve cega se seca embrion.
Eh, pala je pesma jer su mi isekli Dunju, na kojoj smo mi deca presedeli pola detinjstva. Borili smo se danima, ubacivali kamenje medju granje, pucale su testere, ali su na kraju uspeli. Ni panj nije ostao, ni koren. Ostala je metalna ograda novoizrasle skole i beton. Ostala je pesma kojoj ne mogu uci u trag. Nemam je. Kad je Paperjasta dosla u pubertetske dane bilo je ono: Ma sta ce mi ta pesma decja, ja sam sad odrasla.
E moja Paperjasta budalo, a sad bi volela da je procitas.
Druga pesma koje se secam ide ovako: ” Ne nemoj reci mrtvi su jer nisu…” i dobila je trecu nagradu za vreme stare YU u okviru poezije (bile su nagrade i za prozu). Embrion je tada bio sesti razred osnovne i konkurs je bio za osnovce. I nju je pojeo pubertetski ponos.

Eeeeeeeeeh, ne pitaj me gde ce koji srebrnasto-paperjasti stih pasti…. op sa…

“Sneva i izvoljeva……Budi me… Ne pitaj me dal’ je zima dok po rosi s’ ciganima brilijante za kravatu biram….”
Eeeeeej, op, opa …………

………
A vidi ti nih dvojicu kako su se lepo raspevali, Serbedzija i “ludi” sin…

Oplaaaaaaaaaaaaaa ipaaaaaaa.
Lako jutro,
ostajem Vam duzna pokazati moje Jezero i Breze kraj njega. Nasla sam ga, ali necu da Vas zamorim mnogo. Uglavnom mozda i pijete sad negde, vodu sa natpisom.. Na tom jezeru sam prvi put videla ostrvca od treseta (na kojima je bilo trave). Na njih se bilo tesko popeti, ali kad sam uspela…juhuuuuuuu. Ostrvo, kao prirodni camac i duga grana, mesto vesla i ceo svet mooooj. E da, bas taj osecaj! Kao u onoj sceni u filmu Titanik kad stoje na vrhu pramca zagrljeni i vicu : “I ..king..” (nek dopuni tekst onaj ko zna bolje pisati engleski i ko ne padne u nesvest od citanja, slusanja. Malo ce biti takvih, razvuklo se maratonskiiiiiiii).

Tamo sam videla i brala prvi put borovnicu, medju brezama. Mislila sam da borovnica raste ko zna na cemu, kao pasulj mozda, a ona niska biljcica. I tu sam prvi put videla zabice koje nisu ruzne. Mala jata svetlije, cisto-zelenih zabica. Kad krenu skakutati kao da neki travnati cilim leprsa.
Oplaaaaaaaaaaaaaa ipaaaaaaa.

Pa da nazdravimo i za paperjasto jezero i ostrvce i borovnice i zabice i breze.
Muzika… opla…

Srebrnasto-paperjasta se zahvaljuje ove noci/jutra svim Dragim ljudima (vidljivim i nevidlivim) koji su tu skoro sedam meseci ljuljuskali joj kolevku, recitovali joj stihove, pricali price, hranili je, donosili sveze mleko, kasice, davali joj cajice za grceve, slali razne plisane igrackice, smejali se i plakali s’ njom.
Nije to malo.
Nije.
I cik nek’ mi neko kaze da je malo.

(Zahvaljujem se i mami Paperja na koju srebrnasti stihovi vise nemaju sedativno dejstvo – u prevodu ne zaspi dok joj citam, kao letos, nego se stalno raspituje i trazi da cuje.)

autor naravno:Jelena
i art i poezija kako me neki zovu.
(Srebrnastopaperjanovic)

Napomena:
Reci koje nisu moje stavljene su pod navodnike, a to je vec opste poznata stvar, nego da napomenem zbog onih koji su jos vezani za dial-up.

Paperjasta se Zahvaljuje Serbedziji i Balasevicu i menadzeru YouTube-u koji im je pokazao put do mene.

Oplaaaaaaaaaaaaaa ipaaaaaaa.
Objavi.

 

Jelena Stojković-Mirić

31.08.2007.

HLADNOKRVNA

Rekoše mi u opštini, mada mi nisu dali na uvid tvoju krštenicu
da nisi rođen u Zamrzivaču, ni na Severnom Polu.
Rekoše:”Ne piše ništa. Ne dajemo takve podatke.
Ne može bez lične karte. Vi niste normalni, šta pitate!!!”
Zahvalih na komplimentu, divno je biti nenormalan. Umalo batine nisam dobila.

Upitah tvoje prijatelje i rođake, odmahnuše rukom:
“Misliš na Sezama!? O, taj se teško i nama otvara.”
“Ne znamo odakle mu, ni kako mu kockice leda kruže krvotokom.
Takvih nije bilo u našoj familiji.
Hteo je onomad da se prijavi za Ginisovu knjigu rekorda.”, rekoše tvoji.

Ne vredi, moraću sama.

Odakle si se samo stvorio Leden?
Matematičkim putem stigoh do onog čuvenog:
“Zadatak ima više rešenja.”
Da ne dolaziš ti sa neke daleke ohlađene Zvezde?
Očigledno je da nismo sa iste.
Bacam se na Fiziku. Kakva greška se godinama provlači:
”Dajte mi polugu i oslonac i pomeriću Zemljinu kuglu.”
To je neprimenljivo na tebe, Hladnokrvnog.
I Zemlju će uspeti pomeriti – tebe ne.

Izvajaću te noćas od gline, isklesaću te u gipsu i gledaću dugo u te tvoje blesave oči.
Pustiću neku pesmu, zapaliću cigaru i udahnuti duboko. Onda ću ti samo lupiti čvrgu…

Znaš kako me je bolelo kad su mi slučajno iz ruku izbili najdraže izvajano delo?
I kako mi je bilo kada su mi ukrali odlivenu šaku?
Mora da se sećaš, pričala sam ti to.

Prvi put, niko mi neće ništa razbiti.
Ja ću te ćušnuti sama, skliznućeš sa stola.
Učim da budem Hladnokrvna životinja.
Nema tu kod tebe, može se, ne može se, jednostavno mora se.
Dobiću keca velikog k’o vrata, izlaziću i na popravne u Avgustu,
ali ću kad-tad izvući bednu dvojčicu i bar toliko postati tebi bliža.

Otićiću i na hemijsko čiščenje, da mi te izvuku kao fleku.
Ako oni ne uspeju, izbrisaću te iz sebe sama.
Učim
da budem
Hladnokrvna
životinja.

 

Jelena Stojković-Mirić

6.06.2007.

Prethodno Stariji unosi

Goodreads

%d bloggers like this: