RASTI IZ SEBE – Jelena Stojković Mirić (video)

LEPTIR – Jelena Stojković Mirić (video)

ostajte zdravi

SVU NOĆ – Jelena Stojković Mirić (video)

Video

NEŠTO NAM NE DA VRISAK U ROZE DA GLUMIMO

20020528033342992_0011

 

Nešto nam ne da vrisak u roze da glumimo.
Utrobom vrištimo o ološu.
Utrobom.

Pevamo il’ budimo
il’ lomimo rebra o vetrenjače.

Oštrice kamenja iz bubrega izbacimo, i, potkrade nam se:
Svu smo ološ opevali.
Odahnimo.

Opelo za ološ – nema tačke
obnavljanjem, podsmeva se dobru u oko:
devojka je sebe silovala;
žrtva se sama ubila;
logoraši su dobrovoljno eksperimentisali nad sobom;
ratni zločinci su žrtvena jagnjad
ali ih je etika hitro dovela pred sud
u kasnim devedesetim da dokažu svetu i sebi
– zločin je umetnički perfomans;
raznešeni bombama obznanjuju da su se sami njima posipali;
Indijanci su prirodno migrirali u rezervate i nebo;
pešak na zelenom patikama se zgazio;
pomoć gladnima kasni jer odbijaju da jedu;
lekova nema – umirući vole da se igraju čekanja;
ljudi nestaju sami – šale se sa najbližima decenijama;
radnici daju otkaze masovno,
izjavljuju da im plate ne trebaju i da im iz firmi ne dosađuju;
zaposleni mole da im se radno vreme produži sa 8 na 24;
studenti podižu školarinu i protestvuju zbog ponižavajuće siće;
bebe se još u stomaku žale da su stvarčice za njih jeftine;
porodilje odbijaju pristojan obrok;
penzioneri vape da im se smanji penzija.
Ne znaju više kud sa tolikim novcem.;

Ne treba o njima, tako ih hranimo – posekotina na uhu.

Zlo u nosnice nabija suve sunđere.
A da zažmurimo,
cvetove mirišemo i roze pišemo?

Ruke refleksno kidaju kopče sa misli i usana.
Nešto mi ne da
vrisak u roze da glumim.

Utroba.
I ona moja luda Nadežda
oblači staru haljinu
okreće leđa dugmad da joj zakopčam
ozbiljnim dahom na zrcalu s(a)vesti piše:
Hej, kotrljaj rebra, kotrljaj
i lomi o vetrenjače
misao u roze ne glumi
možda ćeš bar nekom
moždanu nit promrdati.

 

 

Jelena Stojković Mirić

DEVET ŽIVOTA I DESETI (u hramu od papira)

1.
Te noći
noći bez dioptrije
noći samotne spoznaje
gde ni pločnici ne govore
uplela sam udove u kike

nisu se dale odseći
te noći progledah jasnije
te noći
bez dioptrije…

2.
Kud žure ovi ljudi
ne smem mjauknuti duže od trideset sekundi

kud žure, ovi sudarajući
niko ne zastaje, ne odrema
ne gladi krzno svoje
i zašto plaču kad neko spava u drvenoj kutiji!?

Koliko prozora žutih
koliko prozora tamnih
ko vršti iza onog
ko čita u miru iza ovog
zašto se biju tamo
zašto onaj čovek skače sa mosta
ne, nije slučajno pao
vidim bolje, njuškam bolje
u čoporu, četvoronoške

odakle dopiru ovi zaglušujući zvuci
plaču mi uši

šta radi ovaj čovek
mom neprijatelju psu
odseca šape
šta se to dešava
recite mi bogovi

truju nas, šutiraju, gaze

šta da jedem
miševe su potrovali
šta se to dešava
recite mi bogovi

devet eksera oslonca zakucnih u porozno
i još jedan naslon u prazno

3.
Te noći
noći samotne spoznaje
(a gde bih drugde bila!?)

proživeh devet života mačjih
i vratih se u ovaj
(možda jedini)
uredno spakovah stvari u ormar, dosta je
dosta je

htedoh spraviti musaku od suncokreta

ali

moje je sećanje devetosruko

moje je jelo žica umorna

kušam more pauze

u desetom životu bez dioptrije

i vičem hramu od papira:
Mostove podigni
evo me!

4.
Nikad za vreme čuo nije
hram od papira
podiže mostove

vrištim u njemu kosooko mačje
vrištim deseto i, iskrim reči

makaze u ruke
seskaj, seckaj
do kolaža raznorodno-šarenog
do pogleda u odrazu njegovom
sličan ogledalu, ali

napravim pruge i vozove
u svaki vagon trulež stavim
čekam da krenu
niz kičmene stubove
kule od kvarca

lepim na usne jagorčevin cvet
na platnu glave
slika mrtve prirode
pijem lotosov cvet

u hramu od papira
putenost ostavlja valove
živim u osmehu nečijem
ne ovlaš i ne na tren
ne kao deo
ne kao delić.

Nije on podatan stalno
vrpolji se, izmigolji
bezuslovno ne sluša, ali
hram od papira gleda u zenice pravo
kada pojedem usne

ne ječi fleka
flekaaaa
iz droba kad iscurim u boji
i laktovima po njemu plešem

lelek kad začuje
il’ se u embrion pretvorim
rađa ruke svoje
evo me
kaže
ne krati se
govori, pljuj, besni, bludniči, skruši se, razneži, razboli, razrani…
samo
u atom sloga
ne krati se
ne krati se

hram od papira sa mnom diše

ne prekriva oči kad ulazim gola
ne zgražava se kad uđem klošarski odevena
ne smeta mu ožiljak suza

obznanjujem mu se celovito
i samo njemu dopuštam da uzme deo koji želi

znam da kroz deo celu me diše

u hramu od papira
mir muzika i san
nema teatra i maskarada
nema glumaca
sve jasno je i pitko i kad se otrov pije

u njemu tišina
muk i mrak tmine
jedino ogromna nesreća kad zavlada
iz nje se ne peva

bogovi vokali
bogovi suglasnici
bogovi linije
bogovi interpunkcije
bogovi padeži
bogovi boje
bogovi duše
daha ne puste
zaćute

dok ne vratimo se
hram od papira i ja
kroz suznice otičemo

okamenjeni u nekoj fosilnoj ptici
čekamo glas da nam se javi
evo me
dižem mostove

naša je stvarnost desetostruka

kušamo more bez dioptrije

naše je jelo žica suncokreta.

 

 

Jelena Stojković-Mirić

38 kamenih blokova

Tridesetosam kamenih blokova
Samo je prvi plač i pesma moje majke:
Nisi me bolela.
Tridesetosam kamenih blokova
Isklesanih pisaljkom
bojom

Prinose mi propolis
Znaju
Koristan je za mumifikaciju
Isparavam kroz smeh
(agregatno stanje)
Jer odavno sam u za(grobnom) životu

Tridesetosam kamenih blokova

Zidina crnila
Tridesetosam
Zakucanih vrata
Prozora
Tridesetosam
Načina isparavanja
Tridesetosam
Agregatnih stanja

Ništavila

 

 

 

 

Jelena Stojković-Mirić

BEŽI

Beži od mene,
hodajuće melanholije
ponekad zasvetlim kao stara žarulja
i retko, retko se setim
svetlost sam donela
svi oni moji rudnici sreće
toliko puta pomenuti
presušiće
i ja se jednom, više nikad neću nasmejati.

Beži od mene
moja je nesreća srasla k’o nokat
mogu je čupati
rezati
seckati
opet će izrasti
beži od mene,
moja je radost duboka i glasna,
mirisna
a moja patnja smrdi
(memljiv je to podrum)
trulež se oseti
tu, niko svežinu ne udahnu
beži od mene,
nemoć je strašna i sablasna,
nepregledna
na kraju,
tebi nepojmljiva
i zato, beži od mene
iza nekih drugih očiju
plami se tvoja sreća,
sazvučna s’ putevima laganim

Beži od mene,
hodajuće melanholije
ponekad zasvetlim kao stara žarulja
i retko,
sve ređe se setim
svetlost sam donela
svi oni moji rudnici sreće
toliko puta pomenuti
presušiće
i ja se jednom, više nikad neću nasmejati.

 

Jelena Stojković-Mirić

3.08.2010.

NISAM JA OD JEDNOG POGLEDA SATKANA

I

Nisam ja od jednog pogleda satkana
nemoj mi govoriti
da je moja ljubav umrla
nemoj joj davati smrtnu listu
ona nije umrla
i ja, na identifikaciju tog leša neću doći

neću je prepoznati, reći:
Da, to je leš moje ljubavi!
potpisujem
jer laž ne potpisujem

ne potpisujem zbog nje
zbog sebe
zbog istine o koju se vešam godinama

optužiće me za lažnu identifikaciju i pokop nečeg tuđeg

nisam ja od jednog pogleda satkana

ne u moje ime
ne u ime one
koja ispisuje ove sumanute
zbrkane haotične redove

malo svetla!
klupča me ova tama
zaveži mi uši pertlama
prekrij okrznute kapke svežim dlanovima
klupča me ova tama
zašto govore da se od svetlosti može oslepeti
oslepeću od mraka

nisam ja od jednog pogleda satkana.

II

O vi,
vi koji mi
retko govorite kako, šta, gde treba
nemojte ni retko
po tako krupnim stavkama
ne objašnjavajte, koji su moji svetovi svetlosti i tame
nemojte mi davati dijagnoze prošlih mi putanja.

O vi,
vi koji tako dobro znate
kako biste odživeli
moj život
klonite se njega
makaze u ruke i krojte svoj
po svome ili po tuđem
(ne zanima me)
da su mi trebale arhitekte mojih dana
našla bi ih SAMA
uzmite svoje
u ruke
uredite sobe po svojoj volji
da obavezno uštirkane stoljnjake sa čipkom
pazite svaka vaza mora biti dobro postavljena
svaka čaša iste visine
ijuuuu pazi fleka
sve po normama
standardima
odlično ta stolica tu, ona ovde, ovde tamo
savršeno
zavesa ni slučajno malo kraća duža
pazite na boju svojih zidova

onda uzmite dirigentsku palicu
i dirugujte
horom svojih lutaka
a mene izuzmite iz tog skladnog pevanja

nisam ja iz te priče
nečudo nikada nisam imala potrebu razmišljati o tome
kako bi ja vaš
živela
tačka jedan tačka dva
tačka tri tačka četiri
ne zanima me
ni tačka x

moj haos u koji kaplju savršene kapi
nije standardizovan, normatizovan
nije, ali funkcioniše i prija kao ukus prvih jagoda

nisam ja od jednog pogleda satkana.

III

Disati
kako je teško disati
kako boli jednostavnost disanja

Ne, ne u moje ime
Vi
ne dišite!

Nisam ja od vaših udaha rasklupčana.

 

Jelena Stojković-Mirić

6.05.2010

NE GASNE ČOVEK

Ne gasne čovek u bolnicama
u bolnom grču nestajanja,
na mestima obeleženim
nevidljivim crnim tačkama.
Ne gasne se
samo u poslednjem izdisaju,
gasne se u rastegnutim
trulim kopčama vremena.
Gasne se
na temelju,
pragu,
krovu zaborava.
Na nepojmljivim
nenadanim
najneočekivanijim
mestima.

Prekrije nas oštri prah,
pauk još ne stigne
nit isplesti
a mi već na zidu zaborava
tek ponekad iskoračimo…
Drugačija su vremena!?

Gasne se
u nečijem oku
mislima.
Kad pojmih to
izbečih se k’o žaba
i zabole me
tanana dušina opna
i zadrhta nemoćna u grudima.
Gasne se
i pre doktorovog pečata.

Ne rađa se čovek
samo u porodilištima,
ne pronalaze ih samo zečevi u kupusu
niti ih samo rode donose.
Ne rađa se čovek
kao u davninama
između dva reda
okopavanja kukuruza
bez doktora.

I ne živi se
samo na određenim mestima.

Rađa se čovek
u očima,
u mislima,
u venama,
u hlorofilu,
u obavijenosti blagim vetrom,
u pahuljama,
u zraku Sunca,
u kapi kiše,
u mirisu tople kafe,
u odsjajima.

Rađa se i živi
i bez pogleda
i bez dodira
u ljudima.

Rađa se čovek
pod magijom nota.
Rađa se čovek
u par nežnih reči nekoga.

I ko će znati
koliko smo se puta
rodili i umrli.
I ko će znati
koliko smo puta
druge
čistim srcem
rodili
živeli.

Ne gasne se,
ne živi se,
ne rađa se,
ne osmehuje se
samo na utvrđenim normama
mestima.
Velika je to obmana.

Gasnuh…
Zabole me tanana dušina opna
i zadrhta nemoćno u grudima
al’ stade boleti
al’ stade drhtati
setih se Sunca rađanja
osmeha
življenja
u grudima
u bićima…
na nedodirljivim
nepojmljivim
nevidljivim
mestima.

 

Jelena Stojković-Mirić

30.07.2007.

NESTVARNA


Ne veruj,
onoj koja živi u pesmi
kao u kući;
iluziji srebrne prašine,
lahor ga može oduvati.

Ne veruj
na plavom platnu
belom oblaku,
lako ga može sivo progutati.

Ne veruj
lađi snova
jača je bura može potopiti.

Ne veruj
ptici vrtlog vetrova
svaku joj koščicu može slomiti.

Ne veruj
pesmi
u toj dramskoj postavci
mogu biti šta poželim.
Ne pišem ovo ja, ko zna
ko luduje ovim stranicama.

Tiho izgovorim:
Teško onima
koji završe u mojim pesmama
ili ih ugušim prstima nežnosti
ili ih prelomim preko kolena
ili su lazurne obrise pažljivo iscrtavali
ili su oštre rezove pravili
i tako stigli i tako stigli..
Ponekad tiho izgovorim: Nema tu sredine.

Ne veruj, da sam želela plavičastim vodama
tvog pisma plivati,
u tvoje misli zaroniti,
zlatne ribice, bisere, školjke skupljati.
Ovi današnji saobraćajni znaci
zbunjuju i savremene mašine,
zato me ne treba čuditi
koliko je starih poštanskih kočija
u ovom veku zalutalo, netragom nestalo.

Ne veruj pesmi
ona živi ko zna gde.
Lako se može zaboraviti, lako.

Ne veruj
oblaku, ne možeš ga boleti
pesmi, ne možeš je rastužiti
iluziji, ne možeš je razboleti.

Ne veruj da sam želela lepršati
po tankoj žici tvoga glasa.
Ne veruj mi, ni jednu jedinu reč nežnosti.
Ne veruj mi ništa, ni ova pesma nije stvarna.

Ne veruj onoj koja živi u pesmi
kao u kući.

 

 

Jelena Stojković-Mirić

24.07.2007

Prethodno Stariji unosi

Goodreads

%d bloggers like this: