DEVETI ROĐENDAN SREBRNASTOG PAPERJA

Video snimljen iz jednog pokušaja povodom devetog rođendana Srebrnastog paperja.

31. januar 2016.

Pesma leta (strani jezici) 2015 po izboru uredništva portala Pesem.si ….

Za pesmu leta na stranim jezicima (2015) odlukom uredništva portala Pesem. si (Slovenija) izabrana je pesma „Iz mojih usta izleću ptice“. Obrazloženje izbora:

Iz mojih usta izleću ptice (negde), Jelena Stojkovic Miric, ki je postala tujejezična pesem poletja z utemeljitvijo:

Iz pesmi udarja civilizacijska raztreščenost, ki se kaže na vseh nivojih: jeziki, ki jih ne govorimo, so kot motnja; kraji, po katerih smo raztreseni, s potovanji, željami, virtualno, nas napolnjujejo z videzi; organi, ki delujejo in ne delujejo, so fizični odraz razseljenosti … Pesem prikazuje današnji svet, ko si sprejet le, če si po zapovedih, če si stroj, ki dobro deluje in ti nič ne manjka, če si lep in mlad in vreden poželenja. Neadekvatnost in krhkost človeka, ki se razlomi zaradi vsiljivih pričakovanj in zapovedi svetovnih silnic, trendov, virtualij. Razosebljanje, ki nas trga v 21. stoletju. Ni pomembno biti unikaten, pomembno je biti funkcionalen, po normativih in neškodljivo komunikativen. Jaz – zbir misli, zaznav, čustev, idej, je komaj še zaznaven. Oslepel je od dražljajev, od pornografije vsakdanjosti in komaj še obstaja. Je vsak poskus ohranjanja celote jaza v današnjem času res obsojen na neuspeh? Je rešitev v ustvarjalnosti, v kreativnem kaosu šuma? Ali mogoče v negibnosti, v umiku od sveta, v obličju okamnele magme? Naš lastni dih nas duši, dih ki prihaja iz necelega sveta v necelo telo, dih, oster kot nož, kot življenje. Kot da je v smrti, v dokončnem izginotju, možna – edina celota. Pesem izvirnih podob, ki se pretapljajo druga v drugo kot v kalejdoskopu, pesem, ki jemlje – dih in zbuja željo po (ponovni) notranji celoti.

Uredništvo iskreno čestita vsem avtoricam in avtorjem nominiranih in izbranih pesmi in vam želi še veliko navdiha za pesniško raziskovanje svetov in pisanje.

Link 

moja leta

NEUROĐENE ALERGIJE, NAUŠNICA I OSTALE STVARI

urastam u sebe kao nokat
pod pritiskom
deformišem se i vraćam u prvobitno stanje
eno me razapete između šuma
dvošiljast jezik beznađa liže mi kožu
željom bekstva pokušavam probiti mramorno nebo
upornost oseća membranu
odbija me i zabada u zemlju
temenom
volja preinači zarivanje u napipavanje mogućnosti
još jedna membrana na leđima bušotina cakli crvenim okom
urastam u sebe kao nokat
pod presom natucam engleski
stess no limit
pred brezom se zaklinjem da više neću nikud
nikad
zakletvu slomim
kakav li je pakao tamo gde je ona boginja ne znam
poznajem njen ovozemaljski raj
krenem unatrag
unatrag
toplo je i njeno srce kuca
poželim ostati fetus
neurođena alergija na membrane guši me u opni
ispravljam se u vidljivosti
stojim u sećanjima s ljubavnicima
vezivali smo se isključivo tutkalom mojih kostiju
heroji vlastitih očiju pevaju
o muškosti
poneki izgovori ljubav
potom mu se slome svi zubi pod težinom
urastam u sebe kao nokat
na naušnici kap
iz bubne opne izrasla posekotinama tišine
neko je proturio svetsku zaveru o ćutanju
budale se smeškaju u klopci
nakrive šešir i lulu
značajno podignu filozofsku obrvu
jedna im reč poseče usnu
lupaju mi čvrge
po očnoj jabučici i moždanoj masi
prozirnost zaista tera na povraćanje

napišem poruke Suncu
istrčim i pokažem mu
uzvraća neprženjem
otpisuje
nikad neću zgasnuti
džinovsku ruku podiže iskrenost
nepodlegla zemaljskim prljavštinama

pre nego odem onom što doziva
sipljivim kažiprstima glasa
dahom slobode kroz okove prozora
tamo gde sam razapeta između šuma
sahranjujem naušnicu
umotavši je u mali sanduk
od maramice zabluda

idem Doždu
da rastemo noćima
nagi kao biljke
žedni kao pesak

ne urastam

*dožd: kiša

Jelena Stojković Mirić

VAŠARIŠTA

otići prahom
tiho

ostaviti one koji forme i glumećeg ega radi
statiraju u prezentu
ubedljivi i samodopadni površnom

otići prahom
tiho

bez pompe i običaja ždranja i napijanja
nestanak da ne ulove prezentni statisti
ubedljivi opštem vidu
najbučniji su i najsamodopadniji baš tada

tiho i,
prahom

Jelena Stojković Mirić
(Iz ciklusa: Ja se i dalje divim ljudima koji pišu bajke)
2015.

PRIČUVAJ MI KIČMU

 

Prasak misli poput astronomskog rađanja nečeg koliko smeha koji nigde ne ostaje zapisan koliko glumatanja po domu koliko zvezda dok gledaš kako rastom sija sve više koliko tragedija ljubavi i smrti u jednom jebenom mesecu školu za mirenje sa smrću još nisu sagradili milosti ona nema kao i ljubav uostalom koliko izmešanih osećanja oscilacija smeha i plača koliko ljudske gluposti i spletkarenja koliko mraka koliko radosti smelosti hrabrosti koliko ludosti preispitivanja samokritike koliko želje za glasom nastojanja obradovati neke drage ljude nekako koliko snage da se izboriš sa svim tim delićima praska dok gledaš biljku koja po svim zakonima flore treba da uvene a ona rešila da bude drvo na tvom radnom stolu koliko opijanja – muzikoholizma koliko melanholije koliki stomak treba imati da svariš sve progutano dok sabijaš u jednu pesmu i kako

 

 

izrasle su mi nove nove kosti
pustih ih niz
izreći

lutaju dolinom odbačenosti
neželjeni otpaci svesti
pognutih tkanina
dronjci

šutiraju ih neprobojne opne

pretpostavke opstaju
zbog blindiranog umotoka
raznorodnih membrana
složnih u
zatvoreno
i ostalih tvari

pričuvaj mi kičmu
moram da otpuzim

 

 

 
Jelena Stojković Mirić

ISPAPERJALA IZ ŠTAMPARIJE SREBRNASTA 10.12.2014.

 photo 011a31c9-7428-4e4a-9be2-9307cac551a0.jpg

Najavljivana zbirka poezije ELIZA IMA SRCE, ČOVEČE ili SREBRNASTO PAPERJE ispaperjala je iz štampe 10. decembra 2014.

Podeljena je u 11 ciklusa na 224 strane, gotovo pa sabrana dela. Ono što fali ovoj zbirci a što nije bilo ostvarljivo su moje slike i crteži na masnom papiru u punom koloru, želela sam ta dva dela sebe da spojim. No, ne treba biti neskroman.

Put od zametka poetske misli do štamparije na ovim prostorima je posut svim i svačim, ali nikako cvećem. Dugovala sam štampano izdanje samoj sebi ma koliko egocentrično zvučalo, odavno. Zato vi koji pišete ili počinjete da pišete ne odustajte od sebe nikada. Prva pisana reč je počela stihom, a danas smo ubačeni u podpodpodkategoriju, u ćošak zabačeni. Kad je uspelo meni u ovoj preteškoj godini, uspeće i vama. Borci za poeziju i ljubitelji poezije postoje uprkos negacijama.

 

 

Ova je olovka uvek pisala srcem i uvek će.

Jelena Stojković Mirić

18. decembar 2014.

 

 

25 MINUS 4 MINUTA

Nikada nisam mogla sebe da zamislim
kao staricu, to sam pripisala ubeđenju:
Ljudi koji to mogu zasigurno imaju dug vek.
Ipak, kada zađem u neke pozne godine
ukinuću sebi autocenzuru (refrena) i, početi da pričam (ili ćutim)
o nekim stvarima o kojima sam, u prazno i gluvo
vam-celi život kazivala
i sve će mi se to otpisati poput testamenta:
Nije pri čistoj svesti i zdravom razumu.

Kad zađem u neke pozne godine, ponoviću:
Mnogo su mi sumnjivi oni koji svaki dan
zalaze u zgrade verskih institucija i opet ću pitati:
Je li, a kad se stigne gore koliko Bogova ima?
Je l oni sede tamo za stolovima i najbitnije im je i prvo pitanje –
S koje vere padaš u to nebo?
Ponoviću – sigurno ne postoji, to vi ljudi tako umišljate,
ako postoji sigurno je jedan i ne, ne zamlaćuje se takvim glupostima.
I sve će mi se to otpisati poput testamenta:
Nije pri čistoj svesti i zdravom razumu.

Kad zađem…
napisaću priču o prostitutkama i žigolanima
koji više nisu na ulicama,
odavno su zauzeli visoke pozicije u institucijama
na celom atlasu.

i da se ne lažemo, kad zađem…
napisaću prijateljski savet mladim devojkama od A do Š
bez okolišanja, pardona i tabu tema.
Ako ne budu shvatile sa sedamnaest
shvatiće sa dvadesetdve ili dvadesetpet ako ni tada:
Sve će mi otpisati poput testamenta:
Nije pri čistoj svesti i zdravom razumu.

Kad zađem…
nosiću paunasto srebrnu kosu,
pokušavaću, kao što sada pokušavam da objasnim
– starenje ne znači smrt.
Lepo je ono i u pedesetim
jer još si živ i još si pokretan, ne boluješ
od bolesti koja ti trpa u usta – zbogom;
ali nema, nema ko da čuje i nema ko da shvati
misle, to se ti šališ sama sa sobom
a ne šalim se;
imam tih nekoliko pedesetih,
lepo se osećam u svojoj koži,
u svojoj težini
ali već dodaju – nenormalna:
Eno je jutrom pozdravlja novu sedu
kao da joj je platina izrasla osmehom.

Kad zađem, reći ću:
Znaš, ovo telo je samo oklop
a ova duša i energija,
to je ono večno što se širi, putuje, i što se voli,
i naglasiću:
Znaš, ovaj oklop se menja
ali duša, to je ono što volim u ljudima.
Meni ne smeta
kad ljudi oćelave, dobiju desetak kilograma,
poneku boru, staračku pegu.
Meni ne smeta.
I opet, opet ću, pokušati da rascvetam – lepota nije u kostima,
anoreksija se sistematski nametala s medija.
Ima li lepote u kostima, razbacanim po grobljima?!

Kad ugledam paniku u tuđim očima: Jedna seda više!!!
Smirenje razumno i tiho privijem:
Ej, pa to je ništa,
starimo, u redu je, nismo iglom povezani s infuzijom,
starimo, u redu je, nije smak sveta, hodamo,
i još uvek možemo voditi ljubav.
Čovek zaista ostari kad prestane da voli
i kad prestanu da ga raduju sitne stvari.

Kad zađem…
priznaću da sam prevejani krijumčar
koji kupuje i krišom unosi knjige u kuću.

Kad zađem u neke pozne godine
prestaću da crtam
šta je krasno u jednom groznom danu
da (možda) postoji spas u mikro-svetu
i da se treba malo ćešće
i mnogo dublje
zagledati
u neke oči, u nekih par očiju koje sede pored tebe.
I sve će mi se to otpisati poput testamenta:
Nije pri čistoj svesti i zdravom razumu.

Kad zađem…
snimiću film o sedenju u kafiću
gde su svi umreženi, i samo konobaru
nisi deo enterijera;
promatraš dvadesetak osoba koje ćute i kuckaju.
Pitaš se, da li se pomoću mreže dopisuju
je li im tako lakše ili je neki drugi problem u pitanju;
a kad se okreneš i gledaš kroz prozor
kako lišće leti
pitaju te, onako otrežnjeno, doduše, posle sat vremena:
– Šta radiš?
– Ma, ništa, gledam kako svet zapljuskuje ulice.
I tada glavni lik ustaje i na prepad održi govor o tome
kako postoji prolaznost i kako treba prigrliti žive,
kako će tih stvari biti sve više a ljudi neće.
Govor završava, čelom o zidove odjekuje:
Prigrlite živ-e!Prigrlite živ-e!
/Odjavna špica./

Kad zađem…
pokušaću da objasnim otkuda i seta i led na mom licu,
žao mi generacija od i do,
i više ne znam dokle je to do?

Kad zađem…
možda ću prestati da se zatvaram, kao sada, i da
vežbam zatvaranje.
Zatvorim vrata i prozore,
na terasu sebe ne izlazim;
pokušaji su uzaludni,
šta ja tu pominjem Orvelov naslov
i poredim ga sa nekim drugim,
gledaju me mrtvilom;
kao kad pričam o jednostavnijim stvarima,
za dobar obrok moraš obići deset prodavnica i pijaca
sportskom disciplinom – upoređivanje cena,
porodice preživljavaju
zahvaljujući ženama koje su završile
vratolomiju i nogolomiju životarenja.

Kad zađem…
prestaću da objašnjavam sebe,
prestaću da objašnjavam šta mi je potrebno za radost;
prestaću da cvetam o neprocenljivosti zagrljaja, rečima azurnim i,
koliko je pogled – direktan u oči, bitan,
sve ću to prestati.
Prestaću sebe da darujem
i dok darujem, pojašnjavam sebe,
svaka moja rečenica ispadne nakardna, neprijateljska, bodljikava
– prestaću time da gubim sebe.

Kad zađem…
neću otkriti tajnu,
ideju romana koji sam htela da napišem
takva ideja na ovom svetu, koliko ja znam ne postoji
jer čini mi se da je ljudima
preko potreban
dugačiji roman
u kome nema negativnih likova, u kome nema bola,
nesreće i u kome je sve lepo
nek svrate u takav roman
i nek odžive bar sat vremena kao ljudi.
(Previše se napreže mozak u tminama, zacvokoće zubima.)

Kad zađem…
pokušaću da objasnim da nisu teška krvarenja
bolovanja od gripa, jer postoje mnogo strašnije stvari i,
onda će mi za-meriti, nabrajanja:
Ah ti brineš o svemu, šta se to tebe tiče!
Šta se to mene tiče?!
Pripisaću to verovatno poetskoj duši,
a onda će se imaginarni kritičari
dohvatiti toga i početi da polemišu hvatajući se za Miljkovićevu:
„Poeziju će svi pisati.“
Ali kad zađem u neke pozne godine
boleće me seda, na češlju.

Kad zađem…
počeću da govorim isključivo
kroz zapisane ili snimljene reči i,
možda tek progovorim na samrtnoj postelji:
Gde ste vi bili dok sam imala one male i velike smrti?

Kad zađem…
pisaću o moždanom orgazmu, dušinom i telesnim orgazmima
i sve će mi se to otpisati apstinentna baba
poput testamenta:
Nije pri čistoj svesti i zdravom razumu.

Kad zađem…
zapisaću onu lakrdiju mozgova:
Marš u kuhinju, tamo je ženi mesto.
Zamoliću neke buduće devojke i žene
da nikad ne pristanu na lobotomiju.

Kad zađem…
neću umeti da razumem one koji su se radovali devedesetima,
devedesetdevetoj
i još ponekim godinama, a među njima dvehiljadečetrnaestoj
u njoj je bilo nešto plavno, klizišno, blatno
strašno i jezivo…

I još više jezivog dodavale su rečenice:
Šta se to tebe tiče?

Kad zađem…
pokušaću da objasnim da politika itekako utiče na život
jer ćutala sam:
nije tamo negde predaleko i izvan tvog života
jer jednog dana pokucaju ti na vrata i odvedu ti brata, druga…
jednog dana pokucaju ti na vrata i jave
neko je ranjen, neko živ
a neko mrtav
i nikad ne napišeš plačni-krik o tome
jer je previše
previše

onda pljuneš one koji ti kažu
politika ne utiče na – život.

Kad zađem…
pokušaću da objasnim da je neobrazovanost zlo
ne u smislu završene škole;
neki su profijukali kroz klupe, učionice i amfiteatre;
neobrazovanost u nekom višem smislu, radoznalost,
želja za saznanjima ali u više smerova nestramputično
i onda ću ih pitati:
Da li biste ubili Lorku?
Da li biste? Šta znate o njegovom životu?
Šta znate?

Kad zađem u neke pozne godine
kad zađem
i ako zađem
dvadesetpet
minus
četiri minuta
otpisaće mi se poput testamenta:
Nije pri čistoj svesti i zdravom razumu.

 

 

Jelena Stojković Mirić

 

http://www.marginalac.org/index.php?option=com_content&task=view&id=901&Itemid=76

PODSTANAR SVOG ŽIVOTA NA PUTU OKO SVETA

photo Yuval Yairi

1.

Dokle ćemo rešavati zagonetke tog čudovišta,
voditi razgovore
dok nam vezuje nokte na izvrnute ljuljaške?

Arijadna, pregrizi zunzaru i pljuni –
takvog je ukusa i smera,
stoglavo životarenje.

Čemu da ih učiš,
ako ih budeš imala, dok se čudovište razvija?

Uči ih dobru, uporno,
dok ti ponestane daha i padneš u nesvest.
Onda se poli vodom i nastavi
ali ne očekuj da će išta naučiti
– to nije do tebe
ima nešto i u podnevljima.
Do tebe je da pamtiš prvi savet
bez tapije na obaveznu upotrebu.
Uostalom, ko sam ja, Arijadna, da ti dajem savete?!
Otpadnica sveta, esencija „zla“
na dve kratke noge što upire prstom u pogrešno.

Prebili su mi prste.

2.

Došlo je vreme vakcinisanih
čistom flegmatičnošću i glumatanjem.
Lupom se prosi malo iskrenosti.
Zato te molim, zapiši ovo i stavi negde u sef:
Neki su poeziju pisali krvlju,
slomljenim zubima, krvavom mokraćom.

Žensko si i sa svojim neružičastim mozgom
imaćeš problema. To se smatra veštičarenjem
i takve spaljuju na lomači
prokletstvo se, naravno, dodaje.

3.

Priuštila sam sebi putovanje
odmor mi je neophodan
a kad se dalje ne može
evo me, izigravam turistu u vlastitom gradu.
Odsela sam u hotelu Moskva
/ili bilo kom hotelu stare gradnje/.
Mir i tišina, pomalo prigušenog džeza i,
valjanje po tepihu samoće.

Doći ćeš?

Nemoj,
prezauzeta sam posmatranjem prolaznika
i obilaskom kulturnih znamenitosti.
Ko plače na ulici on je lud
i društveno neprihvatljiv
ko urla i prebija – on nije,
takav mi je prvi utisak.
Stoga, zašto bi posetila
ludu ženu na proputovanju
i izložila sebe terorisanju.

Nema potrebe.

Sem toga bavim se
sabiranjem i oduzimanjem
pregrižene zunzare.
Koliko grešaka, moja Arijadna, koliko grešaka!
Zamisli koliko ih se potkralo
dobroj matematičarki,
ali ne čudi me, u neku ruku
jer koraci se ne prave
jednačinama, sinusima, kosinusima
mada, ima tu nešto od sinusa,
samo niže.

Kao turista i podstanar svog života
mogu ti reći da – žalim.
/Ograničenje na lično žalbeno./
Žalim što nisam zapisivala jednačine.
To bi do sada bila mermerna gromada,
okosnica romana koji bi polako klesala.

Žalim što ne poljubih crnokosog dečka
koji me iskreno voleo.Nisam to znala tada.
Koliko grešaka, moja Arijadna, koliko grešaka!

4.

Ne znam u kom si vremenu sada
pa mi ne zameri savet broj dva.
Dobro, deo znaš i sama ali ako se nađeš ovde
tražeći me
a nastaviš da se baviš umetnošću
znaćeš da ti za to
pored – niže od sinusa,
trebaju dupla muda.

5.

Moj sledeći ko-sinus?

Moram odseći ruku.
Boleće kao odsecanje celog tela
delovaće kao fotomontaža
ali se mora!

Nipodaštavanje dovodi do potpunog sagorevanja
a imam neke nezavršene poslove ovde
koje niko
sem mene neće začiniti konačnicom

te mi nije još prah biti.

Sledeća destinacija?
Krakov, mozg-da?!

Arijadnaa, o seksualnom sazrevanju, zrelosti…?
Potrajalo bi
a i za to na ovoj destinaciji
treba imati bizonska m.
Na kraju,
u ta pletiva mi se ovog trena
ne upliću krv, znoj, krvava mokraća
jer jedno je imati žutu minutu
a drugo žuti dan.

/Markica./

Jelena Stojković Mirić

FATAMORGANA NA KOTI 40002

bila je nadomak vrha potpunosti
kad su iz rukava plavosvodnog klanca
ispale kriškaste oštrice sunca,

pogrešna pega u hodu,
usledio je pad
/ne zna se koje strmine/

*
i ležala je tako
zarobljena olujnim peskom
dok se visak igrao oko njenog tela
tražeći kap

miš je nosio mačku u zubima,
kikotao se pred zamkama lednika

hroma žena grizla je štap od sedefa
dok je mađioničar vitlao crnog zeca
a crni skakavac igrao rulet makazama
oko njenih prstiju,

iznad stola
iz fenjera su ispadale
vesele bubašvabe

pustinjske paunice
iz bunara želja izvukle su smeće i,
okrenule perjanice
na drugu stranu ravnoteže

iz močvare izroniše umrtvljene ljubavnice,
klanjajući se svaka svom svecu,
stopala i ruke ljube im prahom semena,
za „sitne“ grehe požude, isparenja,
oprost dobijaju

iza zavese
leže mrtve žene čekanja
/bez oprosta/
bilo je to vreme
kad se zbog vrhova umiralo
/jednom/

i, ležala je tako
nadomak kote 40002
dok je zlatna ribizla aterirala
na jedan santimetar
od mladeža na njenom sasušenom čelu

čovek je prosuo maglu iz šešira
pokazujući njegove puteve
u jednini
budućeg

voda se rasprsla u parampačad

i ležala je tako,
sve dok joj iz peščanog oka
nije sevnula poslednja suza
/kamile su bile žedne/

bilo je to vreme usađeno
samo u retke duše
kad se za vrhove umiralo
/jednom/

 

 

 

Jelena Stojković Mirić

U MAT MANIRU

Kad zora preskoči granicu
pobunjenici ustaju
svejedno na kom jeziku
iz ornamenta uma ili glazure
nečeg drugog
u osnovici gledaj
zlatni presek stopala

baš tada
pera odnosi mutna bura predaleko
a ruka plače noktom
i pamti
– ne dopustiti još jedno bekstvo

oko se odlučuje na slabovidost
da lakše pregura
cikluse užasa
razgranate ajkule

noge namerno
sabiju umor u svoje
tetive

teško je metar preći
zemlja je tvrđa od dijamanta
crna u mat maniru

i, srce samo i svesno
dohvati klatno
uspori

posle te svaštojedci
ubeđuju da su takve stvari nemoguće

gledaj
na bilo kom jeziku
zlatni presek
dokaza
i, vidimo se jasno
kad se oči vrate sa odmora

/pesnici nikad
ne idu u penziju/

 

 

Jelena Stojković Mirić

Prethodno Stariji unosi Sledeće Noviji unosi

Goodreads

%d bloggers like this: