CIGANKA MOJA PEGAVA

Govorila je kroz linije života na dlanovima
kroz otiske jagodica i znojnim kapljicama
Govorila je kao planinar koji će pasti sa litice ako prekine nit
kao da joj se padobran neće otvoriti
kao da vulkane pripovedanjem uspavljuje

i rekao sam ljut i pijan
one noći kad su se zvezde same porađale
gromovi sebe žvakali i u vrtloge vetrova pljuvali

– kad bi ti vilicu iščupali opet bi našla način da govoriš
ciganka moja pegava,
kad je spavala govorila je kosom
prćastim nosom i trepavicom

Kolenom je druže
umela da izgovori bar par rečenica
iz ramena i lakta umela je haiku da ištuca

Govorila je druže
kao da će slogovima ovekovečiti zelenu lozicu
posed ostavljen od žene sa kojom je svako jutro
pila telefonsku kaficu
sve do onog dana kad je počela psovati i vrištati perfekat
oči joj pocrnele od žeđi, pege pobledele

Kad bi odlazila
ciganka moja pegava,
ostavljala je par haljina
i cipela koje su pričale
o mladosti, sredovečnosti
i ponajviše o ljudima kojih je zauvek ostala žedna
ciganka moja pegava
kad se vraćala
ličila je na drvo iz predela tundri
sa gravurom peska i prašine

I rekao sam ljut i pijan
one noći kad su se zvezde same porađale
gromovi sebe žvakali i u vrtloge vetrova pljuvali

– kad bi ti vilicu iščupali opet bi našla način da govoriš

Govorila je kao da će joj jezerski led pod klizaljkama pući

Ne volim vodene priče
setim se, ciganka moja pegava
ovim slivovima nije pričala
zagrcnem se
i dugo štucam cvetove haljina što mi je ostavljala

Jelena Stojković Mirić

JEDNA STARA KNJIGA


Jedna stara knjiga, shvatila je kako je bitnija i bliža Marsu
nego omiljenoj knjizi i izbrisala iz sebe jednu reč.
Jedna stara knjiga, shvatila je,
da se romantičnost izgubila u bljuzgama i baljezgarijama
i izbrisala iz sebe drugu reč.

Jedna stara knjiga, brisala je reč po reč.

Jedna stara, glupa knjiga, švrljala je:
Noga ima nogu da je zagrli
ruka ima ruku da je zagrli
samo srce nema srca.

Jedna stara knjiga, čitala je:
Kad sam prvi put zabio trn u njenu jagodicu sluha,
pokajao sam se, sagnuo i previo joj prst,
svim oblozima koje sam našao
i bolelo me kao da sam sam sebe povredio.
Kad sam drugi put zabio trn u njenu jagodicu sluha,
na slepoočnici sam joj ugledao zgrčenu venu,
pritrčao sam, iščupao trn i isisao krv iz rane.
Kad sam posle hiljadu godina
zabio trn u njenu jagodicu, nisam uradio ništa.
Smatrao sam prirodnim
nečinjenje i bio ubeđen da joj je dobro.
Posle drugih hiljadu godina, zagrlio sam vazduh da je utešim,
ali nje nije bilo tu.

Jedna stara knjiga, izbrisala je reč Prirodno i sklopila svoje stranice.

Jutra su najsjajnija jutrom, onda počinju da trule, različito.
Tu je jaz.

Jedna stara knjiga, upoznala je kritičara
koji je voleo sve ono što ta knjiga nije bila,
i pisca bi mu menjao da može.
Najviše je voleo sebe, što knjizi nije smetalo,
sve dok nije prešlo u opsesivno voljenje sebe.

Jedna stara knjiga, skotrljala se niz merdevine.
išetala iz knjižare i sela u prvu birtiju.
Pila je vino, ne slučajno vino – vino nije jutro.

Neko je u birtiji pomenuo reč- Ljubav.
Stara knjiga ni do vrata nije stigla,
a već je povraćala.

Jedna stara knjiga izbrisala je još jednu reč
i nastavila da povraća.

 

 

Jelena Stojković-Mirić

11.02.2008.

DRAGA, ŠTA IMA SUTRA ZA RUČAK?


Znala se uneti licem u šerpu, a ja sam se čudio šta radi. Govorila je: “Ubacujem začine osmeha.”
Igrala je kraj šporeta, a ja bih panično skakao misleći da je struja drma.
Govorila je: “Ubacujem ritam u ručak.”
Plesala je na vrhovima prstiju ili mlatila glavom kao da je na rok koncertu.

Ubacivala je listove notne sveske u šerpu, a ja sam se rešavao da joj napokon kupim dobrog “Kuvara”.
Govorila je: “To ti je začin Muzika. Tiše, pogrešiću meru.”
A ja sam se opet čudio, čime to meri, kad nikad nije koristila vagu i sve je od oka sipala.
Jednom sam se zagledao u njeno lice i video u čemu je caka. Imala je u jednom oku, tamne tačkice u zenicama.
Govorila mi je, da ima u oku sazvežđe, a ja joj nisam verovao. Do tad.

Bila je još devojčica, sa boricama oko očiju. Znala se radovati tako sitnim stvarima.
Skakati od sreće zbog poklonjene buba-mare, toliko da su nas ljudi u čudu posmatrali.
Znala se zasmejati do suza na neke svoje šale i smejala se naglas na ulici.
Onda bi mi govorila: ” Vidiš, to bi bilo to, sad moram da se namračim kao ostali, da se uklopim u sredinu.”
I onda bi se opet smejala.

Znala je u ruci nemati ništa, a ubacivati u šerpu kao nešto i ludeo sam tada: “Šta je to sad?”
Govorila je: “Ubacujem optimizam u ručak.”
Čudio sam se i njenom optimizmu: “Gde ga samo pronalaziš?”
Govorila je: “Imam dve ruke, je l’ dovoljno za optimizam?”
Pomislio bih da ludi i mozgao kako da joj pomognem.

Znala je izmiksovati bluz, pank, tamburaše, trubače, rok, pop, metal i ko zna šta sve još i ubacivala je i one stare, stare narodnjake.
Govorila je: “A sad sve sitno iseckati i ubaciti u ručak, ali pre svega toga sve začine otpevati, odigrati, ponešto i odrecitovati.” Znala je rasuti začine po celoj kući.

Nalazio sam trgove prašine i gledao je onako. Govorila je da je to svemirska prašina, da ne brinem.
Govorila je: “Danas nikako žuti šećer, želim bele kristalčiće, pokvariće mi paletu.”
Ulazio sam u kuhinju, mirisalo je lepo i tamo zaticao svemir, u kome je sve bilo obično, sem hemijske koja je plutala.
Dok bih izvodio akrobacije da izbegnem nalet te letelice, pitao sam se: “Da li se nalazim u Zoni sumraka?”

Zapitkivao sam je: “Draga, šta ima sutra za ručak? Opet optimizam?”
Govorila je: “Ko će to znati, u drugom oku nemam sazvežđe.”
-i nastavila bi da cupka uz neku tugaljivu pesmicu.
E to, nikad nisam shvatio kako joj uspeva!
Zaticao sam razbacane papire, govorila je da je to lepi kreativni haos. Nisam video ni kreativnost, a kamoli lepu.
Izgubila bi se ponekad u gradu i ja sam je tražio i tražio, a ona bi se pojavljivala, sva ozarena iz knjižare
i govorila mi, kako je bila u nekom prošlom veku, pominjući neke notese sa reljefastom površinom.

– Ona je bila balerina koja je znala kuvati?
– Ne prijatelju, Ona je bila Ona.
– Nedostaje ti njen ručak optimizma?
– Ne prijatelju, nedostaju mi i ručkovi melanholije, pesimizma i svađizma…
– Svađali ste se!?
– Ne prijatelju, ona je znala dodati malo začina psovki, kad bi joj ispala paprika na pod il’ nešto slično.
Pomislio bih da se nešto strašno desilo i uletao u svemir, siguran da su počeli zvezdani ratovi i tamo je zaticao kako ratuje sa paprikom.

– Ona je bila bogatašica?
– Da. Zbog nje nikad nismo uspeli izmeriti kvadraturu stana.
– A da odemo do nekog restorana da naručimo nešto od tih specijaliteta?
– Ne prijatelju, to je samo Ona znala napraviti.
– A da jedemo nešto drugo uz neke slične začine muzikice?
– Ne prijatelju, ja bih originalnu mešavinu začina.

– I kako sad da ti pomognem?
– Ne moraš. Imam dve ruke.
Dovoljno je.

 

Jelena Stojković-Mirić

9.08.2007.

MOJE NEBO

Mesto zbivanja: nebitno
Vreme zbivanja: nebitno
Likovi: Sasvim obična ptica, malo srebrnastog paperja. Živi u oblacima, ali se drži zemlje i ljudi.
On koji ne zna da je možda ptica. Čvrsto se drži Zemlje.

– Sve je to meni nekako nejasno šta ti bulazniš. Mislim stvarnooo, često me bacaš u bedak sa tom tvojom poezijom. Stvarno si pegla, kakva ptica. Pa znaš li ti sad da je IN biti PR, menadžer ili tako nešto. Kakav bre pesnik, pardon pesnikinja, kakva bre umetnost, jesi normalna? Mislim, voleo bi i ja da budem ptica, ali to je bre neopiljivo i gde je tu lova, užitak?!

– Aaaa misliš samo su umetnici bez love, e pa nije tačno. Znam jednog “malog” osvajao je sve žive nagrade iz matiša, završio sa desetkama studije i gulio se ovde kao podstanar radeći na fakultetu. Eno ga sad u Londonu, prepoznali ljudi matematičku pticu. Ponekad poletim od sreće zbog njega, što se bar ne cima po memljivim podstanarskim stanovima.

– Ja te pitah za umetničke ptice nemoj da mi razvodnjavaš.

-Ah da.. Ma, znam ja sve to, šta je to coll i in nego ja sam malo kežual… Mislim, opušteno nemoj da se uzbuđuješ, hoću reći nemoj da se liMpaš. Sad ću lagano da ti objasnim kako se biva ptica. Bolje rečeno pokučaću da ti objasnim.

-Objasni, ali nemoj majke ti da me smaraš. U cajtungu sam sa vremenom i baciću peglu, smoriću se ko pas.
Kapiraš?

– E ovako, moraš prvo da skontaš da ti je samoća neizbežna stvar u životu i da te to svakako čeka. Da nikad nećeš imati kinte i da bi te ortaci iz osnovne škole lakše shvatili da na pitanje: ” Šta sad radiš?”, odgovoriš: ”Ja sam krimos.”
Manje bi im lica bila pogubljena nego kad sam im rekla: “Pišem…” Sad mi je žao što im nisam rekla da sam u međuvremenu postala Vanzemaljac. To bi svakako lakše primili.

– Cajtung cajtung, alo ptico!!!

– Dobro bre, samo ti opisujem jednu od sličica neshvatanja. Dakle, pomiriš se sa tim što rekoh, nađes neku knjižicu sa biografijama umetnika i vidiš da je retko ko preminuo u blagostanju i bio shvaćen.
Ali jednom kad poletiš i pustiš se niz vetrove osetiš da ćeš teško sići dole. To ti nije narkomanija, nego se jednostavno rodiš sa percetom, posle je samo pitanje koliko perca neguješ.
Moraš da budeš sanjar i obavezno malo bleskast.
Da lupiš glavom u oblake, kad se raduješ i da dodirneš dno okeana, kad si tužan.
Zapamti, nisi prava ptica, ako to samo radiš kad si Ti srećan ili tužan, onda si veštačka ptica i od težine preparature, teško da ćeš se odvojiti.
I još nešto. Kad letiš neko vreme, shvatiš da ima mnogo tih ptica, lepih poput paunova, ali se nigde ne vide.

– Hoćeš reći da si pokupila svu pamet ovog sveta.

– Ne, neću to reći. Reći ću da ima mnogo ljudi koji su ptice prerušene u nešto drugo.
Evo recimo, bake na pijaci, i one su ptice mudrosti i umetnosti. Kada ti Ona da neki savet i pogleda te brižnim očima, kud ćeš veće umetnosti od toga? Ili dečko koji raznosi pice, ko zna, kad ode kući kakva je on ptica, šta se krije iza njegove etikete posla.

– Auuuuuuuu ma šta mi reče. Nego, jesi bila ti skoro kod doktora, nešto mi ne deluješ zdravo.

– Jesam.

– Iiiii?

-I našli su mi neke pesmocite, crtežocite, sanjarocite…

– Prsla si ti malo? Aaaa?

– Da si sačekao da završim rečenicu čuo bi da su mi našli i prslocite!!! To ti je sad postalo hronično i kažu da ih mnogi imaju, neko više , neko manje, znaš već kako to ide.
To je normalna pojava jer smo umesto cvetomladosti prolazili kroz čemer-jad-žalosti.

– Joj kako ti znaš da, da ti ne kažem sad šta!

– Čoveče, ako ne veruješ meni pitaj ove iz laboratorije.

– Misliš ove iz Laboratorije zvuka?

– Ne bre iz te laboratorije iz ove obične, što se praviš lud.

– Samo ti meni donesi rezultate napismeno.

– Ne mogu napismeno , mogu naštampano. Auuu ne mogu ni naštampano, još nisu stigli da izbace te nove rezultat-papire, sa ovim dodatkom novih -ocita.

– Da ti nisu jos nešto našli?

– Jesu, smehocite, melanholitocite, nadocite, radujseživotuocite…

– Bolje da sam te pitao šta ti nisu našli.

– E znaš da će od mene da prave vakcine?

– Ti si totalno, ali pazi, totalno opalila, a i oni su!!! Hoće svet da zaraze tobom? Ko zna koliko će ljudi da rikne zbog tebe i tih manijaka.

– Čisto sumnjam, vakcina će se zvati bezmrznjemolićulepodajtešansumirusamodaratanebudeiostalihgrozota.

-Tačno sam znao! Kad samo čuju naslov ima da popadaju, neće stići ni da je vide, a kamoli da je prime.

– Jaoooo nisam ti rekla našli su mi i bajkocite?

– Našli su ti bajk u krvi?

– Ne, breee.

– Aaaa bajko, kao veruješ u bajke?

– Čuj, verujem. Imam dokaze da se bajke dešavaju.

– Pa, reci, reci, da nisi slučajno dvorac dobila?

– Slušaj ti, nisam dvorac već nešto slično dvorcu, ali ne može da se opipa. Jasno?
I da znaš upoznala sam Petra Pana, uostalom neću više da pričam o tome, kad ne veruješ, a imala bih štošta reći.
Pogledaj malo u kolica dečja kad zujiš gradom , zar to nisu male, slatke ostvarene bajke?
I nemoj više da me zapitkuješ, sad si ti razvodnio temu, hoću da završim onu zavrzlamu što sam počela.
Gde stadoh?

– Nešto kao bake na pijaci, kako su one… pa raznosači pica…

– Da da onda si ti rekao ma nemoj mi rećiiii, ma šta mi reče ili tako nešto.
Dakle, rekoh ti tek par naznaka. Možda si i ti ptica, ali ne znaš kako da poletiš ili si jednostavno samo nekome ptica. Možda si ptica kuhinje.
Nisam ti ja baš merodavna da ti držim predavanje o pticama, jer ni ja ne znam sve, ja samo napipavam, ako možeš da shvatiš.
Moraš da znaš da naučiš da letiš pod obavezno! Moraš da ploviš oblacima bez granica i da imaš herca. Da osećaš tuđu bol i sreću… Eeee, vidiš to je malo zeznuto. U teškim situacijama ptica obično poželi da ima čarobni štapić, ali…
I da te ne “ispeglam” skroz, divno je biti ptica i disati taj vazduh. Gde god poželiš stigneš, sad volja tvoja da li ćeš da švrljaš po sadašnjosti, budućnosti ili ćeš da odletis u neki prošli vek. Ušunjaš se u neki dvorac i uživaš na balovima. I to je moguće.

– Zanimljivo, a gde da nabavim krila? I samo da znaš, to sa bolom i srećom si dva puta rekla.

– Opaa, pažljivi slušalac, da ne veruješ.
Možda ti krila izrastu sama od sebe, ali nekad moraš da imaš i rezervna. Evo ja živim u oblacima, ali silazim redovno u čaršiju i vidi šta sam našla – Patike za letenje!!!
Prvo, nisu skupe kao avion da kupiš. Drugo, kad ti se umore moždana krila ili otkažu grudna one pomažu, samo im podigneš krilca. Evo vidi, kako su slatke.

Op krilca dole!
Op krilca gore!
Op krilca dole!

Op krilca gore!

Moraš da probaš jednom.

– Ma daj bre izgledaju stare, sa tim ćeš šatro da letiš. Mogla si bar nove da kupiš. Oćeš da se skrkaš odozgo zbog ofucanosti rezervnih krila?

– Hoćeš sad da ti pokažem račun sa sve PDV-om? Nemoj da me nerviraš.

– Eee , sad si me zainteresovala sa ovim, malo me zagolicala i da znaš vidimo se kasnije, hoću da probam. Nisi mi više pegla keve mi. Znaš, svidela mi se ona tvoja pričica Let što si napisala pre, pre nije bitno…
Ti bi ladno mogla da šljakaš u nekoj avio-kompaniji!
Sad stvarno moram da palim, frka je.

– Važi, samo nemoj majku preda mnom da zoves Keva, dobijam alergiju momentalno.
Da se zaposlim u nekoj avio-kompaniji!?
Jes’, pa da me “ušljakaju” kao stjuardesu, ovako sam sam svoj gazda.

 

 

Jelena Stojković-Mirić

5.08.2007.

OTKRIĆE

Zabluda je predugo trajala.
Otkrivena su nova agregatna stanja!!!
Gde?
Izmedju dva bića x i y.
Najpre da obnovimo staro gradivo: tečno, čvrsto i gasovito stanje.

Tečno stanje je stanje kada se dve jedinke x i y , tope od same pomisli jedna na drugu. Poznati su i primeri gde osoba x, prelazi u tečno stanje samo kad ugleda y. Zabeleženi su i sledeći primeri: prelazak u tečno stanje putem raznih slatkih gestova itd. itd.
Nažalost, potvrđeno je da ovo stanje ima i svoje neželjene efekte koji su sve jači ukoliko je spona izmedju x i y jaka.
Dakle, u tečno stanje se može preći i od razočarenja.
Ne brinite! Ako Vam se učini da postajete, bara, potok, reka, more, okean… To je samo Vaš prelazak u tečno stanje. Ništa strašno. Proći će. Vreme je da se zabrinete jedino u slučaju počinjanja močvarno-tečnog stanja (kada po Vama počne da raste šaša, skakuću žabe i ako se po Vama nahvata žabokrečina).

Čvrsto stanje – osobe su u čvrstom odnosu, to je ono pozitivno. Negativno je u slučaju kada jedna od osoba ima čvrsto mermerno stanje. Tada se do nje ne može dopreti. Osobama u čvrstom mermernom stanju preporučujemo lečenje – hitan prelazak u neki novi oblik čvrstog stanja, kao što je npr. sunđer. Osobe x i y ne smeju biti istovremeno u mermernom stanju. Tada nastaju problemi i zato se mora pribegavati stanjima sunđer pa mermer ili mermer pa sunđer. Ima i drugih primera čvrstog stanja, ali za početak je dovoljno i ovo zapamtiti.

Gasovito stanje je jedno od najlepših stanja, jer osobe iz pozitivnog dela tečnog stanja isparavaju u zagrljaju bilo u mislima bilo ovako. Zato ih ponekad možete videti kao gasovite siluete.
Za to stanje se pretpostavlja da je nežno plavičaste boje, nikako lonče boje.

I konačno stižemo do novotkrivenih stanja.

Ignor stanje je veoma gadno novootkriveno stanje u kome osoba ignoriše drugu osobu.
Nije utvrđeno kako i zbog čega dolazi do ovog stanja, u nekim slučajevima. Nije poznato ni koje stanje prethodi istom, ali je poznato da se iz njega prelazi u bolno stanje.

Haos stanje, poznato i pod imenom “ lud i zbunjen“ je stanje u kome se sve raspada, opšte rasulo.
Zabeleženi su i pozitivni primeri ovog stanja gde je osoba x luda za osobom y i stalno uzvikuje ( žargonski rečeno ) : „Haos, haos…!!!“ Osoba y je zbunjena jer oseća to stanje kod osobe x, ali joj nikako nije jasno kako je prouzrokovala takvo stanje kod iste.

Blesavo stanje je kad čovek poblesavi od ljubavi, što je svojstveno tinejdžerskim godinama, ali su zabeleženi slučajevi poblesavljenja i do sto godina i preko sto godina. Nemojte se iznenaditi ako Vam se to desi.

Lažno stanje je stanje ispunjeno materijom zvanom laž.
Najgore je to, što se iz ovog stanja prelazi u druga dva stanja koja nisu prijatna.
To su: uvređ stanje – u njemu su najgori slučajevi gde osoba x vređa osobi y intelekt.
Nepoverljivo stanje je stanje iz kojeg se teško prelazi u druga pozitivna stanja i za taj process prelaska u npr. poverljivo stanje nisu potrebni temperaturni uslovi već vremenski.

Otkač stanje je teško stanje koje izaziva tegobe poznate kao glavobolja, neverica, mučnina, jer osoba x oseća da je y polako otkačinje, ali pošto je vezana jakim emotivnim lancima prelazi u ubeđ stanje, gde ubeđuje sebe da to nije istina i da to nije osetila. Ubeđ stanje je podvrsta lažnog stanja.

Nepromišljeno i nepažljivo stanje, su najčešća novootkrivena stanja., gde osoba  x prelazi gotovo u devedesetdevet slučajeva u umišljeno stanje, tj. da se sve podrazumeva i da ne mora maći ni najtanjom dlačicom na glavi, a kamoli
prstom za osobu y.

Uzmi stanje, je stanje u kome osoba x ili y u šezdeset do osamdeset posto, uglavnom uzima, a tek se ponekad seti
da predje u Dati stanje.

Mutno stanje je stanje u mulju u kome osobama x i y ništa nije jasno.

Mračno stanje – stanje u kome osobama povremeno pada mrak na oči.

Izvini stanje je naučnik najteže otkrio jer je prisutno samo kod retkih osoba. Uočeno je da ovo stanje ima dva oblika pojave : iskreno i lažno izvini stanje.

Glupo stanje je stanje, gde sam naziv sve govori.
I ovaj slučaj je zabeležen u pozitivnom i negativnom, smeru.

Nerazumeš stanje je stanje iz koga se lako prelazi u negativni deo tečnog stanja.

Stoka stanje je stanje u kome se x i y ponašaju jedno prema drugom kao … da ne ponavljam.

Psovka stanje je stanje koje se razvija u dva smera : plus i minus. Minus stanje je kada osoba x psuje y ili obrnuto.
Plus stanje je stanje u kome osobe x ili y psuju same sebe.
Ma koliko neverovatno zvučalo, ovaj drugi primer ima hranljivo dejstvo na psihu  osobe koja sama sebe psuje.

Eksperimentom u kome  osoba  x psuje sebe : Budalo jedna!
– dolazimo da zaključka da ovo stanje vodi ka razbistravanju mozga.

Bestežinsko stanje, ima osobine da osoba x ili y može lebdeti zbog ove druge.

Bistro stanje je stanje bistrine, a iz njega se prelazi u stanje srećno. Iz srećnog stanja se prelazi u gasovoto plavičasto stanje.

Ovde su navedeni primeri samo 25 novootkrivenih stanja. Istraživanja se nastavljaju!

Napomena:
Ovo otkriće je zaštićeno u Zavodu za zaštitu Intelektualne i Emotivne svojine, tako da Vam toplo preporučujem da se čuvate lopovskih poriva.

 

 

Jelena Stojković-Mirić

22.07.2007

LET I

– Otvori šiber.

– Molim!? Šta ti je šiber?

– Krovni prozor.
– A što ne uđeš na ovaj ili na vrata?
– Ne zanovetaj, otvori.
– Kako da otvorim strancu u sred noći?
– Nisam stranac. I gde si molim te čuo da ptice na vrata uleću?
– Ne mogu da verujem, to si ti!?
– A ko bi lud leteo toliko noću, sem mene.
–  Što ti je perje takvo? Jedva sam te prepoznao.
– Da me ne ukradu druge ptice.
– Pa dobro da li si normalna, toliki put sama noću?
Šta da su te napali Nimbostratusi, Kumuloninbusi, Vetrovi, Gromovi…
– Mirna noć, vedro nebo… Ne paniči.
– Taman sam bio siguran da si dete, a ti postala ptica.
Koliko si vremena letela?
– Vremena!? Ptice ne nose sat!

– Znao sam da ćeš doći.
– Kako?
– Tako.
– Kako? Kako? Kako?
– Znao sam da će ono dete u tebi
što pravi zvezde u sebi,
doći
da pravi zvezde u meni. Znao sam!
Nećeš noćas odleteti?
– Neću, daleko je jesen.
– A što se nisi javila da krećeš?
– Da bi zvezde bile lepše, sjajnije.

Znaš…
– Reci…
– Prija mi tvoj cvrkut.

 

 

Jelena Stojković-Mirić

15.06.2007.

KAKO SI? II

Kako si?
– Nisam dobro.
Zašto?
– Zato.
Ne želis da pričaš o tome?
– Želim.
Pričaj.
– Ne mogu.
Da li te boli?
– Boli me?
Šta?
– Nikad neću shvatiti.
Šta?
– Zašto me gurnu u živo blato kad već isplivam.
Zašto od muve naprave slona i pretvore se u komarca.
Ko?
– Oni što guraju u blato.
Zašto to rade?
– Ne znam.
Jesi li pričala sa nekim o tome?
– Jesam sa komarcima očigledno,
jer su posle par sati zaboravili da mi nije dobro.
A što ti nije bilo dobro?
– Pukao mi žulj.
Zar ti nije bolje zbog toga?
– Nije, stali su mi na žulj onda kad nije trebalo.
U nekim danima moraš zaobići žuljeve drugih i biti melem. Naročito u onim sa lošim vestima.
Kako se zoveš?
– Ne mogu da se odlučim.
Ili sam Brigoljud ili Fifi ili…
Ne, ne Fifi mi se ne sviđa nikako.

Kako si danas?
– Bolje nego juče, jer je Njoj bolje nego juče.
Imaš li neku želju?
– Imam. Da se rodim kao muško.
Zašto?
– Treba mi ponekad da budem muško. Kapiraš?
Ne.
– Nema veze. To ionako svi pogrešno shvate.
Hej, da te pitam nešto.
Pitaj.
– Imaju li komarci oči?
E, to stvarno ne znam.
Znam da anđeli imaju oči.
– Stvarno?
Stvarno videćeš. Biće bolje.
– Kako se ti zoveš?
Pogodi sama.
– Ne mogu, umorna sam.
Moram do apoteke da kupim Autan i hanzaplast.

 

 

Jelena Stojković-Mirić

12.06.2007.

HOĆEŠ LI

Hoćeš li biti tu zauvek;
javiti se ma gde te putevi odneli, kada mi zagrljaj fali?
Hoćeš li biti moje desno rame, ruke moje ako mi zatreba?
Hoćeš li biti moje oči, ako jednog dana ne budem videla? Moj hod, moj ples ako ja ne budem mogla?
Hoćeš li biti tu kad te pozovem da zajedno slavimo? Hoćeš li biti moj osmeh, moj sluh, moj glas?
Hoćeš li ako sve ovo ne budes stigao, biti dovoljno lud i blesav da pronađeš mesto gde ću sniti;
pustiti mi pesme koje sam volela? Znaš da ne volim tišinu.
Hoćeš li me pronaći ako moljci kazaljki pojedu sve tragove po kojima me možeš naći?
Hoćeš li biti dovoljno uporan?
Hoćeš li me pronaći?
Hoćeš li reći da si preneo svima poruke kojima ja nisam stigla ili ćeš pognuti glavu?
Hoćeš li ponekad dolaziti i pričati mi šta novo ima?
Hoću li ga prepoznati; znati da me vreme nije izgrizlo bar u njemu?
Gledao ju je čudno, zapanjeno i skoro pomislio da je poludela.
Rekla je: “Zar se ne sme o svemu razmišljati, zar se ne sme naglas reći neka ludost koja meni to nije?
Zar se trebaju misli skrivati od prijatelja?”
On reče: “Ne.”
I reče joj na sve prethodno: ” Da, biću!!! Pronaćiću te!!!”
Nasmešila se i skliznu joj suza niz lice, kao kad dete dobije šareni balon, za koji zna da će pući.

Lakše će sa ovim razgovorom, kad dođe pozno vreme, usniti.

 

Jelena Stojković-Mirić

2.06.2007.

PRINC I PRINCEZA

I
Živeo jednom princ zvani Jao, sa nadimkom Ja Nemam. U pojedinim danima, ime i nadimak su mu savršeno pristajali. Probudio bi se, prošetao svojim kraljevstvom i van njega i počeo pričati kao sumanut: Ja nemam…
Bio je jako nesrećan. Dvorani, ljudi u njegovom kraljevstvu i van njega, s’ tugom bi ga gledali i pokušavali mu na sve načine pomoći, ali njemu u takvim satima nije mogao niko i ništa pomoći.
Dvorani su vremenom shvatili: Nema tu leka!
Pokušavali su dopreti do njega milion puta, čak su mu i dubili na trepavicama…
Ništa, ništa nije pomoglo. Bili su to dugi i mukotrpni pokušaji i što je najgore, uzaludni.
Tu se dvorani pomiriše sa činjenicom da je princ opet osvanuo u raspoloženju: Danas je prosečno lep, normalan dan! Ja ga želim uništiti, ubiti.
I tu priči nije bio kraj. Tužno je bilo to što bi on i dvoranima i celom kraljevstvu i van njega, uništio, razbio dan, tako da oni poželeše da nikad nije ni svanuo.

II

Živela jednom princeza zvana Ja Imam, sa nadimkom Alo Ljudi.
Vremenom je njeno kraljevstvo počelo siromašiti i ona bi zbog toga često bila tužna i očajna.
Sve do onog dana kada se desio prvi težak čin – Nestao je ceo celcijat čovek iz kraljevstva, a za njim su odlazili i drugi ljudi.
Tako ona nauči prvu lekciju: Ja sam imala žive ljude, a bila sam očajna zbog toga što mi je kraljevstvo počelo malo siromašiti. Ovakvo siromaštvo, ne može se nadoknaditi.
Od tog dana princeza Ja Imam , nikad više nije bila ona stara.
Naučila je da u u životu pronalazi mnogo više lepših strana. Objašnjavala je svim srcem dvorjanima iz koje perspektive treba život gledati. Tako dvorjani počeše od nje učiti.
Normalno, nije bila srećna svih 365 dana, puta 24 sata. Dešavalo se da je povrede neki dvorjani ili ljudi u kraljevstvu ili van njega. Da je neki prinčevi razočaraju, ali nikada više nije je moglo povrediti, niti dotaći: Ja nemam dragulje kao što ih ima princeza na onom dvoru. Ja nemam lepše konje i kočije, cipelice, balske haljine…
Ne, nikada.
Moglo bi je rastužiti to kad nema nekim ljudima dati više, jer im treba, ali je zato umela od sitnih stvari napraviti čuda i njima darivati ljude. Pažljivo je promatrala kakva bi ih sitnica mogla obradovati. Nije to darovanje shvatala olako, kao ni ljude. Ako bi videla da neko voli lale, ona mu ne bi nikada poklonila krokodila.
Nije ona bila neki genije, samo je bila pažljiva i razmišljala je.
Jednoga dana zadesi princezu bolest zvana grip i ona dobi visoku temperaturu, za koju su i ptice na grani znale da joj teško spada. Ona se tu duboko razočara u život i poče patiti.
Posle nekog vremena seti se da se zove Ja Imam. Sat za satom, dan za danom uporno se borila sa temperaturom i bila je srećnija nego ljudi koji su bili zdravi od glave do pete, od A do Š.
Setila se da se od toga ne može umreti. Setila se da ima oči, dve ruke, dve noge, da je cela i setila se koliko ima slepih, sakatih i onih kojima naizgled ništa ne fali, ali su smrtno bolesni.

Dok se ona borila sa bolešću dvorjani su počeli kukati, kako imaju ili nemaju, a ona bi ih opet strpljivo učila koliko imaju. Otvarala im je oči.
Neki se ljudi u kraljevstvu nisu dali naučiti.
Nije ona bila neki genije, niti filozof, pred njom su se otvarale, čiste jednostavne životne stvari i ona dobi nadimak Alo Ljudi.

Alo ljudi!!!
Ne gledajte šta nemate, umrećete nesrećni.
Lupite glavom o zid ako treba, ali već jednom shavatite šta imate.
Sutra se može desiti da nemate ni to.
Svakog minuta Vam se može desiti.
Danas ste živi i zdravi, sutra Vas nema.
Alo ljudi!!!

III

Princ i princeza su živeli na dve različite strane sveta.
Princ Jao – Ja nemam, nikada nije upoznao princezu Ja imam – Alo ljudi.

Šteta!
Šteta što ni ova bajka o princezi nije stigla do njegovog kraljevstva.

Tako je on živeo dugo i nesrećno, a ona dugo i srećno, do kraja života.

 

 

Jelena Stojković-Mirić

21.05.2007.

ŠARENI KALEDIOSKOP SEĆANJA

Pažljivo razgledam raznobojne staklice, kaledioskopa minulih dana.
Polako izvlačim jedan od njih, brižljivo, da ga ne oštetim nekim nesmotrenim potezom ruke.
Stavljam ga na dlan, gledam kroz magličastu mrežu koja se isplela izmedu nas i pišem:
Ja… veoma mala…
Leto – konačno stiglo.
Roditelji, prosvetni radnici. E, to je raj za klince, onda i leta ima na pretek.
Ne spavam.
U cik zore cujem dobro znani zvuk motora, belog fiće (kasnije, zastave „101“).
Krecemo na put.
Spavam.
Budim se negde na auto-putu.
Znači, tu počinje radost i ono osluškivanje, simpatičnog i sve južnijeg jezika.
(Oskudevam u rodbini, ustvari, uopšte je nemam u Zapadnoj Srbiji i zato se tu, u kraju mog odrastanja, osećam pomalo kao da sam pala sa Marsa.)
Ali, tu je leto i put. Daljina je imala lepu kilometražu. Zbog nje su mi predugo trajala sva godišnja doba, u iščekivanju leta i one slatke, magične reči putovanje.
Pevamo…
Zabacujem glavu i posmatram na zadnjem staklu kola, igru krošnji drveća koja ostaju za nama.
Opet spavam…
Budim se pri ulasku u rodno mesto mog oca, bakin grad.
To se ne propušta.
Na vratima nas čeka ona i kaže: „Kude ste mori ?“
Dalje je sve magla, sem onih dana kada me baka hitro izvlači na trotoar. Obuvam crvene papučice sa čudnim vezom na njima. Ona me drži brižno, navodeći moj pogled ka ulici.
Ništa mi nije jasno. Glasna i živa muzika, lagano se uvlači u moje  uši. Južnjačka svadba prolazi kroz caršiju. Ispred svatova, luduju trubači.
Posle par dana isto.
A onda opet magla.
U magli, mirisi i nove reči. Paprike spremljene na ovaj ili onaj način, od drugih milion načina.
(Kasnije sam paprike prozvala poreklo.)
Tako,  iz leta u leto, poneko sećanje i magla.
Što sam bivala starija, neke druge nove reči, misli, mirisi i zvuci uvlačili su se u moje tople, šarene oblačiće snova.
Crvene papučice više nikada nisam videla, sem kako stoje malene, na stepenicama kuće, na početku ulaznog hodnika, ulica  …, mesto … , ali u mom sećanju.

Danas kada sretnem trubače srce mi zatitra čudno, kao da se lomi između osmeha i suze u grču. Pre neki dan začuh trubače.
Pogled mi slučajno pade na crvene cipele koje obuh tog dana. Slučajnost!?
Nasmeših se.
Šareni kaledioskop sećanja.

 

Jelena Stojković-Mirić

9.05.2007.

(uz ovo se sluša Igra vetrova…)

Prethodno Stariji unosi

Goodreads

%d bloggers like this: