SVETLOST

 

Jelena Stojković Mirić

31.07.2010.

VISOKO (poklon priča)

Tražio sam , pogledom, galeba nad rekom…Od roga Velikog Ratnog Ostrva , peščanog Lida , zabacio sam preko Ušća, tog čudnog razdeljka grada, ka Adi Ciganliji i njenim imenjakinjama Medici, Huji…Zapucao sam do keja kod savskih blokova i onog na Dorćolu kod „25-tog Maja“…Do Zemuna i Radeckog…Gde sve nisam bio, koga sve nisam pitao ali ga nigde nisam sreo…Da se nije vinuo previsoko ? Da se nije izgubio pa sada ne zna put do kuće? Nemoguće! Ne postoji visina koju on ne može osvojiti a da se posle toga lagano ne prizemlji! Pretraživao sam svod nebili ga zatekao kako hvata vazdušne struje pod svoja krila da ga podignu visoko a, onda ih sklopii strelovito se zaleti u vodu da iznenadi neoprezne ribe…Na površini reke samo se ljuljuškaju krdzice (vrsta patke) i poneka smešno zaroni mlateći nožicama po vazduhu. Ipak zatekoh i neke galebove…Ugostili su ih čamci u marini koji su bili tu privezani i nerado mirovali. Među njima nije bilo mog galeba…Onog što samim vrhovima krila šara nebom mekim linijama…Što u letu oboji platno…Od PAPERJA oblaka načini Indijanca, drveni most , crkvu ili ga išara kao zebru…U njega utisne strofu ili tek nekoliko reči koje se presijavaju…Čas od tog oblaka načini sliku, čas ga opeva u pesmi… Nebo je, oduvek , bilo tvoj štafelaj, galebe, a reči najtanje četkice kojima daruješ biserni sjaj…Naći ću te ja galebe… Ja sam kriv ,nisam ti se dugo javio…
Sporo napredujući ruska putnička lađa ucrtava u vodi boru koju su iza nje širili talasi…Tako klizeći po svojoj magistrali mami poglede svojom dužinom i belom bojom… Vitka, gizdava i sva važna, vozila je svetsku gospodu koja su odmahivali šetacima sa jedne strane reke i posmatračima koji su se okupili kod Pobednikovih nogu sa druge kalimegdanske…Sva je pripadala reci i ova se kitila sa njom u svakoj luci gde bi pristala…Ali i brod je na svom pramcu imao ukras!
Tada sam ga ugledao! Stajao je kao da je on kapetan, kao da kormilari…Dočekivao je i ispraćao lađe! Time se moj galeb danas bavio! Da ga ljudi vide sa obe strane…On miri plitke i duboke, mutne i pitome vode …Ne ispuštaj svoje visine i dalje spajaj obale…SREĆAN TI ROĐENDAN GALEBE!

 

autor poklon priče: Stoja – Akademija
30. 09.2007.

SEDAM meseci 2007. SREBRNASTOG PAPERJA

Slabo ja nesto “stojim” sa datumima, a neki mi se prilepe k’o nalepnice i ne mogu ih se lako otresti. Nalepnice naravno, nisu istih boja i zato one sa ruznim valerom odbacim – malo teze ide, ali odbacim, a neke imam u glavi sa nekom lepom asocijacijom, pa ih cuvam da se slucajno ne odlepe.
A i sa vremenom slabo stojim ili zakasnim ili… evo gura me jedna pesma napisana u dva zamaha, nesto na racunu, nesto u notesu, kaze kako kasnim s njom. A ja jos ne znam ni da li je pesma ni da li je prica i kazem joj polako, ima dana, da te prenesem na srebrne oblake.

Gledam, produzio se spisak meseci…
Sedam meseci Srebrnastog paperja.
Kad pre? Brzo rastem. Dobar sam bebac, malo kmecim, malo se ucutim ili stavim prst na usta i pravim ono cuveno bebasto bllll.. blll… brrrr, al’ sve u svemu nisam naporna ili mi se to sve tako cini iz mog ugla?
Sad vec mogu jesti i cvrscu hranu, a ne samo kasice. Uh, da li se sa sedam meseci jede kackavalj, pohovani karfiol i rostilj? Ne znam. Ma, nije lako biti ni beba.
Nije ni mala stvar imati sedam meseci, bar meni nije. U dilemi sam da li nosim pampers pelene ili one stare trouglaste, pamucne!?
Kao i svaka beba ponekad bljucnem nesto losije, nesto lakse, nesto progovorim kroz onaj podrig posle jela, nekad me treba potapsati malo po ledjima, kao i svakog bebca. Evo sedim sasvim pristojno i ustajem na noge, klimavo ovako, onako. U dubak necu, tu se inatim, steze me, vise mi prija bez obruca, a i mogu kad pozelim, zavaliti se na pod s nekom igrackicom ili pak popeti se na neku stolicicu.
Pa zivelo ti meni Paperje i dalje i zdravo mi bilo!!!!

Veceras za tebe recituje Rade Serbedzija.
Znam, znam nije pesma za proslavu i nije smestena u recitatorsku kutiju umesto u muzicku (a kako je krenulo ovo kuckanje direkt u editor nece ni u muzickoj krov pronaci)… ali neces valjda otvarati i matematicku “sekciju” i likovnu i dramsku… Sto je mnogo, mnogo je.
Eto Paperje je jos dok je bilo embrion volelo slusati Serbedziju i evo ga stigao je…

(Rade Serbedzija)
“…budim je zbog Sunca koje objasnjava sebe biljkama, zbog neba razapetog izmedju prstiju…
…volim je usima…
…treba ici do kraja sveta i naci rosu na travi…
…kada nebo vise nije bilo veliki kavez za ptice nego aerodrom…
…budim je zbog zore. zbog ljubavi, zbog sebe, zbog drugih…
…ta zena sa rukama deteta koju volim…
…treba obecati izgubljenom imenu, necije lice u pesku..
…ako nije tako…”

Tuznjikavo, jel’ da? Ali taj glas…
Oooooo evo ga i Balasevic stize na ovo mini slavlje. Sad ce biti malo zivlje sa njim.

Tu su i zicani instrumenti, poveo si svirce sa sobom, Djole?

Paperje je dok je bilo embrion sviralo mandolinu, a sada ne zna ni gde joj je mandolina. U stvari zna, mama Paperja ju je poklonila deci, davno, nema veze, takva je uciteljica – mama humana..
Ponekad bih volela svirati na njoj, uz note ispred sebe. Napamet ne znam nista, sem par lakih nota. Secam se dana kad sam je dobila. Cuj dobila? Isla sam u Trzni centar u jednom gradu i tamo birala koja mi se svidja.
Kad smo dosli kuci, cale i ja smo bili u dilemi, jer sam ja rekla da bih volela da sviram i klavir, ali da u stanu nema mesta za njega, zato je bolje sto je to mandolina. On se na to nasmejao, rekavsi: “Kako nema, zasraficemo ga na plafon.” Meni to tad nikada ne bi palo na pamet. I u to vreme, kupio bi ga stvarno. Svejedno, imam u mislima taj klavir u rodnoj kuci i osmeh onog ko mi ga je hteo kupiti i neka me neko cik proba ubediti da nemam.
Stoji tacno iznad stola za rucavanje i zaklanja luster.
Mala digresija: Da ne dodje do zabune Paperje nije bilo razmazeno deriste, kome su roditelji na mig ispunjavali sve zelje.

Izvini Djole, evo krecemo sad hop , la la la.
(Da nisu ovi svirci dosli iz Skadarlije za mnom? Ko ce ga znati…)
Hopa, hop… hip hop… sa..
(Rade Serbedzija)
“…budim je zbog Sunca koje objasnjava sebe biljkama, zbog neba razapetog izmedju prstiju…
…volim je usima…
…treba ici do kraja sveta i naci rosu na travi…
…kada nebo vise nije bilo veliki kavez za ptice nego aerodrom…
…budim je zbog zore. zbog ljubavi, zbog sebe, zbog drugih…
…ta zena sa rukama deteta koju volim…
…treba obecati izgubljenom imenu, necije lice u pesku..
…ako nije tako…”

Tuznjikavo, jel’ da? Ali taj glas…
Oooooo evo ga i Balasevic stize na ovo mini slavlje. Sad ce biti malo zivlje sa njim.

Tu su i zicani instrumenti, poveo si svirce sa sobom, Djole?

Paperje je dok je bilo embrion sviralo mandolinu, a sada ne zna ni gde joj je mandolina. U stvari zna, mama Paperja ju je poklonila deci, davno, nema veze, takva je uciteljica – mama humana..
Ponekad bih volela svirati na njoj, uz note ispred sebe. Napamet ne znam nista, sem par lakih nota. Secam se dana kad sam je dobila. Cuj dobila? Isla sam u Trzni centar u jednom gradu i tamo birala koja mi se svidja.
Kad smo dosli kuci, cale i ja smo bili u dilemi, jer sam ja rekla da bih volela da sviram i klavir, ali da u stanu nema mesta za njega, zato je bolje sto je to mandolina. On se na to nasmejao, rekavsi: “Kako nema, zasraficemo ga na plafon.” Meni to tad nikada ne bi palo na pamet. I u to vreme, kupio bi ga stvarno. Svejedno, imam u mislima taj klavir u rodnoj kuci i osmeh onog ko mi ga je hteo kupiti i neka me neko cik proba ubediti da nemam.
Stoji tacno iznad stola za rucavanje i zaklanja luster.
Mala digresija: Da ne dodje do zabune Paperje nije bilo razmazeno deriste, kome su roditelji na mig ispunjavali sve zelje.

Izvini Djole, evo krecemo sad hop , la la la.
(Da nisu ovi svirci dosli iz Skadarlije za mnom? Ko ce ga znati…)
Hopa, hop… hip hop… sa..
(Rade Serbedzija)
“…budim je zbog Sunca koje objasnjava sebe biljkama, zbog neba razapetog izmedju prstiju…
…volim je usima…
…treba ici do kraja sveta i naci rosu na travi…
…kada nebo vise nije bilo veliki kavez za ptice nego aerodrom…
…budim je zbog zore. zbog ljubavi, zbog sebe, zbog drugih…
…ta zena sa rukama deteta koju volim…
…treba obecati izgubljenom imenu, necije lice u pesku..
…ako nije tako…”

Tuznjikavo, jel’ da? Ali taj glas…
Oooooo evo ga i Balasevic stize na ovo mini slavlje. Sad ce biti malo zivlje sa njim.

Tu su i zicani instrumenti, poveo si svirce sa sobom, Djole?

Paperje je dok je bilo embrion sviralo mandolinu, a sada ne zna ni gde joj je mandolina. U stvari zna, mama Paperja ju je poklonila deci, davno, nema veze, takva je uciteljica – mama humana..
Ponekad bih volela svirati na njoj, uz note ispred sebe. Napamet ne znam nista, sem par lakih nota. Secam se dana kad sam je dobila. Cuj dobila? Isla sam u Trzni centar u jednom gradu i tamo birala koja mi se svidja.
Kad smo dosli kuci, cale i ja smo bili u dilemi, jer sam ja rekla da bih volela da sviram i klavir, ali da u stanu nema mesta za njega, zato je bolje sto je to mandolina. On se na to nasmejao, rekavsi: “Kako nema, zasraficemo ga na plafon.” Meni to tad nikada ne bi palo na pamet. I u to vreme, kupio bi ga stvarno. Svejedno, imam u mislima taj klavir u rodnoj kuci i osmeh onog ko mi ga je hteo kupiti i neka me neko cik proba ubediti da nemam.
Stoji tacno iznad stola za rucavanje i zaklanja luster.
Mala digresija: Da ne dodje do zabune Paperje nije bilo razmazeno deriste, kome su roditelji na mig ispunjavali sve zelje.

Izvini Djole, evo krecemo sad hop , la la la.
(Da nisu ovi svirci dosli iz Skadarlije za mnom? Ko ce ga znati…)
Hopa, hop… hip hop… sa..

Eeeeeh, ne pitaj me gde ce koji stih pasti….
Za njih nema reda polaska sa paperjaste stanice…
Eeeeeeeh, ne pitaj me gde ce koji stih pasti….
Hop, opa..
Ehhh da, prva pesma ne znam gde je pala, verovatno u neku svescicu sa brojkom do 3-ceg razreda osnovne. Prve, koje se secam, pala je u sarajevske Decje Novine (ako se dobro secam da su se tako zvale) i zvala se “Dunja”. Pored nje izasao je i intervju koji je sa Paperjastom vodio decji pesnik Simo Esic. I tad sam pricala kako mi nije jasno zasto u sred nekog bulevara u Parizu koji sam videla na TV-u mogu stajati drvoredi, a eto u mom malom mestu ne moze stajati jedna mala prelepa dunja u skolskom dvoristu. To je sve cega se seca embrion.
Eh, pala je pesma jer su mi isekli Dunju, na kojoj smo mi deca presedeli pola detinjstva. Borili smo se danima, ubacivali kamenje medju granje, pucale su testere, ali su na kraju uspeli. Ni panj nije ostao, ni koren. Ostala je metalna ograda novoizrasle skole i beton. Ostala je pesma kojoj ne mogu uci u trag. Nemam je. Kad je Paperjasta dosla u pubertetske dane bilo je ono: Ma sta ce mi ta pesma decja, ja sam sad odrasla.
E moja Paperjasta budalo, a sad bi volela da je procitas.
Druga pesma koje se secam ide ovako: ” Ne nemoj reci mrtvi su jer nisu…” i dobila je trecu nagradu za vreme stare YU u okviru poezije (bile su nagrade i za prozu). Embrion je tada bio sesti razred osnovne i konkurs je bio za osnovce. I nju je pojeo pubertetski ponos.

Eeeeeeeeeh, ne pitaj me gde ce koji srebrnasto-paperjasti stih pasti…. op sa…

“Sneva i izvoljeva……Budi me… Ne pitaj me dal’ je zima dok po rosi s’ ciganima brilijante za kravatu biram….”
Eeeeeej, op, opa …………

………
A vidi ti nih dvojicu kako su se lepo raspevali, Serbedzija i “ludi” sin…

Oplaaaaaaaaaaaaaa ipaaaaaaa.
Lako jutro,
ostajem Vam duzna pokazati moje Jezero i Breze kraj njega. Nasla sam ga, ali necu da Vas zamorim mnogo. Uglavnom mozda i pijete sad negde, vodu sa natpisom.. Na tom jezeru sam prvi put videla ostrvca od treseta (na kojima je bilo trave). Na njih se bilo tesko popeti, ali kad sam uspela…juhuuuuuuu. Ostrvo, kao prirodni camac i duga grana, mesto vesla i ceo svet mooooj. E da, bas taj osecaj! Kao u onoj sceni u filmu Titanik kad stoje na vrhu pramca zagrljeni i vicu : “I ..king..” (nek dopuni tekst onaj ko zna bolje pisati engleski i ko ne padne u nesvest od citanja, slusanja. Malo ce biti takvih, razvuklo se maratonskiiiiiiii).

Tamo sam videla i brala prvi put borovnicu, medju brezama. Mislila sam da borovnica raste ko zna na cemu, kao pasulj mozda, a ona niska biljcica. I tu sam prvi put videla zabice koje nisu ruzne. Mala jata svetlije, cisto-zelenih zabica. Kad krenu skakutati kao da neki travnati cilim leprsa.
Oplaaaaaaaaaaaaaa ipaaaaaaa.

Pa da nazdravimo i za paperjasto jezero i ostrvce i borovnice i zabice i breze.
Muzika… opla…

Srebrnasto-paperjasta se zahvaljuje ove noci/jutra svim Dragim ljudima (vidljivim i nevidlivim) koji su tu skoro sedam meseci ljuljuskali joj kolevku, recitovali joj stihove, pricali price, hranili je, donosili sveze mleko, kasice, davali joj cajice za grceve, slali razne plisane igrackice, smejali se i plakali s’ njom.
Nije to malo.
Nije.
I cik nek’ mi neko kaze da je malo.

(Zahvaljujem se i mami Paperja na koju srebrnasti stihovi vise nemaju sedativno dejstvo – u prevodu ne zaspi dok joj citam, kao letos, nego se stalno raspituje i trazi da cuje.)

autor naravno:Jelena
i art i poezija kako me neki zovu.
(Srebrnastopaperjanovic)

Napomena:
Reci koje nisu moje stavljene su pod navodnike, a to je vec opste poznata stvar, nego da napomenem zbog onih koji su jos vezani za dial-up.

Paperjasta se Zahvaljuje Serbedziji i Balasevicu i menadzeru YouTube-u koji im je pokazao put do mene.

Oplaaaaaaaaaaaaaa ipaaaaaaa.
Objavi.

 

Jelena Stojković-Mirić

31.08.2007.

Goodreads

%d bloggers like this: