PROGONE ME BOSONOGA JUTRA…

Ne volim da pavam u vutiću
tad movam da zmulim
tavim uke na eđa
i kao da sam murtav
ne volim da pavam
Progone me reči dečarca od pet leta
Snegovi pohabanih zima
Koje na sve liče
Sem na prave belokose zime
Tad sanjam budnih ruku vlažne dlanove od vrtloženja pahulja
Svežu im auru skrivam u svežanj mirisa
U pokožicu svih čula
Moram da spavam na silu
Ustajem rano
Svetu da budem višak

Moj daleki rod dabar
Arhitekta i graditelj brana od granja
U pismima sa vodenim žigom
Šalje mi svoje nove intuitivne projekte
Dok ja granam stihove
Par sekundi i već sam umorna od uzaludnosti
Čitatelj mrzitelj svega što nije istoimeno, čistokrvno
Na koga nišanim angažovanost brane
Negde već diže balvane i sanja miris baruta
Taj se ne lati mirisa pitomih knjiga

(Čovek je čoveku) atomska bomba
Najpre zapljusne prvi udar
Ako imaš sreće od tebe ostane prah
Neko te čudo premesi doda ti torzo, ruke i noge
I, eto te
Opet ničeš sa istim DNK
Ako imaš sreće
Sanjaš da te Ogist Roden isklesao
Budiš se da svetu budeš višak
Misli li Sunce o tebi trunko?

Ne volim da spavam na silu
Ustajem rano
Progoni me tišina blažena za zapise
Suzolike sove ostavljam nevoljno
Sanjaju li o tebi
Prostirka kraj reke i udice srca zabačene u mlečni put
Misliš li o pravopisu ili i dalje stojiš iznad
Pravomisli su bitnije od toga?

*
Savršenstvo postoji u zlatnim presecima?
Kud li se denuše srebrni preseci?!
Jednom ću biti srebrni presek
Biću
Što smejaće se i isijavaće spokoj u tišini
Blagodareći što samo čuje moj dah
Osloniće se na njega kao na stoletni hrast
I zagrliti sve meandre koji se rasplinjuju
Na nekim čudnim unutrašnjim frekvencijama
Progone me, jedva im pohvatam tok
Prihvatam da je to tako i ne zapitkujem se ni na tren zašto
Sanjam prolaznika Arapina, ovde na trasi velike seobe
(Treba li dodati tragedije)
Kaže mi, zove se Danjan
Ni ime ne umem da mu izgovorim
Kupujem od njega svu tunu u konzervi
Svesno kraj toliko trgovina
On stavlja ruku na svoje srce i poklonja mi šampon u kesici
Odlazim i više ne gutam pupoljak suze
Puštam da cveta

*
Pokondireni politikanti igraju se
Slagalice-rušilice-hušhkalice
Igraju demonski šah
Razbacuju se tuđim kostima ko ordenjem
Računaljke im od mesa i krvi
Naždrani tuđom decom punih trbuha
Ti mirno spavaju
Dokle li će?!

 
Dok se rađaju nove države:
Obala rajskog bosiljka
Vrt od leće sa paradajizom
Za tren oformimo vladu
Saglasnih – svi
Uzdržanih – nema
Sanjam Mahatmu i Lenona
Trenutno živim na Obali rajčica
Ako baš nekoga zanima

Progone me bosonoga jutra
na smehom okupiranoj
obali raja

 
Jelena Stojković Mirić

Advertisements

NA MIKROSKOPSKOM ATLASU

u kapljici kamen
u kamenu kap
u kapi jato dunavskih riba

plavetni konji u galopu
na mikroskopskom atlasu vodene nimfe
čuješ li muziku kako se cedi iz kamenog?
kristalna nežnost tiho pada
vidiš li je na njemu?

dostojanstvena harmonija vida
upire prstom u:
trebalo bi biti očigledno
i dodaje ti stolicu
da se ne sapleteš
o drhtaje iznenadne raskošnosti
teško je rastresti učmale zastore vidokruga
posle toliko svetlosnih peščanika

veruj, za ovo ti ne treba oftamolog

ja sam mahovina na kamenu
nasloni glavu i slušaj
moje srce travnato i šašljivo

Pitaš:
Otkuda kamičak na tvom stolu, i trska?

neki su se zaboravili
od straha
pred ratljivom svetinom
većina se skrila u – gde?
/nećemo odavati tajne/
došla sam da ti kažem
u pesmi je sve moguće
/retko i van nje/
Vinčanko, nismo izumrli
samo smo odbili biti mač i sečivo
i zašli u raspršenost dubina

ja sam mahovina na kamenu
nasloni glavu i slušaj
naša srca travnata i šašljiva

/dostojanstvena harmonija
dodavaće ti stolicu
dok se ne raspleteš

rastresi vidokrug, mila/

 

 

Jelena Stojković Mirić

KOGA POLJUBI MESEC

 

nezreo da se okrene licem
zametak pesme razdvaja mi karlične kosti
skraćujem se i to me plaši
nestaću u jednoj tački
koja može biti zlouporebljena
nepotpunim promatranjem
/ne mogu biti tačka
u njoj su izumrli geni poeme/

uče me da budem tropska fauna
osuđujući moje krive prste
Ti si Drvo koje hoda, javio mi je hodom sna
dobri duh istrebljenog Indijanskog plemena
tren pre nego što sam sebi trebala dati ime

dok su drugi proučavali anatomiju čoveka
srce se opijalo anatomijom
misonog epiderma jedne šume

uputstvo za pravilnu upotrebu reči
uputstvo za pravilnu upotrebu tišine, uzalud poklanjam
vrteći se oko ose čudnookog lista

koga poljubi Mesec
postaće prah u večnosti
svaki poljubac može biti varka
kao i večnost
/neka neko drugi dopiše
uputstvo za pravilnu upotrebu večnosti/

 

 

 
Jelena Stojković Mirić

 

 

 

 

 

 

DEVETI ROĐENDAN SREBRNASTOG PAPERJA

Video snimljen iz jednog pokušaja povodom devetog rođendana Srebrnastog paperja.

31. januar 2016.

SLOJEVI SNEŽNIH NANOSA

video rad: Slojevi snežnih nanosa
Jelena Stojković-Mirić

napomena: samo za strpljive…

SREBRNASTO PAPERJE SLAVI ČETVRTI ROĐENDAN

Iako u arhivi piše da je zapaperjalo avgusta prošle godine, zbog dve selidbe nije uočljivo da je prvi put zapaperjalo 31.01.2007-me godine.
Danas je na Paperje na novoj adresi stigao i 5000-ti posetilac.

Eto toliko, skromno, koliko da stane na omanju rođendansku tortu.

Iz arhive sam izvukla pesmu prigodnu za proslavu.


RECEPT ZA ŽURKU

Popiti par hektolitara dobre poezije
mešati pića do mile volje
umotati se mirisom starih knjiga
u kosu uplesti stihove od milja
na uši zakačiti slovca,
recimo, duginih boja
najesti se Sunca, vetra, kiše što rominja
na usne namazati note, mesto karmina
izuti štikle
obuti riđana, vranca, dorata il’ belog konja,
svejedno,
na takvim žurkama niko ti
u garderobu ne zagleda,
a jutrom
ne boli glava
samo ti se slatko sniva,
na beloj postelji od papira.

……………………………..

Zahvaljujem se svim prijateljima, poštovaocima ovog kutka, putnicima namernicima i nenamernicima.

 

Jelena Stojković-Mirić

KAO ONE VEČERI

Kao one večeri
kad je dvorište blještalo od svitaca

a ti,
vrteška bez belega gravitacije

kao kad prstićima pišeš po nebu:
to su malena sunca,
samo nekako drugačije

kao one večeri
kad te poljubac letnjeg pljuska
uzme u naručje, blago u jezero spusti
zasvetliš bez krljušti
kao kad plešeš prstima:
to su zeleni plamičci na usnama vode,
samo nekako drugačije

kao one večeri kad je naivni slikar
istisnuo iz tube žute balončiće
na zelenoj podlozi
kao ritam igre:
to su malena sunca skrita iza zelenih misli
nečeg što diše,
samo nekako drugačije

kao one večeri
kad smo pili Mlečni put s’ drvenog mosta, naiskap
kao one večeri kad je riba
progutala mamac bliskosti i,
izdahnula na obali
kao kad si sve reči sa ugraviranim dugama, one devojke
zaključao u školjku
i zabacio daleko u okean zaborava,
samo nekako drugačije

kao one večeri
kad su me istrgli iz nekog normalnog toka
kao kad cvet sam sebe opraši i,
rodi se kroz nekoliko nečega
kao kad ti se u prste vraća ples, opet,
samo nekako drugačije

kao konfuznost u vrevi i metežu
kao one večeri
kad si se presvukla u kožu breze
pozajmila kosu platana
sela na vrh brda, kraj onog drveta i, rekla:
Ja bih da ćutim s Vama.

Samo nekako drugačije

kao ove večeri
kad si istu haljinu obukla
pozajmila krila lastavice
sletela na srebrni broš i, rekla:
Ja bih da ćutim s’ Vama.

Samo nekako drugačije

broš je ćutao samnom
neku čudnu tugu.

 

Jelena Stojković-Mirić

14.03.2008.

PESMA ZA SREBRNI SAN


Ahooooj ahoooj hoj, hoj,  ahoooj!
mahala je
pevala je Anja.

Ahooooj Anja, ahoooj!
uzvratiše  dimnjaci
izbacujući poneku beličastu pufnicu.
Mahale su antene sa krovova…
Soliteri se blago nakloniše
skinuše kapu
pozdravljajući je.

Ahooooj, Anja, ahooooooj!
nasmehnuše se lica
sa starih fasada starog grada.

Ahoooj!
uzvrati napuštena kuća
otvarajući
sanjivu
retko otvaranu
žaluzinu.
Livene kapije
razmahaše se svojim listićima.

Ahooooj Anja, ahooooj!
dovikivalo je Sunce.

Ahoooj volim te gradeee!

Ahoooj!
mahnu šeširom
do malopre
namršten
stari gospodin.

Ahooooj Anja, ahoooj!
drveni petao u poprečnoj ulici
ubrza krila svoja
uz pomoć blagog vetra.

Ahoooooooj
moje daleko
milo
dvorište,
voliiim te!
Ahoooooooooj brezoooo!

Ahoooj Anja, dete moje!

Zalepršaše bele rade
zeleni tepih izbaci grudi jače
a reke dodirnuše nebo u ritmu
Ahoooooj, Anja, ahoooooj!

Ahoooj Jablane!
Ahoooj vrapčići moji!
Ahooooj jagorčevino
zumbule!


Mesec poče lagano  spuštati svoje srebrne zavese
a još uvek se pevalo
igralo
Ahoooj ahoooj hoj, hoj, ahooj!

Mesec nakrivi svoju kapicu
Ahoooj hooj
nasloni na njega Anja glavicu.

Ahoooj, kako sam se slatko umorila,

zev, zev, ahooooo…

 

 

 

Jelena Stojković Mirić

1.03.2008.

ZEMLJOM HODE ANĐELI

Malena
pod kišnom kapljicom,
pod srebrnastom pahuljicom.
Ne usuđujem se
naglas
velike reči izgovarati.
Samo ponekad
ne mogu,
ne mogu izdržati
toliko sreće u sebe sabiti,
moram,
moram
naglas poleteti.

Ne znam,
mnoge stvari iz sebe
zlaćanom formom
uobličiti.
Znam,
mnogo toga
nikad neću stići
naučiti.

Znam,
moram
ponekad
na sav glas
srećom prhnuti.

Ne znam
ko te je poslao
da sa mnom
stope ukrstiš,
magličaste trenutke
sa mojima poklopiš.
Ne znam,
ko te je poslao
da moje boli
ispijaš
da mi iz rana
otrov zmija
usnama izvlačiš.
Iz šupljina samoćem, bolesti, očaja
iz nemogućih nejednačina nesreće
glavu umornu
na belo platno
životno,
razigrano,
položiš.

Ja samo ponekad
osetim,
bićem celim
krhkim,
malenim:
Zemljom hode Anđeli.

Ja samo osećam
moram glasno
srećom prhnuti:
Hvala Vam,
hvala Vam
Anđeli.

(prva polovina jula 2007. god.)

 

 

Jelena Stojković-Mirić

(pesma objavljena 1.08.2007.)

NESTVARNA


Ne veruj,
onoj koja živi u pesmi
kao u kući;
iluziji srebrne prašine,
lahor ga može oduvati.

Ne veruj
na plavom platnu
belom oblaku,
lako ga može sivo progutati.

Ne veruj
lađi snova
jača je bura može potopiti.

Ne veruj
ptici vrtlog vetrova
svaku joj koščicu može slomiti.

Ne veruj
pesmi
u toj dramskoj postavci
mogu biti šta poželim.
Ne pišem ovo ja, ko zna
ko luduje ovim stranicama.

Tiho izgovorim:
Teško onima
koji završe u mojim pesmama
ili ih ugušim prstima nežnosti
ili ih prelomim preko kolena
ili su lazurne obrise pažljivo iscrtavali
ili su oštre rezove pravili
i tako stigli i tako stigli..
Ponekad tiho izgovorim: Nema tu sredine.

Ne veruj, da sam želela plavičastim vodama
tvog pisma plivati,
u tvoje misli zaroniti,
zlatne ribice, bisere, školjke skupljati.
Ovi današnji saobraćajni znaci
zbunjuju i savremene mašine,
zato me ne treba čuditi
koliko je starih poštanskih kočija
u ovom veku zalutalo, netragom nestalo.

Ne veruj pesmi
ona živi ko zna gde.
Lako se može zaboraviti, lako.

Ne veruj
oblaku, ne možeš ga boleti
pesmi, ne možeš je rastužiti
iluziji, ne možeš je razboleti.

Ne veruj da sam želela lepršati
po tankoj žici tvoga glasa.
Ne veruj mi, ni jednu jedinu reč nežnosti.
Ne veruj mi ništa, ni ova pesma nije stvarna.

Ne veruj onoj koja živi u pesmi
kao u kući.

 

 

Jelena Stojković-Mirić

24.07.2007

Prethodno Stariji unosi

Goodreads

%d bloggers like this: