UMESTO BUKVARA

 

I, stajali su dugo pred zlatnim izlogom Sunca, progutani:

Ah kao da smo ukleti!  Gde se sreća skrila?

A sreća je prolazila iza i pored, iznad i ispod

pretposlednju šansu im dala kad se u njih spustila

poslednju kad im je glave jedno ka drugom okrenula

I, kao da pamte, poslednju, iz humke stabljika

šušnji

nišmo te prepošnali

 

 

 

 

Jelena Stojković Mirić

 

Advertisements

BILO JE MINUS PET (TETKI M.)

Photobucket

Bilo je minus pet
nije trebala mini jakna
srce se oblači na posve grugi način
onako kako ga je ušuškala moja tetka.
…………………………

Bilo je i minus 15 i plus 40
moja je mati pevala blagošću srca njenoga
o godinama školovanja u učiteljskoj školi
o toplini tetkinog doma, o teči i sestri
bilo je i minus 15 i plus 40
al nije bilo godine da tu nit
slatkim sećanjem ne opeva:
Kao kod svoje kuće i još i lepše!
Bilo je i mog čuđenja i više nisam znala
je li to moja Jedina neku bajku, likove, mesto
onako potiho za sebe za decu izmislila.

Bile su moje oči stare tek četiri godine
al su zapamtile pojavu plavokose žene
i to je sve
tek naznaka
no koje dete ne pamti kad dugokosu lepoticu
predstave kao:
To je tvoja tetka.

Bila su moja sećanja stara 34 godine
a ona majkina nit, decembar prošli i ono moje idem
idem da vidim je li sve bilo bajka
došaptali su korake moje
do tetkinih vrata

bilo je 34 godine razmaka
uplitale smo razgovor od jutra do mraka
kao da su nas delile tridesetine meseca
Bilo je kao što je Jedina pevala
i nije bila bajka

Bilo je minus pet
zgrabila sam juče
put bez oklevanja
po drugi put do tetke
nisam znala da me čeka arheološka bajka
moja ju je tetka ispisala onim čega najviše ima
srca
srca
srca

darovala mi
crnobelu fotografiju moje Jedine
moja je arhiva bogatija i moja duša sija,
sija moja Jedina sa dvadeset godina
nigde
baš nigde
ne postoji mlađe zabeležena u letu vremena
moja Jedina
i duga
duga
bela haljina

Ovo mi znači više nego pun ormar nove garderobe, cipela
i sto polica novih knjiga
moja tetka Kragujevčanka
srce ušuška na posve drugi način
davno sam u pesmi tvdila
Zemljom
Zemljom hode Anđeli
ponekad
osetim,
bićem celim
krhkim,
malenim:
Zemljom hode Anđeli
i tada mogu samo leteti
leteti…

U vremenu otuđenja
neke su niti neraskidive
ako su tkane dvadesetčetvorokaratnom
čistom ljubavlju bez primesa

Kako je znala posle tako malo viđanja od čega će mi srce zaigrati?
Znala je.
Andjeli znaju.
Januar.

Bilo je minus pet
srce se oblači na posve grugi način
onako kako ga je ušuškala moja tetka.

Januar
a meni toplo kao na plus 25
srce čigra kao da opet imam 5.

Postoje stvari koje se ničim ne mogu platiti
niti
niti
niti

tetki M.

 

 

Jelena Stojković-Mirić

PESMA ZA SREBRNI SAN


Ahooooj ahoooj hoj, hoj,  ahoooj!
mahala je
pevala je Anja.

Ahooooj Anja, ahoooj!
uzvratiše  dimnjaci
izbacujući poneku beličastu pufnicu.
Mahale su antene sa krovova…
Soliteri se blago nakloniše
skinuše kapu
pozdravljajući je.

Ahooooj, Anja, ahooooooj!
nasmehnuše se lica
sa starih fasada starog grada.

Ahoooj!
uzvrati napuštena kuća
otvarajući
sanjivu
retko otvaranu
žaluzinu.
Livene kapije
razmahaše se svojim listićima.

Ahooooj Anja, ahooooj!
dovikivalo je Sunce.

Ahoooj volim te gradeee!

Ahoooj!
mahnu šeširom
do malopre
namršten
stari gospodin.

Ahooooj Anja, ahoooj!
drveni petao u poprečnoj ulici
ubrza krila svoja
uz pomoć blagog vetra.

Ahoooooooj
moje daleko
milo
dvorište,
voliiim te!
Ahoooooooooj brezoooo!

Ahoooj Anja, dete moje!

Zalepršaše bele rade
zeleni tepih izbaci grudi jače
a reke dodirnuše nebo u ritmu
Ahoooooj, Anja, ahoooooj!

Ahoooj Jablane!
Ahoooj vrapčići moji!
Ahooooj jagorčevino
zumbule!


Mesec poče lagano  spuštati svoje srebrne zavese
a još uvek se pevalo
igralo
Ahoooj ahoooj hoj, hoj, ahooj!

Mesec nakrivi svoju kapicu
Ahoooj hooj
nasloni na njega Anja glavicu.

Ahoooj, kako sam se slatko umorila,

zev, zev, ahooooo…

 

 

 

Jelena Stojković Mirić

1.03.2008.

Goodreads

%d bloggers like this: