STABLO

 
Po mraznim iglama
jedno po jedno odlaze tiho

Oblak je progrizao svoj drob i samo se čini
da je kristal šećeran i sitan
posuo ulice
/Gorko je i otrovno/

Mačka poklanja godine kome zafale
Želja se sliva u oku daljina
i šapa klizne niz crepljiku stare zgrade
Mesec se pomeri i cvili
u sibirskom beskraju
daleko od sluha palih zvezda
Groznica kida jezik
Lome se grane
odleću ptice moje južne, moja Ljube
mirisi prvih baletanki, trapavih padova
i pozornica se prazni

Pera se zabijaju potkožno
Nebo usisava junake mojih reka, gradova, voćnjaka
samo pred starim fotografijama u potiljku lomi zube

još pet stepenika za malene korake
do puste terase
Stolica se i dalje klati
to njeno lepo lice vedrinom izvodi čuda zaljuljana

Odleću ptice sa rodnog stabla
junaci mojih dana
Oglumim hrabrost na sceni
gotovo dostojanstvenu i gordu
Vešto koketiram sa svojom smrću u bujicama reči
/koje ponekad oslovim pesmom/

Druga je decenija tugovanja u ilegali
/skuplja se/
moja Ljube
Sačuvaj žilu i stubove čelične
ispravi povijene u crno

Žena iscepanih kolena pada na ulici i vrišti
Nevidljivost u ilegali
Ne znam koja je sezona
kako joj poštari uručuju
pisma od kojih se krše ramena
i prsti u lednim kockama padaju pred vrata

Odleću ptice moje
Junaci mojih dana
Sklupčanoj ispod rodnog drveta
kroz leđa mi tinja korenje
dok grickam zemlju

/krtica u ilegali/

 

 

 Jelena Stojković Mirić

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Goodreads

%d bloggers like this: