UMOR

Ostavljeni od sebe ili od drugih
bićemo
ali od proletnog umora, hoćemo li?
Ta drska meteorološka laž.
U zadnje vreme klasifikujem laži, podlaži, srodne im skupove
ova mi mogla u zimsko-jesenje-letnje
taložne vremenske a svedene pod jedno
poput skupa pravih beskonačnih linija
od čijih prolazaka
nahvata se patina po plućima, ždrelu, srcu, dlanovima
i kuda sve ne…

A vučem i vučem brodove, čamce;
čas sam kormilar
čas čip u lancu u upravljanja, rob sa veslom i kapetan.

Mogu to, još samo malo do prve obale
prestala sam ih brojati
onda kad su mi se spomenici počeli sklanjati sa puta
kad se drveće u parku počelo izmicati
kad su klupe preskakale na drugu stranu
a semafori uključivali zeleno:
Tiho, evo je ide umorna.
Broj obala su prećutali.
Ljudi se ne sklanjaju
i oni su tegljači
/ne svi naravno/
Ponekad ličimo na kegle
na prazne ljuljaške
na pusta igrališta sa loptom tupo odzvanjajućom
na jalove poljane.

Sad mi treba snažan zagrljaj,
onako muški tek da ne padnem preduboko.
Hoću dalje mogu dalje mozak diktira
a ženska konstrukcija izdaje i škripi
Sudaram se sa sobom – jači smo pol
dokaze ne izlažem javno
možda sam kroz sudare obala postala više muško.

Na kraju molba:
ne zovite me sećanja u proleće
ne zovite me jablanovi, reke,
ne zovite me vrapci i bele rade
ne zovite me,
brišem vas i još se više umaram.

Puta nema.

Sad mi treba snažan zagrljaj
i dve raznorodne suze
lakše skidaju patinu i rđu

Tako sam čula
od jedne grlice.

 

 

Jelene Stojković Mirić

Goodreads

%d bloggers like this: