na nekom bezazlenom oblaku
zagrljenom zlatnom bojom
možda sada živi ona
ali je nevidim
ne postoji reč
pitaju kako sam – dobro,
dok odlazim korakom kamenoloma
dobro,
kao odvojena od svoje ruke
ne postoji reč
ne postoji reč
odavno
vreme se računa
na pre i posle
nekog lomnog broja
/jedanaestog posle/
moja koža i glas su se izmenili
istrgnuti su dodiri aura
moje niti srebra
izmisliću novo vreme za nas
nauka ionako kašnjenjem spotiče najbitnija otkrovenja
ne postoji reč
mila moja
uveče ležem s jednom željom
noćas ću je sanjati
jutrom se zaletim
da je poljubim
ali nje nema
dok mislim
želucem kamenim
kako ću sve lepo posložiti
u sebi i oko
vrtim se
zamršena
pohodili su me stihovi davnih pesnika
pršljenove mi držali
dok sam stajala u korovu nemom
beskrajno
zavideći nebu
malena kao tačka
ta zemlja
ta zemlja
i dalje strašna
i gola
u fokusu pogleda
zato sadim i sadim
cveće i zeleno
da bude boja
da procveta
kad stanem
više ništa neću moći
za nju da uradim
ne postoji reč
šestog sam shvatila značenje reči
besmisao
mrak dolazi iznenada
prelije te njena
smola
ne postoji reč
prvi je osmi mart
bez nje
svi će mi slavljeni dani biti prvi
budite blagi njoj
i nama
hodajućim svežim ranama
to što nam kiši u ćelijama
nevidljivo je
ne postoji reč
možda na onoj zvezdi moje milo oko spava
ali ga ne vidim
Bože, pusti
makar da je sanjam
moju kolevku više niko ne ljulja
moju kolevku vise niko ne ljulja
Jelena Stojković Mirić
03.2024
…………………………………………………………………………
Prevod dela: KOLEVKA
Autor prevoda: Jure Drljepan (JUR)
ZIBELKA
na nekem preprostem oblaku
objetem z zlato barvo
morda zdaj živi ona
toda ne vidim je
ne obstaja beseda
sprašujejo kako sem – dobro,
ko odhajam s korakom kamnoloma
dobro,
kot ločena od svoje roke
ne obstaja beseda
ne obstaja beseda
dolgo nazaj
se čas šteje
na prej in potem
neke krhke številke
/enajstega potem/
moja koža in glas sta se spremenili
iztrgani so dotiki avr
moje niti srebra
izmislila bom novi čas za naju
znanost že tako z zamujanjem spotika najbolj pomembna odkritja
ne obstaja beseda
sladka moja
zvečer se uležem z eno željo
nocoj jo bom sanjala
zjutraj pa pohitim
da je poljubim
toda nje ni
ko pomislim
s kamenim želodcem
kako bom vse lepo zložila
v sebi in okrog
se vrtim
zapletena
obiskovali so me verzi davnih pesnikov
podpirali so mi vretenca
ko sem stala v nemem plevelu
neskončno
zavidajoč nebesom
majhna kot pika
ta zemlja
ta zemlja
še naprej strašna
in naga
v fokusu pogleda
zato zasajam in zasajam
cvetje in zelenje
da bo barva
da se razcveti
ko se ustavim
nič več ne bom mogla
storiti za njo
ne obstaja beseda
šestega sem dojela pomen besede
nesmisel
mrak prihaja nepričakovano
njena smola
te prelije
ne obstaja beseda
prvi je osmi marec
brez nje
vsi slavljeni dnevi mi bodo prvi
bodite blagi do nje
in do nas
svežih ran ki hodijo
to kar nam dežuje v celicah
je nevidno
ne obstaja beseda
mogoče na tisti zvezdi spi
moje sladko oko
toda jaz ga ne vidim
O, Bog, dovoli vsaj
da je sanjam
Mojo zibko nihče več ne ziba
mojo zibko nihče več ne ziba
SREBRNASTO PAPERJE 
Skorašnji komentari